Na svojoj strani

Mit nastaje kroz priču i funkcioniše samo kad se ponovo prepričava.

Dilan je najveći singer–storyteller pop kulture ikada, prosto zato što je na najkreativniji način prepričao priče koje je naučio od starijih, zahvatajući u prošlost koliko je mogao dalje, kao da u sebe usisava celokupno američko muzičko nasleđe. U stvari cela njegova karijera zasniva se na uspešnom prekombinovanju priča na način na koji to pre njega niko nije radio – a ako ste ikad pokušali nešto slično i pri tom ostanete zanimljivi u društvu, onda znate da je najteže prepričati priču.

Osnovna umetnost u „folku“ i „bluzu“ sastoji se u tome da se nađu dobre priče i ispričaju na svoj način. Pričanjem priča na svoj način, pevač postaje autor istih. Na sličan način su nekada pričane naše narodne epske pesme – svaki autor ih je dorađivao po svome. Paralela balkanske epike sa bluzom koju su muzikolozi uočili odavno, još u prvim ozbiljnim studijama bluza, podrazumevala je da je suština narodnog stvaralaštva u tome da se u takvim pesmama čuvaju mitološki obrasci koji govore o nadama i stremljenjima zajednice i njenim vrednostima, ali da se oni menjaju sa vremenom i doprinosom pojedinaca od kojih su neki veoma talentovani i sebi dopuštaju i sopstveno tumačenje mitova…

Dilan je bez sumnje bio talentovan, i razumeo je ovo osnovno pravilo sasvim instinktivno, ali i učeći i kupeći trikove u kontaktu sa najvećim pevačima tadašnjeg urbanog folk pokreta, od momenta kad je stigao u Grinič Vilidž – i to podjednako od onih najstarijih kao što je bio Vudi Gatri, od srednje generacije Džoan Baez do svojih vršnjaka, poput Fila Ouksa.

ZVUK GRADA: U retrospektivi, jasno je da je Bob Dilan uradio upravo ono što je bilo neophodno da bi folk muzika postala urbana folk muzika – uneo je u nju zvuk gradova, i to prvo kroz određenu teskobu koja se pojavila u njegovim tekstovima, i koja očito nije bila ruralnog porekla; potom kroz unošenje smele, mistične poezije čija je asocijativna moć bila katarzična i revolucionarna, ali koju je mogao da razume samo neko ko je čitao ozbiljne savremene pesnike; i konačno, kad mu sve to nije bilo dovoljno da sredstvima folk muzike dočara zvuk velikih lomova šezdesetih, uzeo je električnu gitaru da napravi što više ekspresivne buke.

Nije ni čudo da ga je ona dovela do Hendriksa koji je u All Along The Watchtower prepoznao očigledan potencijal tradicionala i napravio definitivnu ultramodernu bluz bajalicu. Dilan je kasnije više puta priznao da je Hendriksov aranžman definitivan i bolji od njegovog, i sam ga je primenjivao. U ovome je u stvari druga strana Dilanove veličine: dao je sebi slobodu da tumači i u XX vek transponuje celokupno mitološko nasleđe Amerike, skriveno u obrascima folka i bluza, pišući novu istoriju SAD kroz sudaranje starih vrednosti sa novim jezama – kako to savršeno analizira Grejl Markus u „Invizibl Ripablik“ – ali je i njegova verzija istorije bila podložna daljim tumačenjima, recimo afroameričkim.

Pravoverni ga nikad nisu voleli – otac Aleksa Čiltona govorio je svom budućem čudu od deteta da sluša pravu muziku, što su po njemi bili džez i The Beatles, a da se kloni obožavanja Dilana, jer ne može biti autentična osoba srednjoklasnog jevrejskog porekla ako se upinje da zvuči kao južnjačka lutalica; samog Dilana su ismevali u školi jer nije krio veliku želju da bude rok zvezda jednog dana; psovali su i vikali mu da siđe sa scene na Njuport folk festivalu 1965, kad je uzeo električnu gitaru u ruke i uneo revoluciju u rokenrol sa podijuma najvećeg festivala ovog žanra. I sad su kritike ipak ostale pomalo podeljene, mada je u pitanju nesumnjivo odlična nova ploča Modern Times, koja je uz to završila pravo na prvom mestu američke liste albuma – no sad Dilana kritikuju oni koji veruju da bolje znaju od Dilana šta je pravi Dilan.

STO GODINA: Naravno, nekadašnji Dilan ginuo je da zvuči kao osoba ovog vremena iz koje naviru reči starih uličnih mudraca, pa je pazio da mu i bend zvuči savremeno, odnosno na savremen način uvrnuta starinska grupa (posebno na uslovnoj trilogiji Bringing It All Back Home, Highway 61 Revisited, Blonde On Blonde). Otkad se pre petnaestak godina okrenuo otvorenom kopanju po uzorima iz dvadesetih i tridesetih (nova uslovna trilogija Love and Teft, Time Out Of Mind i Modern Times), Dilan je zaista našao sebe, ali kao autor je postao veran interpretator, a ne veliki reinterpretator tradicije iz koje dolazi. Dođavola, Dilan odjednom zvuči kao da zaista ima sto godina i seća se svega o čemu peva, mada pokušava da nam predstavi te događaje kao savremena zbivanja. Problem je u tome što uspeva…

Njegov album iz 2006, Modern Times, daje nam priliku da još jednom preživimo svoje dvadesete i tridesete kao da su sadašnjost – smirenost, pogled sa strane na uzburkana zbivanja koja sa sobom donose i odnose sudbine, ironičan i duhovit posmatrač koji ih komentariše i konačno topao odnos prema likovima iz pesama, sasvim jasno ne pripadaju estetici savremene pop muzike, euforične od uživanja u sopstvenoj potrošnosti, pa ni estetici savremenog rokenrola, sa svojom pozitivnom galamom galame radi.

Upravo u svesno zaoštrenom kontrastu prema zvuku savremene muzike, ležerno improvizovanim i sa lakoćom odsviranim numerama, krije se novi Dilan koji je postao akter sopstvenih pesama i akter mitologije koju je sam stvorio, zasnivajući je na lokalnim narodnim predanjima. U svojim Modernim vremenima Čaplin ne može da se snađe u industrijskom društvu i automatizmu serijske proizvodnje, a na Modern Times Dilan apostrofira slične likove koji nisu nikad umeli da budu u toku sa hodom vremena, podrazumevajući da je bar deo njega upravo takav.

Postavši, tako, deo narodnog predanja i sam – teško je to reći – Dilan je našao svoj mir.