Sudbina Nemaca iz Vojvodine sigurno pruža snažnu dramsku građu. U njihovoj sudbini najprovokativnije jeste to da je zajednica, iz koje su pojedinci, regrutacijom ili dobrovoljno, odlazili da ratuju za nacističku Nemačku, po završetku rata postala nosilac kolektivne krivice i bila proterana iz svoje prave domovine u onu „izvornu“, zbog čijih je nakaradnih ideala i stradala. Drugim rečima, cela jedna etnička zajednica kažnjena je bez tačnog utvrđivanja pojedinačne odgovornosti, mada je činjenica – i bez toga ne bi bilo tragičkog jezgra – da je njen značajan deo, dobrovoljno ili prisilno, pasivno ili aktivno, učestvovao u zločinačkom političkom projektu.
Neke od tema i motiva koje pruža ova istorijska građa dotakao je pisac Uglješa Šajtinac u komadu Banat, premijerno izvedenom na Sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Jedan od dramskih stožera ovog dela jeste sudbina porodice Volf iz Banata: otac Jozer je umoran i umeren, svestan da je njihova jedina domovina ona u kojoj već vekovima žive, sin Ervin je uspaljeni pristalica Hitlera, a ćerka Magdalena povučena u svet ručnog rada, filmova i sanjarenja o dalekim destinacijama. Nasuprot njima, nalazi se srpska porodica iz istog sela, čiju samo najmlađu generaciju srećemo: brat Dobrivoje, uspaljeni pristalica Staljina, i njegova pravdoljubiva sestra Đuđa koja je, takođe, osuđena na svet kuće i ručnog rada. Glavni junak, međutim, nije ni iz jedne od ove dve porodice; Svetislav je momak koji stoji između dva sveta, nije ni komunista ni nacista, flertuje i s Đuđom i s Magdalenom, prilagodljiv je i realan, nije opsednut ideološkom strašću, već samo umetničkom – obožava holivudske filmove.
Već iz ovakve konstelacije likova i njihovih odnosa može da se nasluti da komad Banat pati od nekog šematizma i uopštenosti: dve ideološke isključivosti bez razrađenih motiva (jedino što je Ervin krut i priglup, a Dobrivoje, kako nam pisac neubedljivo tvrdi, osvetoljubiv zbog svoje sirotinje), dva srodna slučaja ženskog podređivanja, klišetizirana predstava o provincijalcu kome je film sredstvo bekstva. Čak ni u saradnji s rediteljem kakav je Dejan Mijač, mladi i neiskusni glumci nisu mogli, na takvoj osnovi – na jednoj noti – da odsviraju značajnije uloge. Petar Benčina doneo je uopšteni stav zadrtosti, a nije začuđujuće što Ervinovo odricanje od nacizma – do kog dolazi posle sakaćenja na frontu i prezira koji je osetio od strane braće iz matice – nije uspeo da odigra, jer je pisac za tu drastičnu promenu predvideo samo jednu repliku i pantomimsku scenu cepanja Hitlerove slike! Jelena Petrović grčevito se držala nekakve nerazumljive ljutitosti i prpošnosti kao jedinih odlika Đuđinog lika, a donela ih je s prilično krutosti, karikiranog podvlačenja, tehničke samodovoljnosti, bez osećaja za partnersku igru. Nikola Rakočević je, takođe, doneo samo stav ideološki zadrtog tipa, ali je njegova igra bila mekša, uverljivija, fino komički intonirana i ostvarivala je autentičan energetski protok.
Tekst je pružao nešto više prostora Dubravki Kovjanić (Magdalena) i Milutinu Miloševiću (Svetislav), ali ga ni oni nisu adekvatno iskoristili; dramski neizdiferencirana i uopštena „začudnost“ u tumačenju Magdaleninog lika i samo neki sporadični „poeni“ u glumačkom oblikovanju (auto)ironičnog, komformističkog i relaksiranog životnog stava koji zastupa Svetislav. U većini situacija, Milošević je tekst govorio ravno i bez dramske razrade – čak i kad govori o očevoj pogibiji ili prepričava film koji će postati sublimacija svih njegovih težnji da ponovo pobegne u veliki svet – dok se, kad je u pitanju glumačka tehnika, neprijatno izdvajala privatna krutost njegovog stava i izostanak partnerske igre. Nenad Ćirić je doneo epizodni lik rezigniranog i smirenog oca Jozera, a Srđan Timarov takođe epizodni lik živopisnog opsenara s prekookeanskog broda.
Bilo je potrebno da se ovoliko zadržimo na analizi glumačke igre zato što je ona, u poslednjim predstavama Dejana Mijača, apsolutno središte rediteljevog interesovanja – naravno, u kombinaciji s brižljivim iščitavanjem teksta – dok se prema drugim scenskim sredstvima pokazuje izvestan nehat, pa se ona, u najvećoj meri, prepuštaju umetničkim saradnicima. Taj „pakt“ ponekad donese odlične rezultate, ali se ovog puta to nije desilo; sofisticirani video-rad Borisa Miljkovića, sa spoljašnjim i unutrašnjim pejzažima ravnice, možda ima samostalnu likovnu vrednost, ali mu je scenska funkcija bila dosta ilustrativna i u stilskom raskoraku s konvencionalnim dekorom Jasmine Holbus (neka minimalistička kosina, s jednim jeftino stilizovanim drvetom i realističkom garniturom za sedenje, što je, valjda, trebalo da stvori efekat široke ravnice). Ni neka druga scenska rešenja, kao što je, na primer, način na koji je reditelj rešio Ervinovu pojavu na frontu, nisu bila nadahnuta i maštovita.
U odličnoj Mijačevoj režiji Trga Heroja, vrlo spor ritam bio je smela, samosvojna i opravdana estetska vrednost, nasuprot ovoj predstavi, gde je reč o običnoj razvučenosti s propratnim efektom dosade. Takav efekat je, moguće, posledica činjenice da, za razliku od Trga heroja, gde (ozbiljnoj) publici pažnju drži slušanje mudrog teksta u tumačenju vrhunskih glumaca, ovde nismo imali ni takve glumce, ali još manje takav tekst… Tako, na kraju, dolazimo do inicijalnog problema: isuviše velikog rediteljevog poverenja u tekst koji niti je složena i velika istorijska drama sa sudbinskim izborima i delima, niti uverljiv i živopisan prikaz malih i skrajnutih ljudskih sudbina, pritisnutih velikom istorijom.
