Kako humanitarnim radom pojedinci u zdravstvu pokušavaju da sebi i pacijentima obezbede koliko-toliko pristojan život u bolnici. Oni ne doniraju svoje znanje, već odrađuju posao umesto države
Pojedini lekari i sestre Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije ogromnim ličnim zalaganjem, entuzijazmom i trudom pokušavaju da koliko-toliko poprave ono što zdravstvene vlasti, od ministra do menadžmenta bolnica, prezauzeti kadrovskom i partijskom politikom, krupnim investicionim projektima – ne vide kao prioritet. Uz pomoć donacija pokušavaju da u postojećim okolnostima sebi i pacijentima obezbede u bolnicama koliko-toliko pristojne uslove. Oni, dakle, ne doniraju svoje znanje, već odrađuju posao umesto države. Ni njih ni „njihove“ donatore ne prate TV-kamere. Jedino priznanje dobijaju od pacijenata i delimično osoblja odeljenja.
„Ovde radim više od 20 godina. Do pre tri godine ovo je bila rupa u kojoj se više nije moglo raditi. Odlučili smo sami nešto da promenimo. I uspeli smo. Skromno, ali je sada u redu“, kaže za „Vreme“ Dragana Matijašević, glavna sestra Odeljenja internističke intenzivne nege Urgentnog centra. Na ovom odeljenju (načelnik dr Zoran Rajić) leže najteži akutni bolesnici oboleli od leukemije, ciroze, teških alergija… Prvo što pada u oči jeste besprekorna čistoća i prostorija i bolesnika, do perfekcije zategnuti čaršavi. Neverovatna slika za naše bolnice. „Koliko je važno da bolesniku date terapiju toliko je važno i pružiti mu negu. Ujutru spremamo sve bolesnike: operemo, očešljamo, umijemo. Pojedine presvlačimo i pet puta dnevno“, kaže Dragana Matijašević.
POČETAK: U upristojavanje odeljenja krenuli su od zidnih obloga, panel ploča nabavljenih u Kliničkom centru. Lajsne su od svog novca kupovali na Trošarini. Zatim su uredili sestrinsku i lekarsku sobu, kuhinju. Iz jedne donacije Kliničkom centru nabavili su desetak drvenih bolesničkih kreveta koje niko nije hteo da uzme. Popravili su ih i prilagodili svojim potrebama. Stare su prefarbali. Uredili su osvetljenje, nabavili zavese na prozorima. Preko Kliničkog centra renovirana su kupatila za bolesnike.
Glavna sestra Dragana Matijašević priča ko su im sve bili donatori: „Hteli su da nam pomognu najrazličitiji ljudi. Svi pomalo: bivši pacijenti, ili njihovi rođaci ili naši rođaci i prijatelji. I mi imamo svoju kasicu u koju za ove namene izdvajamo od svojih ne baš velikih plata. Ali se skupi da za odeljenje kupimo ponešto, od šolja i čaša za nas i pacijente do farbe. Kupili smo i televizor i krevet za sestrinsku sobu, trakaste zavese pošto su prozori stari i zimi jako duva. Od naših para i donacija plaćali smo ljude koji su nam stavljali lamperiju. Sami smo kupovali i slavine, samolepive tapete. Donatori su zapravo naši prijatelji. Među njima ima i privatnika i majstora koji nam ne naplate svoje usluge, od krečenja do prepravki ormana. Muž naše koleginice nam je napravio kuhinju a materijal za to je obezbedila rođaka naše bivše pacijentkinje. Na isti način smo obezbedili i posteljinu. Donirala nam ih je jedna gospođa koja radi u Austriji. Uspela je to da nabavi iz tamošnjih hotela. Na sličan način smo iz Nemačke dobili jastuke, peškire i posteljinu. Na primer, naša pacijentkinja Radmila Trifunović poklonila nam je bade-mantile za bolesnike dok nam je gospodin Milan Keserović donirao 50 pidžama. Sami smo napravili i kolica za reanimaciju, a od izbačenih ormana iz apoteke Kliničkog centra napravili smo police za lekove. Puno toga smo uradili. I bolje je i nama i pacijentima.“
Kompletno sređene bolesničke sobe besprekorno su čiste. Sestra Dragana to pripisuje složnom kolektivu, a pre svega načelniku odeljenja od koga je i krenula inicijativa za uređenje soptvenim snagama.
IDEJA: „Kada su pre godinu i nešto dana u postkoronarnoj jedinici urgentne kardiologije zbog velike vrućine i zagušljivog vazduha kolabirala dva zdrava mlada čoveka koja su došla u posetu, odlučila sam da nešto preduzmem. I tako sam uz odobrenje rukovodstva Kliničkog centra počela da uređujem odeljenje. Sama. I danas sve radim sama“, kaže dr Milena Jauković, vaskularni hirurg, načelnik konsultantske službe Urgentnog centra.
Njeni donatori nisu pacijenti. To su veće ili manje, poznatije ili manje poznate firme i pojedinci. Njih tridesetak je bez ikakvog uslovljavanja, od smeštaja rođaka u bolnicu do pojavljivanja na televiziji, doniralo ovom odeljenju 340 do 400 kompletnih posteljina, dušeke, desetak klima-uređaja, 100 peškira za osoblje, 11 televizora. Od donacija su potpuno adaptirane i uređene tri sestrinske sobe na urgentnoj kardiologiji. U koronarnoj i postkoronarnoj jedinici ovog odeljenja u toku je zamena vrata i prozora, stavljanje venecijanera. Nabavljeno je dvoje kolica za prevoz bolesnika. Donatori su poklonili i fotografije pejzaža koje će uskoro ulepšati bolesničke sobe.
„Radim nešto što je nasušna potreba, a što bi morala da radi država. Naše bolnice su u užasnom stanju i u takvoj situaciji je svaka pomoć dobrodošla. Ako ovako izgleda beogradska bolnica, ne znam kako izgledaju one u unutrašnjosti. Kako je, na primer, moguće da se dozvoli da Urgentni centar kao veoma frekventna ustanova nema dovoljne rezerve čaršava koji bi morali da se menjaju svaki dan. To je osnovna stvar. Udoban dušek i čist čaršav su dostojanstvo bolesnika. A pominju se ogromna ulaganja u zdravstvo. Tu nešto nije u redu u određivanju prioriteta.“
Dr Jauković kaže i da je bavljenje donatorstvom težak posao. Dešava se da se na realizaciju jedne donacije čeka i po šest meseci. „Ni kao građanin ni kao lekar ne možete da budete ravnodušni da vam pacijenti u čije izlečenje ulažete sve svoje znanje i sposobnosti leže na prljavim i pocepanim čaršavima, da ih bije sunce u glavu, da im zimi kroz prozore duva košava, da leže na krevetima čije žice probijaju dušeke. Da medicinske sestre nemaju gde da se odmore, da ručaju, da se presvuku, da ceo radni vek provedu u sobici bez ventilacije. To su strašne stvari.“
Na pitanje da li za svoj filantropski rad kolege lekari imaju podršku, s obzirom na to da je donatorstvo kod nas nerazvijeno, kaže: „Meni je jako važno da me razumeju i pružaju podršku u upravi Kliničkog centra za to što radim. Lokalnog aplauza nema. Zahvalnost izražavaju sestre i pacijenti, a više mi i nije potrebno. Moram reći da su za ovo što radim, dobrovoljno i pored svog lekarskog posla, više zainteresovane sestre nego lekari. Kako prođem neko me od sestara vuče za rukav i pita mogu li za njih i njihovo odeljenje da obezbedim neku donaciju. Sestre su te koje se u svom poslu više nego doktori susreću sa problemima. One su te koje traže dušeke za bolesnike. A doktor će reći: to nije moj posao.“
Za najveći broj firmi koje su postale donatori dr Jauković je saznala preko oglasa: „Okrenem, pitam i pošaljem faks. Prijatno sam iznenađena da toliko ljudi hoće da pomogne. Većinu od njih nikada nisam ni upoznala, samo smo se čuli telefonom. Donatori pošalju ljude da donesu stvari ili urade neke druge poslove. I na tome se sve završi.“ Ima i onih koji neće ili ne mogu da daju donaciju. Osim nekih beogradskih komunalnih preduzeća tu su i farmaceutske kuće koje sponzorišu putovanja naših lekara na kongrese i kao i mi žive od bolesnih ljudi.“
ISKUSTVO: Profesor dr Borislav Dulić, načelnik odeljenja Alo plastike Klinike za ortopediju i traumatologiju Kliničkog centra Srbije, među našim sagovornicima ima najduže iskustvo u uređivanju klinike donacijama: „Dok sam bio direktor Klinike bilo mi je mnogo lakše da donacijama uređujem bolnicu nego danas. Donatori ustanove u kojoj radim su pacijenti ove bolnice ili njihovi rođaci, zatim lični prijatelji ili školski drugovi. Dođu ljudi u posetu i vide prozore zapušene novinama i šokiraju se, kao što je bio slučaj sa vlasnikom Gemaksa. Oni su nam na odeljenju promenili prozore. Ja to nisam tražio. Nisam ni znao ko je čovek i čime se bavi. Drugi donator isto je uradio i u dve glavne operacione sale.“
Dr Dulić pominje da je na njegovom odeljenju jedan preduzimač prepravio šestokrevetnu sobu u dve sobe sa kupatilom i celo odeljenje okrečio: „Hteo je još nešto da uradi, ali nije dozvolio direktor klinike uz obrazloženje da ne smemo da smanjujemo broj kreveta. Nekoliko meseci kasnije sve klinike, pa i naša, od Kliničkog centra Srbije dobile su naređenje da posteljni fond u cilju racionalizacije treba da se smanji za više od 20 odsto. E, to vam je naša stvarnost. Zanosim se i dalje da ću na odeljenju uspeti da napravim još jednu dvokrevetnu sobu. Zašto da bolesnici leže u šestokrevetnoj sobi ako sve to može da bude komfronije.“ Pominje menjanje pločica u bolnici, sređivanje svetla po hodincima i uz pomoć donatora uređenje septičnog odeljenja koje je pre adaptacije imalo 12 kreveta, obezbeđivanje u hirurškoj sali armalovih slavina sa dugom drškom da bi hirurzi mogli laktom da ih otvaraju, što je inače po medicinskim propisima obavezno.
Njegovom zaslugom sređene su i šok-soba, lekarska soba, sala za nastavu. Za njegovo direktorovanje vezuje se i nabavka specijalnog frižidera i osnivanje banke kostiju. Na odeljenju dr Dulića, zahvaljujući poklonu Komtrejda, postoji kompjuter i skener za slajdove i rendgen filmove: „Nekadašnja kompjuterska soba namenjena naučno-istraživačkom radu, takođe uređena i opremljena donacijama, danas je nažalost pretvorena u lekarsku. Šteta, ali je tako. Bilo je puno donacija i danas ih ima. O svemu što sam uradio postoji dnevnik koji je vodila moja nekadašnja sekretarica, tačno šta je kog dana nabavljeno. Ovo nije lak posao, a nije dovoljno ni cenjen. Na primer, skoro sam preko donatora nabavio švajcarske krevete za intenzivnu negu. Ali dok su stajali u centralnom magacinu neko je sa njih pokrao kablove i ogradice. Preneli smo ih. I takvi su bolji.
DRŽAVA: Dr Dulić kaže da osim kolega sa odeljenja druge podrške nema: „Drugi gledaju samo sebe i ako se u bolnici nešto kreči gledaju da im majstori okreče stan. To je naš odnos prema donacijama. Ovaj posao zahteva vreme i veliko trčanje, a pre svega stalni boravak na klinici a ne da vas nema po 15 dana.“
„Dok sam bio direktor, imao sam veliku podršku rukovodstva Kliničkog centra. Danas to ide teže. Često kažu da ih uređenje ove klinike ne zanima ‘pošto se mi rušimo’. Ta priča traje od 1975. godine, a mi radimo u nemogućim uslovima. Bilo je i onih koji kažu ‘zašto to radiš, to je briga države, uredio si svoju sobu i šta te dalje zanima’. Ja ne mislim tako. Ponosan sam na ovo što radim i radiću i dalje jer je donatorski rad više od pokušaja da se upristoji i humanizuje bolnički prostor“, kaže dr Dulić.
Kako sada stvari stoje u Urgentnom centru, u kome se za 24 sata pregleda 700 pacijenata, ne važe utvrđeni standardi ni za sobe, ni za broj ni izgled kreveta, ni za kupatila, pločice, posteljinu, prozore, ni za lekarske ili sestrinske sobe. U većini odeljenja i lekari i pacijenti rade i leče se u nehumanim uslovima.
Zdravstvene vlasti kažu da će sve biti bolje kada se završi (predizborni rok 2010) modernizacija kliničkih centara u Srbiji. Ceo posao se finansira kreditom od 200 miliona evra Evropske investicione banke. U Beogradu radovi još nisu počeli. Na višim spratovima Kliničkog centra Srbije i dalje, kao i pre petnaestak godina, na polupanim prozorima stoje kartoni i daske. Leti se na prozorima ordinacija mogu videti ćebad i čaršavi.
Komentari: Svetislav V. Dragović
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
