Hajde dobro, bilo je šta je bilo, mogli smo i gore da prođemo: kako je Srbija umela da izabere, ovo i nije tako strašno. Osim što je pomalo depresivno: čini ti se da, priči o globalnom otopljenju uinat, ona ledena stenčuga koja stoji nasred puta i sprečava nas da bilo kuda mrdnemo još nije čestito ni počela da se topi: okreni-obrni, svaki treći birač postojano glasa za „levu“ ili „desnu“ frakciju Zajedničkog Zločinačkog Poduhvata (ZZP). Ništa slično tom zastrašujućem paranormalnom fenomenu ne postoji ni „u okruženju“, ni u čarobnom svetu (post)tranzicije uopšte. O nešto stabilnijim delovima sveta da i ne govorimo. Megjutoa, kada ovi iz „belog sveta“ primete da stvari tako stoje, i da je zbog „radikalnog problema Srbije“ (kako ga s pravom nazva Branko Milanović) Srbija i dalje bolesnik Balkana, naši ih vrli patriotski komentatori ukore i poduče da ne smeju da budu maliciozni. Kao da su oni – kamo lepe sreće – izmislili ovakve izborne rezultate?! Pri svemu tome ispada da moramo još i da budemo hepi jer su ZZP-ovci mogli i da pretegnu, a eto nisu (juhuu!). Ili možda jesu?
Ali ja uopšte nisam nameravao da vam govorim o izborima – to sada ionako svi rade. Radije ću vam ispričati jednu anegdotu, od one sorte (iliti žanra) kakve se obično dešavaju Ljubi Živkovu – ili bi mu se dešavale kada bi se, umesto škodom, vozio gradskim prevozom. Mesto radnje: Beograd, tramvaj „dvojka“; vreme: ponedeonik, sutradan nakon izbora, oko pola dva popodne. Šinsko se prometalo, garažna številka 218, naglo kočeći zaustavlja pred Mašinskim fakultetom. Vozač besomučno pritiska ono tramvajsko cincilikalo, verovatno pokušavajući da upozori nekoga (sa svog sedišta ne vidim bogznašta) da bi rado prošao tuda, a da iz objektivnih razloga ne može da ga zaobiđe. Prolazi minut, dva, tri, evo i četvrtog – ništa se ne dešava. Šta je bilo – stao, kažu, idiot kolima na prugu. Čitao sam o tome – svakodnevna je pojava da neki bilmez prućne svoje sokoćalo nasred pruge i ode da obavi par poslića – ali prvi put prisustvujem tom fenomenu primenjene urbane sociopatije. Izlazim iz kola: parkirao baja novcijatog beemvejca – sitan, četvorocifren broj, kruševačke oznake, sivkast li je, metalik li je – tako da dobrih pola metra dupetom ulazi u zonu kretanja tramvaja; pri tome, imao je napred bar metar slobodnog prostora da se uparkira kao čovek. Valjda ga mrzelo, ili je šaljivdžija po prirodi pa je hteo da vidi šta će da bude, ili nije znao da tramvaj načelno vozi samo po šinama, nema tu mnogo trte-mrte. Neki tramvajski putnici odmahnu, promrse psovku i odu svojim putem; drugi neodustajni, sjatili se oko vozača: daj bre da ga pomerimo, pa da idemo dalje. Jok, veli vozač, zvao sam parking-servis, sa’će dođu da ga odnesu. Čovek legalista, šta ćeš, načelno je u pravu. Pauka, međutim, nema pa nema, nas desetak-petnaestak zatočenih brodolomnika iz Ukletih Kola 218 vrtimo se tu i glavinjamo oko onog BMW-a kao sve zabavniji prizor za studente koji nas gledaju s prozora fakulteta, neki se deru „Teofileeeee“, a ja – šta ću?! – idiotski im odmahnem svejednako držeći onu Politiku u ruci kao kakvu maramicu, a s kojom me Situacija bila zatekla, vreme prolazi u tupom nedešavanju, petnaest minuta, dvadeset, dvadeset i pet, iza nas se formirala beskrajna tramvajska kolona, a kružok penzionera i pripravnika za narečeni status neumorno filozofira: vidi, luksuzna kola, sitna registracija, to je neki parajlija i budžovan, ne smeju ovi ni da dođu po njega, čim čuli šta je, batalili posao; jedan, natprosečno mudar, značajno kaže „to je sigurno džip Čede Jovanovića“; pa da, evala, onoliko koliko je džip, baš toliko je i Čedin.
Mogao sam već i peške da stignem do Slavije, ali uporno ostajem, hoću da vidim šta je bilo na kraju. Kraj je, međutim, daleko, spontano okupljeni i dogođeni Narod gunđa na tamo-neke-moćnike kojima se sve može, „a da je neki jugo tako uparkiran, odmah bi ga odneli“. Da skratim: prošlo je celih tri četvrt sahata, iliti 45 minuta, dok se pauk nije pojavio. Ale, alee, evo ga, neki aplaudiraju, kao da im se malko orosiše oči, iz vozila iskače usamljeni radenik, svi ga pitaju – a gde ti je policajac? Nema polismena, sâm sam; čovek uzima neke andrmolje, stavlja ih pod zadnje točkove kruševačkog dalje-nećeš-moći objekta, njima očas zarotira vozilo, tek toliko da tramvaj može da prođe, alarm nemačke mašine zapišta, paukista pakuje svoju mašineriju i tutanj, u nove radno-legalističke pobede. Pitam ga: a odnošenje kola? a prijava? Ma jok, ko da piše prijavu, ja ne mogu, vidiš da sam bez policajca, teraj dalje.
Tramvajdžija ulazi u naš nezaustavljivi Enterprajz 218, i mi uklipsavamo poslušno za njim, sedamo i mrmorimo svako svoje. Bajdvej, dva sata kasnije, ponovo čekam „dvojku“, na drugom mestu: dugo nema ni nje ni bilo čega drugog, saobraćaj se izgleda još nije oporavio od veselog Kruševljanina.
Zašto ja vama sve ovo pričam? Pametni ste ljudi, sve znate – što bi rekao zlatousti i lucidni Obren Joximović, veliki moralni pobednik ovih izbora. Naša zajednička Stenčuga nekada ima oblik beemvea, nekada političke partije, nekada „kulturnog modela“ i svega i svačega još, ali u svakom slučaju ostaje to što jeste – nepomeriva stenčuga, koja nam ne da da mrdnemo. Zapravo, nije da je ona vaistinu nepomeriva, vrlo je pomeriva, a ipak nikako ne možeš da je ukloniš: ako pokušaš guranjem, dreknu na tebe da si ekstremista i jakobinac, ako ideš legalistički, zapleteš se u kučine birokratije, indolentnosti i aktivne opstrukcije, i u tom jalovom nadgornjavanju sa silama nevidljivim ti prođe život; u najboljem slučaju, posle silnog kermesa dođe neko da pomeri stenčugu koji metar ustranu, ali bez ikakvih posledica po njenog vlasnika; zato se stenčuga, jakako, prvom prilikom dokotrlja nazad na drum ili prugu, pa sve ispočetka, pozdrav Sizifu. Osim što je stenčuga u međuvremenu još veća, nahvatalo se na nju kojekakvog blata, pa se stvrdnulo.
