Kako predati Mladića a sačuvati mu oficirski ponos: je li bolje da nastupi bradat i usukan kao Sv. Sava, ili sav nabrekao usled nepravilne ishrane karakteristične za begunce pred zakonom, možemo li da smislimo nešto bolje od uboge racije među turistima?
1. Hapšenje u pčelinjaku
Neidentifikovani predeo u Sredozemlju, patrola sastavljena od lokalnih pozornika i specijalaca iz Srbije upada u pčelinjak, pčelaru naređuje da smesta skine zaštitnu kapu i mrežu makar usled žaoka ne dočekao da se u Hagu izjasni o krivici, pčelar posluša, ama to nije Mladić, policija prepada druge odgajivače, jednom se ispod kape pojavljuje lice jako lepe devojke koja će prodajom meda pokriti troškove letovanja u Egiptu, policija međutim ne odustaje, u bagremaru čovek, go do pasa i gologlav, pčele čim spaze nezvane goste prekrivaju dobrotvoru kosu, vrat i lice (ima kod Ginisa slika čoveka koji je na svom telu i naročito glavi imao najviše pčela na svetu), policajci ga opkole, matica upitno gleda u vrhovnog komandanta bi li ceo pčelinjak napujdala na agresora, ali je general samo pomiluje pogledom, iako su mu i kapci otežali od pčela, te će: „Neka vas, mile moje. Vratite se na posao“, a vođi patrole: „Dajte mi časnu oficirsku da će međunarodna zajednica brinuti o društvima u svih dvanaest košnica!“
2. Poseta u vinogradu
Ekipa RTS-a sastavljena od velegradske dece ženskog pola odlazi u zabit da na licu mesta ustanovi ima li kakvih oblika života izvan beogradskih kafića: trošna kuća, ispred prljavih basamaka dva pileta neutvrđene pasmine otimaju se o glistu koja sa svoje strane ne zna kud bi pre, starica premda gluva kao top shvata da su lepojke pripadnice Javnog servisa te ih prima na posedak, već dve godine ima slugu koji joj je kao sin, eno ga orezuje vinograd, one u vinograd, ispred kolibe naočit muškarac plete užad od oštrika, pored njega špric za prskanje vinove loze protivu filoksere i sl.: „Mogao sam i vas i kamermana da oslepim plavetnim kamenom, neke od vas trajno, druge samo privremeno, čime bih vas neutralisao, ali nemojte da se plašite, čika Ratko hoće da se preda, radi vaše evropske budućnosti i zato što u karijeri nema nikakvu mrlju, ukratko, moja je najveća želja da se predam Javnom servisu te da ovim svojim činom podignem njegov ionako podignut ugled. Pre toga da probate breskve: lično sam ih oltovao prošle godine!“
3. Zaseda za šankom
Letovalište poput onog u kojem je bivši član dramske sekcije Legije stranaca zablistao u kraćanom dokumentarcu i omogućio Hrvatskoj da se primakne Evropi. Kamera hvata šankera kako mrmlja nešto u kragnu košulje, pa repetira kratež koji potom umotava u krpu šarajući onim svojim očima po sali, ispod kelnerskih uniformi naziru se pancir-košulje, čeka se urlik glavnog kuvara da prisutni gosti, njih sedamdesetak, polegaju na za tu priliku dodatno ulašteni pod jer je dojavljeno da se među njima krije lice sa poternice, glavnokomandujućem tj. kuvaru s leđa prilazi prodavačica ljubičica, iz buketa vadi pištolj i prislanja hladnu cev na ugojeni, tobože kuvarski potiljak orošen znojem: „Mene tražite?!“, i skida periku usled čega svima postaje jasno da to nije Violeta iz „Boljeg života“ nego haški traženik iz daleke Srbije! Vadi šaržer i odlaže ga pored pištolja na šank, kelneri bi da se maše svak svoje utoke, ali ih general čeličnosivim pogledom sve parališe, nekoliko dugih sekundi čuje se samo zujanje frižidera, a general će: „Ovo činim za Srbiju, a mogao sam ili da se i dalje krijem, što sam već dokazao da mogu, ili da prospem mozak ovome drzniku koji je hteo da hapsi srpskog oficira!“
4. Oslobađanje talaca
Muslimanske ekstremiste koji su 72 sata na nepoznatoj lokaciji držali Acu Tomića preteći da će ga izgladnjivati dok Sandžak ne bude samostalan savladala je paravojna formacija pod komandom generala Mladića: „Koristim priliku da se, kad sam već u žiži javnosti, predam Haškom tribunalu, otmičare sam pustio da s kolena na koleno prenose kako se srpski oficir ophodi sa pripadnicima islama čak i kad ovi nisu nikakve cvećke!“
5. Predaja u konzulatu
Konzulat Srbije u tropskoj zemlji koja bi da ostane anonimna. Generalni konzul – Miroslav Toholj, izdavač i obožavalac dela Radovana Karadžića (kamera hvata suvonjavu figuru koja bez obzira na palme, plantaže papaje, medne urme te opale kokosove orahe kojih je prepun vrt, promiče u svom crnom kaputu, jeste Buha, nije Buha), preko interfona se čuje kako jedan građanin zahteva da gospodin konzul smesta dođe na kapiju, ovaj iz bazena dovikuje da je radno vreme sutra od jedanaest do pola dvanaest, pa neka zemljak izvoli, na šta se u zvučnicima začuje zlokobno repetiranje vatrenog oružja: „Gospodine, vaš prijatelj je celo obezbeđenje zarobio i vezao, hoće da se preda pod uslovom da u vašoj izdavačkoj kući dobije tretman kakav ima gospodin Karadžić, ako i nije onoliko načitan i rečit i on ima šta da kaže čitaocima te ljubiteljima pozorišta u Srbiji!“
Toholj izlazi iz bazena, ogrće se bade-mantilom u bojama važeće srpske zastave: moram ga odgovoriti od predaje barem dok ne plane prvo izdanje, izlazi na kapiju, već je spremio trostruki cjelov da ga utisne u grimiz generalovog lica, ali ga ovaj čvrstom desnicom, u stilu šipke koja danas služi za šlepovanje, zadržava na odstojanju. Konzul, polaznik tečaja engleskog bez muke mrmlja zaista bez muke: „OK, business first, then pleasure! Objaviću Vaše memoare, a ovu remitendu od Karadžića prodaću kao staru hartiju.“
