Put u briselsko proročište

U danu kada naš čitalac bude imao pred očima ovaj napis (17. avgust), delegacija Vlade Srbije, sa ministrom finansija Mlađanom Dinkićem na čelu, verovatno će u sedištu Evropske unije u Briselu voditi veoma značajne razgovore sa evropskim komesarom za pridruživanje Olijem Renom, o takozvanom Paketu plus. Naime, mada je bukvalno reč o jednom finansijskom planu, grubo formulisano, u suštini je ponovo na dnevnom redu pitanje da li postoji mogućnost da Brisel prihvati nastavak pregovora sa Vladom Srbije tokom jeseni ili da, barem, jasno prihvatajući novu potpredsednicu Ivanu Dulić-Marković i stranku G17 plus za nosioce i budućih, obnovljenih pregovora Srbije sa EU-om, podastre izgovor Dinkiću da ostane u Vladi Srbije i posle 1. oktobra, čak i ako se ne postigne uslov koji je, prilikom prolećnog prekida pregovora sa EU-om, on sam postavio za produžetak saradnje sa Koštunicom (hapšenje Mladića).

Mada je reč o vrlo delikatnom problemu u kome je svako pojednostavljivanje opasno – karikirano govoreći, Dinkić odlazi u „Briselsko proročište“ po neki znak koji bi nas mogao navesti na određeni zaključak o daljoj sudbini Koštuničinog kabineta, to jest po znak koji bi mogao nagovestiti odgovor na pitanje hoće li još ove godine biti raspisani vanredni izbori (zbog eventualnog izlaska G17 plus iz Vlade Srbije) ili će se za raspisivanje takvih izbora možda čekati konačno obelodanjivanje konačnog stava Kontakt grupe o budućem statusu Kosova i Metohije. Samom Mlađanu Dinkiću je posebno potreban neki „evropski znak“ uoči kongresa G17 plus, jer će se na njemu i formalno odlučivati o novom šefu stranke posle odlaska Miroljuba Labusa sa političke scene, a on se jedini kandiduje za tu poziciju.

KRUPNA INICIJATIVA: I sama činjenica da je za najavu Dinkićevog puta u Brisel, u ime stranke G17 plus, određen da dâ izjavu Čedomir Antić (14. avgust), a ne neko kome su finansije bliska tema, potvrđuje utisak da se prezentacija „Paketa plus“ više shvata čisto politički, nego kao deo ambicija privredne diplomatije Srbije. Antić je u svojoj izjavi čak otvoreno precizirao da je „Paket plus“ inicijativa stranke G17 plus koja još nije postala zvanični predlog Vlade Srbije“, pa je dodao da, ako taj plan „bude prihvaćen od Brisela, nema razloga da ga ne prihvate i Vlada Srbije i naša javnost“. Istog dana kada je Antić lansirao ovu izjavu, na istu temu oglasio se i Andreja Mladenović, portparol DSS-a, koji je Dinkićev put u Brisel nedvosmisleno ocenio kao „deo jake diplomatske inicijative Srbije koja za cilj ima nastavak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju“, te je izneo predviđanje da će Srbija „u skladu sa onim što predviđa Akcioni plan, čija je realizacija u toku“ ispuniti obaveze prema Haškom tribunalu i „do kraja godine“ zaključiti sporazum sa EU-om.

Plan „Paket plus“, zbog svoje „robusnosti“, nije baš zgodan za spomenuto rafinirano ispipavanje toliko značajnih političkih okvira za potezanje dalekosežnih poteza na domaćem prostoru. Naime, u njemu se iznosi jedna, moguće suviše krupna inicijativa, da Pariski klub poverilaca otpiše Srbiji milijardu evra (preostalih potraživanja), a da se Vlada Srbije, uprošćeno rečeno, obaveže da će sredstva predviđena za otplatu kredita prema Klubu uložiti u regionalne infrastrukturne projekte.

KOSOVSKI UGALJ: Čedomir Antić u gore spomenutoj izjavi za štampu čak otkriva da bi ta ideja imala izgleda na uspeh, ako bi je prvo prihvatila Nemačka, koja je pokazala interes da kofinansira izgradnju nekoliko velikih energetskih objekata u Srbiji. On pri tom obelodanjuje i jednu relativno svežu ideju, da se na tlu centralne Srbije, blizu „administrativne granice“ sa Kosovom, izgradi velika termoelektrana, u kojoj bi se ložio metohijski ugalj. Antić kaže da bi takav interes međunarodnih kompanija za novu termoelektranu verovatno pomogao da i vlade zemalja koje su članice Pariskog kluba pokažu razumevanje za „Paket plus“, a valjda i za ubrzanje stabilizacije i pridruživanje Srbije Uniji.

Ideja sa termoelektranom koja bi spojila kosovski ugalj i respektabilni srpski elektroenergetski sistem, gledajući stvari kroz ekonomske naočari, ima niz dobrih strana. Prvo, ona doista može privući zapadnoevropske investitore, koje Kosovo i Metohija u privrednom pogledu mogu zanimati samo zbog ogromnih rezervi lignita (koje se procenjuju na više milijardi tona) i ni zbog čega drugog. Zatim, ta ideja bi verovatno i politički imala dobar prijem u Srbiji, pa bi možda ublažila i efekat onih solucija o statusu Kosova koje se ovde zasad ne prihvataju. No, ostaje pitanje da li bi, i pod kojim uslovima, međunarodna zajednica mogla obezbediti da ta ideja dobije zeleno svetlo i u Prištini. Jer, ona, dakako, zalazi i u zonu političkih scenarija, oko kojih i dalje ima mnogo nedoumica.

Zbog svega toga od Dinkićeve posete Briselu nije realno očekivati neki odmah jasno vidljiv rezultat, pa njemu samom ostaje prostor za ovu ili onu interpretaciju utisaka koje će odande poneti. No, i zona interpretacija nikad nije bez granica, pogotovu ako ne dobijete nikakav pomak od prethodno iskazanog stava. Pogotovu je teško širiti zonu „interpretacije“ kada prezentirate neki ekonomski plan, koji, po prirodi stvari, često sadrži konkretizovana prava i obaveze.

U citiranoj izjavi funkcionera G17 plus Čedomira Antića omakla se i ocena da i sprovođenje već razvikanog Nacionalnog investicionog programa (od 1,1 milijarde evra) zavisi od stava Pariskog kluba, u kontekstu „Paketa plus“. Ako Antić nije „pogrešno interpretiran“ ispalo bi da Dinkić planira da sprovođenje NIP-a u srpskoj infrastrukturi „uknjiži“ kao zamenu za otplatu Pariskog kluba. No, to „guljenje dve kože sa jednog zeca“ verovatno je posledica nedovoljnog Antićevog razumevanja ekonomskih zahvata, a sigurno ne bi bilo dobro prihvaćeno u Pariskom klubu, ma koliko se neke od predviđenih investicija u NIP-u doista mogu oceniti kao poduhvati od šireg regionalnog značaja.

RAZLOZI ZA GUNĐANJE: I sam Nacionalni investicioni plan (spomenuti NIP) sada je u fazi kada njegovo sprovođenje „istrčava“ ispred njegove formalne institucionalizacije, što Dinkića može u Briselu izložiti nekim potpitanjima, na koja on ne može dati potpuno razumljive odgovore. Ako se može nategnuti da su „Paket plus“ i NIP sa ekonomske (odnosno finansijske strane) kompatibilni, sa one političke može se nezgodno razumeti da ako ne dobijemo jedan program, nema veze, već imamo drugi – što, valjda, nije taktika Vlade Srbije.

Zanimljivo je, inače, primetiti da NIP još nije lansiran u javnost kao zvaničan plan Vlade Srbije, ali je navodno već formirano njegovo „koordinaciono telo“ u kome su ministri Mlađan Dinkić, Velja Ilić, Predrag Bubalo, Aleksandar Popović i Bojan Dimitrijević. Dinkić je već nekoliko puta izjavio da je NIP pripreman duže vreme, da sadrži 17 separata i da za njegova sredstva konkuriše blizu 3000 projekata. Kroz štampu je već prošlo da će se finansirati objekti ukupno teški preko 1,1 milijarde evra, te da je pola od toga obećano Beogradu (550 miliona evra) itd.

I to bi moglo Vladi Srbije od političke prednosti da napravi političku nevolju. Jer kad nema para, vlada se psuje što ih nema, a kada para ima, uvek su u većini oni koji smatraju da nisu dobili koliko zaslužuju, to jest koji gunđaju da su drugi dobili onoliko koliko ne zaslužuju.