Kafa

Čulo se samo kako čelični žrvanj u valjkastom vratu ručnog mlina drobi i raskida uskomešana zrna kafe što se sudaraju, mrve i propadaju ka opojnom ambisu. „Najbolje mlinove za kahvu pravio je neki Joso Bilalić iz Gornjeg Vakufa“, zaunjka stari Edib, moj domaćin otkako je Alma, prethodno me tek plaho poljubivši, izletela nekim svojim poslom koji se mene, iznenadnog gosta, nije ticao. „A u davna vremena, kahva ti se, mladiću, tukla ćuskijom o topovsko đule u stupi od trešnjeva panja. Pa bi se miris taze kahve meraklijski razlijegao čaršijom.“

Kao da ga i sada vidim – „francuzica“ na čelu, zvrk šiške preko oka, vešto prstima sabija ljuti duvan u kolevčicu papira. A na podu – fascikle pretrpane hartijom po kojoj je godinama kočopernim rukopisom ispisivao istorijat kafe (svoje životno delo, čiju je građu sakupljao u istanbulskim, bečkim i sarajevskim bibliotekama), poređani fildžani i tacne, šećernice s čijeg vrha se žari blistavo oko kamena, džezve filigranski zasute puzavicama šara, posudice s uvijenim uhom, šalice za mleko i stotinu čuda što ih je nazivao „kahvenim takumom“.

To popodne, dok smo srkali fildžane, malene „ko oko“ da bi se iz njih, uz eglenisanje, kafa mogla često piti – ostalo mi je zauvek u sećanju. „Osjetiš li kako zatreperi dah kad kažeš ime ovog halal-pića – kahhhva, pa te struja neka mila protrese, uskladi ti disanje i mišljenje. I horan si u svako doba dana i noći posrknuti taze poprženu i serviranu kahvu. A u staro doba nju su ti služili najlepši mladići. Jednom rukom ređaju fildžane, a drugu polože na srce, kao znak pažnje. A u starim kahvama kraj šporeta sjedi kahvedžija, okružen džezvicama, a brzo i spretno sipa i dodaje fildžane čija te toplina prožima pod prstima i daje ti rahat da misliš i govoriš pametno i s ćeifom“, gotovo suznih očiju govorio je starac, a glas je hrlio duž sobe i kroz prozor u sarajevski tihi akšam.

Ali, kako je priča o kafi započela? Da se može smucati kroz vreme sigurno bih osmotrio izraz lica pastira iz Etiopije koji je 850. godine n.e. primetio da njegove koze povilene i tulumare po celu noć kad se nabrste crvenkastih „višnjica“ s obližnjeg grma. Gricnuo je bobice i uvideo (a iste noći to je potvrdila i njegova žena) da mu one pomažu da ostane budan i aktivan. Sutradan se poverio lokalnom žrecu, koji je brzopleto kafu, kao đavolje delo, hitnuo u vatru. Ali, umesto da odande ciknu uspaničeni demoni, dvorište manastira prijatno zamirisa. Kaluđer naloži da se bobice vrgnu iz vatre i ohlade u vodi. I već iste večeri podeli napitak redovnicima i povede ih na celonoćna bdenija, srećan što se konačno može ispričati s Bogom, a da mu se ne prispava.

Po drugoj legendi neki proterani Arapi su u pustinji otkrili moć kafe, te su u obližnji gradić Moku, uneli napitak kome su dali ime quahwa, „piće koje razbuđuje“. Arapi ljubomorno čuvaju tu tajnu, da ona ipak izmigolji u Indiju i dalje po Aziji. Turci, odbijeni kod Beča vreće kafe ostavljaju hrabrim braniocima. Negde u isto vreme u Evropu stiže i duvan i eto meraka! Zanimljivo, kafedžinice istodobno niču u Istanbulu i Beogradu. To su sasvim mali hanovi gde se sedi na jastucima, a tišinu remeti samo potezanje dimova iz izrezbarenih čibuka, kipuckanje tečnosti u nargilama i vode na žeravici.

Verovanje da u kafi plešu demoni ujedinjuje vere. Sultan Murat IV zabranjuje kafu, duvan i opijum. On je imao običaj da prerušen švrlja Stambolom i grebe se za cigare, s tim sto bi duvanskog dobročinitelja na licu mesta počastio davljenjem. Tako su se hiljade pušača voljom svog sultana u isto vreme odrekli i duvana i života. Nije praštao ni kavopijama, a kad bi mu pofalilo zabave kroz pendžer bi iz svoje akrebuze (lovački kratež) kratio prolaznike za glavu omamljenu opijumom, kafom ili, najpre će biti, strahom od ludog vladara. U boj protiv kafe kreću i hrišćani, ali papa Vićentije III izbliza upoznaje mrskog neprijatelja i dopušta da se pije kafa uz obrazloženje da je greh prepustiti je samo nevernicima.

E, da vam je pobliže osmotriti mački podobnu životinjku cibetku, teško biste se dosetili da ovo torbarsko zvere učestvuje, na osoben način, u proizvodnji najskuplje kafe na svetu. Naime, cibetku puštaju da guta zrnevlje, a ona ga samo provoza duž zavijutaka svojih creva, doda mu neke enzime i prosto iskaki. Sad tu prileću domoroci, skupljaju dragocene gomilice i spravljaju preskupu aromatičnu vrstu kafe kopi luwak koje se nakupi tek 250 kilograma godišnje, a kesica od deset deka košta i po 75 dolara. Pa, navalite ekscentrici!

Sigurno ste viđali one zabezeknute poglede iskusnih vinopija dok neko razblažuje plemenito piće sodom ili otmenih domaćina kad rođak sa sela drobi hleb u supu. E, tako je i s kafom. Svašta su dokone neznajše dodavale ne bi li pospešile (?!) božanski ukus. Bečlije su prve zabrljale namećući kafi mleko i šećer, a zatim je mnogi kvare: cimetom, bademima, čokoladom, vanilijom, likerima, tekilom, viskijem… Užassss!

Kaže se „kafa nalivena i žena otkrivena ne mogu čekati“. Ipak, svako na neki svoj način traži težište užitka. Neki je srču prevrelu; drugi šoljicu više puta prinose usnama i vraćaju – iskušavaju čežnju. Posebno su cenjene meraklije što umaču kockice šećera dok se kristali razlete po površini, zatvorenih očiju odlamaju slatki čarobni breg ratluka, ili pale cigaru i, po unutrašnjem porivu, kombinuju dve omame.

A ja svakog jutra, dok čekam da voda u svoje kipuće grotlo prihvati kašičicu kafe, uzimam mali mlin, dar Alminog dede Ediba. U bakarnu spravicu, tek veću od običnog naliv pera, ubacim pet-šest zrna kafe, rasklapam ručicu i počinjem slamati otpor zrna. I priča opet počinje…