Profesija – demonstrant

Prošle nedelje situacija u centralnoazijskoj Republici Kirgistanu izgledala je kao u proleće 2005. godine uoči „revolucije tulipana“ – više od 20 opozicionih partija i nevladinih organizacija pozvalo je na masovne proteste, hiljade demonstranata sa crvenim zastavama (boja koja je okarakterisala jesenje proteste) počelo je da pristiže u glavni grad Biškek, a hakeri su blokirali internet mrežu. Nezadovoljni obećanjima vlasti, predstavnici opozicije tražili su ustavne reforme, ostavku premijera i predsednika Kirgistana i hitno zaustavljanje zloupotreba položaja. Pod pritiskom opozicije vlasti su donele novi ustav.

Analitičari su podeljeni kad je reč o mogućim posledicama protesta koji se u Kirgistanu poslednjih godinu i po dana stalno organizuju: jedni tvrde da je to šansa za stvaranje prve parlamentarne demokratije u Centralnoj Aziji, drugi prognoziraju politički koplas zemlje.

USTAVNI PREVRAT: Policijski kordon se povukao pred talasom demonstranata ispred parlamenta, starešine su izjavile da neće ići protiv „svog naroda“. U demonstracije je umešana vojska i nacionalna garda – kirgistanski specnaz. Na krovovima su bili raspoređeni maskirani snajperisti. Provladine snage su takođe organizovale proteste, čak je došlo i do lakših okršaja između demonstranata opozicije, vlasti i snaga bezbednosti. Opozicija je imala bolju taktiku – podnesite ostavke ili napravite ustavnu reformu –izdejstvovala je donošenje novog ustava koji su predsednik Kirgistana Kurmanbeg Bakijev i premijer Feliks Kulov odbijali da usvoje nakon „revolucije tulipana“, jer ograničava njihove nadležnosti. Na primer, vladu neće više imenovati predsednik već parlament. Novi ustav je, pod pritiskom protesta, usvojen po „hitnom postupku“, što je premijer Kulov nazvao „uzurpacijom vlasti“.

Od „revolucije tulipana“ kirgistansku politiku prati agresivan ton, pretnje nasiljem i prevratom. Premijer Feliks Kulov branio se izjavama da vodeća opoziciona koalicija „Za reforme“ priprema u Kirgistanu državni udar, zauzimanjem državne televizije i loklane vlasti u unutrašnjosti zemlje. Javnosti je bio predstavljen tajni snimak razgovora vođen između lidera opozicije koji su navodno pripremali zaveru. Državni sekretar Kirgistana izjavio je da se radilo o pokušaju finansiranja „nove revolucije spolja“. Predsednik Kurmanbeg Bakijev je za vreme „ustavne krize“ kontaktirao s ruskim vlastima što se tumači kao traženje političke podrške od strane Moskve. Međutim, Putin je rešio da se suzdrži od bilo kakvih jednostranih poteza i dao je do znanja da je ustavna reforma unutrašnja stvar Kirgistana. Po prvi put u svetskim medijima oglasio se iz Moskve i bivši svrgnuti predsednik Askar Akajev, koji je podržao zahteve opozicije i pozvao na nacionalno pomirenje, jer „ponavljanje revolucije svake godine uništava državu“. Akajev je izjavio da nema političkih ambicija i da se u Rusiji bavi naučnim radom.

KLANSKA DEMOKRATIJA: Još za vreme „revolucije tulipna“, u proleće 2005. godine, analitičari su pretpostavljali da će smenom tadašnjeg autoritarnog režima predsednika Askara Akajeva u Kirgistanu uslediti period međuklanskog i regionalnog rivaliteta. Naime, Kirgistan je izrazito teritorijalno podeljen na sever i jug što se u praksi odražava i na politiku zemlje: sever podržava opoziciju, jug sadašnju vlast Bakijeva. Među opozicijom je mnogo onih koji su samo pre godinu dana podržavali predsednika i premijera, a sada ih kritikuju da su i sami uzurpirali vlast i zloupotrebili položaje za sticanje kapitala. „Naša je prošlost nomadska, kako biramo kana tako ga i smenjujemo“, kaže jedan od učesnika prošlonedeljnih protesta. Iako je važila za najliberalniju centralnoazijsku državu, međuklanski okršaji i narko-mafija, čiji ogranak vodi od Avganistana preko Centralne Azije i Rusije do Evrope, direktno ugrožavaju bezbednost zemlje.

Strahuje se takođe da bi u političkim okršajima između partija za koje većina Kirgistanaca ne zna tačno koje interese predstavljaju, političku krizu mogla da iskoristi „treća strana“ – islamske ekstremističke grupe koje od raspada Sovjetskog Saveza pokušavaju da u srcu Azije stvore islamsku državu, takozvanu Ummu. Analitičari smatraju da je najveći problem Kirgistana to što se posle prošlogodišnje „revolucije tulipana“ i svrgavanja proruskog režima, spoljna politika našla u vakuumu jer se nije vezala za Kinu, Sjedinjene Države ili, pak, vratila nazad u naručje Rusije.

USAVRŠAVANJE: „Narandžasta revolucija“ u Ukrajini 2004. godine usavršila je tehniku organizovanja masovnih mirnih protesta na postsovjetskom prostoru. Na centralnim trgovima gde se odvijaju protesti gradi se specijani „šator-grad“, koji čine desetine šatora za spavanje, bolnica, kuhinja. Organizuju se koncerti estradnih zvezda naklonjenih opoziciji. Demonstrantima se dele hrana i čaj i pruža neophodna medicinska pomoć. Kad je hladno deli se odeća. Pored šator-grada nalaze se bio-toaleti. Slično je bilo u Biškeku ovog puta. Kirgistanska opozicija se žalila kako im vlasti ne dozvoljavaju da na centralni trg Ala-Too dopreme bio-toalete i da su vlasti protiv njih regrutovale nekoliko stotina žena spremnih za „sabotiranje“ protesta. Regrutovanje demonstranata je do te mere „profesionalizovano“ da su prošlog leta u Ukrajini, u Kijevu, za vreme „krize vlade“, partije autobusima dovozile demonstranete i platile im dnevnice. One su iznosile od 10 do 20 dolara dnevno, zavisno od toga da li mašete zastavicom, držite transpatente ili izvikujete parole u prvim redovima.

Bez obzira na sve malo je zemalja u ovom delu sveta koje će uspeti da se odupru tradicionalnom autoritarizmu. Široka prostranstva, nemaština, kriminal, rodovsko-klanske podele i opasnost od radikalnog islma ostaće dugogodišnja pretnja postkomunističkom svetu Centralne Azije. Činjenica je da je Kirgistan ekonomski slabiji posle „revolucije tulipana“, dok su neke druge zemlje sa kontinenta krenule putem ekonomskog razvoja bez političkih reformi. Zapadni analitičari uglavnom smatraju da nakon promena izvedenih mirnom „revolucijom tulipana“ i ovogodišnjim jesenjim „ustavnim prevratom“, ako Biškek sprovede ustavne reforme i uravnoteži vlasti u smislu jačanja parlamenta, Kirgistan može da postane jedna od prvih država gde će demokratija biti slična zapadnoj. S druge strane, istočnoevropski analitičari upozoravaju da stalna kriza u Kirgiziji može dovesti do potpunog političkog kolapsa u zemlji, nalik onom u južnoafričkim zemljama.