Kasno ustajanje jedan je od uzročnika moje propasti, so, na zid sam prikucao program izlazaka i zalazaka Sunca u Beogradu, nijednom više neću da prespavam taj trenutak: nije tek tako rečeno da se Sunce rađa… Bivalo je da se vraćam sa svirke, a ono dan, ali već poodmakao, odsad ću se celesoobrazno buditi sa Suncem!
Otkako sam ovo smislio osećam se kao vernik, podvrgao sam se nečemu trajnom i velikom, obezbedio sam si vertikalu i po, ako tako može da se kaže…
Sunce se na početku ovog meseca rađa u pet minuta do sedam i pomalja se svaki put minut ranije nego prethodnog dana, neka, postepeno ću se navikavati i čeličiti, kao čovek koji je svakog, ali svakog dana podizao novorođenče uvis (iznad svoje glave), i kad je sinčić pošao u školu, gimnaziju i sl.
Pošto je redovno i postepeno vežbao nije za ovog oca bilo granice, da je momak dogurao i do sto kila roditelj bi ga bio podizao, tako je bilo do odlaska prinovinog u JNA, pauza je učinila svoje, otac nije mogao rođenog sina da podigne iako je potonji usled neprilagođenosti vojničkom životu izgubio šest kilograma, e, tako ću ja postepeno da đipam sve ranije i ranije, ustajaću uvek dvanaest minuta pre izlaska, da se istuširam i pristavim kafu, čoveče, već si počeo da se cenjkaš i izvlačiš, ako hoćeš da budeš dostojan jutra, okupan, rasanjen, zašto ne ustaneš pola sata ranije, neka, dovoljno mi je dvanaest minuta, bitno je da ustanem i da izlasku budan prisustvujem, ako u toku dana budem krizirao, imam pravo da padnem u kratak ama okrepljujuć san, Tito je posle takvih neznatnih prilegnuća (17-18 min.) primao strane državnike čio i bistar kao malo ko, Maršal je ustajao u šest, Tomas Man u pet, ja ću u dvadeset do sedam, odgovara prilici…
Avaj! U noći prethodivšoj prvom mom ustanku (uranku) svirao sam do tri, legao u četiri i nešto, tako je nastao prvi amandman: ako me od izlaska Sunca deli manje od tri sata sna, imam pravo da prečujem budilnik… Rečeno – učinjeno, ustao sam u pola dvanaest, ali je plan i dalje bio na snazi, sledeće noći svirao sam do jedan i ustao, gle, na prvi zvon, sklonim zavesu, napolju mrkli mrak, kiša… Sledećeg, hm, jutra, isto, buria mgloiu nebo kroet, treće jutro, tama, tonja, ali svanulo je pa ne znam kakva pomračina da je, na nogama ja sam junačkijem, kišu vide te varljive oči koje su me na zlo navodile!
&
„Znaš šta je ono L, na kolima ‘Crvenog signala’?“ – „Ludak“, glasio je odgovor, obestan usled urođenog našeg nepoznanja engleskoga jezika, u kojemu je inicijal ipak nekud vodio, LEARNER, učenik, sad vidim da su naša prekodrinska braća na vozila za obuku okačila ćirilično L, što će reći da smo bili proroci.
&
Elektrodistribucija je velika tajna. Nakon majica koje je poklonila urednim platišama (Platio sam struju, uta-ta…), ažurnim mušterijama pokloniće štedljive sijalice! Umesto da te špar-žarulje razdeli onima koji ne plaćaju redovno: niste kadri da povećate primanja, smanjite makar potrošnju, samim tim i budući dug! A savesnima da pokloni distribucija neke kerefeke koje, naprotiv, baš gutaju kilovate, pa ovi dokle izdrže…
Ali, takva je i država. Opsednuta veličinom sprema ona kraljevske penzije istaknutim sportistima, estradnim umetnicima, umesto da pomogne manje talentovanima i usled toga neuspešnima kakvih (nas) je tušta i tma.
&
Za vreme Slobe mislio sam: daj neka ovaj padne, ko god posle njega dođe dobro je došao, kad ono – Koštunica! Pa sam govorio: zar ću doveka slušati i gledati Vučelića, koji se drži ne kao da ništa nije ni bilo nego kao da mu svi mi puno još dugujemo zbog njegove levičarske duše, dođe i željeni dan, iz vrha partije, samim tim i iz mog vidokruga nelustriranoga izgura – Dačić!
Moram u budućim neznabožačkim molitvama da budem precizniji: dosta mi je ovoga, samo da posle njega ne dođe taj i taj!
Pri čemu nemam ja sa SPS-om ništa, dočim sam za koštunščika pre sedam leta bogami glasao!
&
Šta nipošto ne treba da uradite ako u kafani kapela svira i peva oko vašeg stola?
Muzikantima je dakako najsimpatičniji onaj koji daje bakšiš (Blagojče se kad mu neko na meh harmonike stavi sto evra okrene ka svojima i kaže: „Baš lep čovek!“), ergo, najodvratniji je – ko?! Ne onaj koji ne daje, jer se nedavanje toleriše, nego onaj ko drugoga spreči da muziku okiti! E, ako ste već kvariigra, ako uhvatite za ruku vašeg gosta da se on ne troši (izveli ste ga na večeru i on ne sme da ima nikakav izdatak), onda vi morate u isti mah da izvadite pare i da ih date muzičarima koji su nesuđenu, na tren sevnuvšu banknotu u svojim pohlepnim dušama već bili podelili na ravne časti!
Ako ovo znate, tri pred vama staze stoje: 1. da date više nego što je vaš prijatelj hteo da da 2. da date manje nego što je on bio nameran dati ili 3. da date tačno onoliko koliko je vaš gost hteo da da.
U varijanti prvoj ispašće da ste ukorili nesuđenog darodavca što je potcenio muziku (sami umetnici pak rado će prihvatiti uvećani supstitut, premda i dalje neće videti zašto bi se dve novčanice, ona povučena i ova vaša isključivale!); date li banknotu manju od one koju je potegao nesuđeni mecena navući ćete jednodušnu antipatiju orkestra, znači, najmanje je zlo ako dakle date tačno onoliko novaca koliko ste svojim vajnim dušebrižništvom sprečili da uđe u bogougodni opticaj, najveće dobro bilo bi da se ako neko daje pare muzici ne uplićete, ako već nećete da mu se u milodarima pridružite.
