U svakom trenutku možemo da odemo predaleko u izlaženju.
Njih dve su, dakle, drugarice, i zajedno izlaze subotom i nedeljom, što u Bejsment („koji je fensi“), što u Idiot („koji je treš“). Za razliku od njih, Bojana, drugarica br. 3, malko je prsla od svega toga, i „zakovala se ispred tevea“. Ko zna da li će ikada još ustati odande. A sve to, dakako, ima veze i s njenim dečkom, takođe prilježnim klaberom, koji je nedavno izveo svoj gej kaming-aut. U čemu nikako nije usamljen. I što bi trebalo da je sasvim OK, ali izgleda da nekako nije. Baš kao i svi ti blazirani beeeogradski VIP-klaberi, kojima će jedna od drugarica, kad joj dojade, održati prigodnu javnu vakelu. A što će se na kraju samo odlično uklopiti u nastup znamenitog uvoznog DJ-a, kao ljutkasti začin za neko ukusno jelo… Eto, o tome se, manje-više, „radi“ u Izlaženju, kompaktnom debitantskom romančiću Barbare Barbi Marković.
Rekao bi čovek da takvih knjiga sigurno ima okolo koliko hoćeš, ali to je sasvim daleko od istine: nema ih uopšte. Zato je valjda i njena recepcija bila zapanjujuće sveobuhvatna: ni tanjeg knjižuljka, ni debljeg sloja prašine koja se digla oko nje! Te uži izbor za NIN-ovu, te brojni prikazi, te forumska razglabanja; čak je i u Betonu upriličen jedan zanimljiv imenjački „karaoke obračun“ glede vrednosnih dometa romanesknog prvenca mlade beogradsko-bečke germanistkinje. Pri svemu tome, ne primetih da je bilo ko od prikazopišućih „priznao“ da je čitao knjigu koju Barbi M. „remiksuje“: Hodanje Tomasa Bernharda. A bez toga, svi pomalo imamo problem, zar ne? Nisam je, da se razumemo, čitao ni ja: srpski prevod ne postoji tj. nije objavljen, na nemačkom ne čitam, a do engleskog prevoda nisam uspeo da dođem. Koliko sam razabrao, isto ili slično vredi i za druge koji su o ovoj knjizi pisali. I šta ćemo sad? Znamo li uopšte o čemu govorimo kada govorimo o Izlaženju? Možemo li razumeti pravu prirodu tog intertekstualnog prožimanja bez kompletnog uvida u Hodanje? Ako mene pitate, bolje bih se osećao da znam pouzdane odgovore na ovo pitanje. Ovako, ostaje da se oslonimo na reči same Barbi M. koja je, u intervjuu Plastelinu, na pitanje da objasni tajnu vezu sa Bernhardovom novelom, rekla da te veze ima „do te mere da ga je moguće okarakterisati kao čudan prevod. Oslanjajući se na strukturu Bernhardovih rečenica, prevodeći, menjala sam pojedine reči i delove rečenica tako da dobijem održivu priču o Beogradu i beogradskom klabingu“ (etc.).
Dobro, i šta sad da radimo? Ništa, da čekamo Hodanje… U međuvremenu, možemo pokušati da čitamo Izlaženje apstrahujući njegov austrijski predložak, pa šta nam Bog da. Naravno, ovo ne znači i ignorisanje Bernharda „kao takvog“, jer je to, uostalom, sasvim nemoguće: svakome ko je makar i zavirio u bernhardovski svet vrlo brzo će postati jasno da Barbi Marković u ovoj knjizi baštini nešto veoma važno od njegovog osećanja sveta, ali i osećanja proznog teksta kao gnevne koliko i lucidne litanije protiv Stanja Stvari u svetu koji je neprijateljski, poništiteljski okrutan prema svemu što preskače senku tupog „klajnbirgeraja“, protiv sveta koji neprestano povređuje, i kojem se možeš suprotstaviti još samo „hejterskim“ uzvikivanjem pogrda. Kao i brojni Bernhardovi prozni i dramski junaci, naratorka Izlaženja opsesivno varira svoje pažnje jedino dostojan Problem, u ovom slučaju čamotinju i nekim čemernim glamurčićem loše prikrivenu bedu famoznog beogradskog „noćnog života“, i to ne onog turbo-folkerskog – o kojem se u svetu Izlaženja naprosto-nema-šta-za-reći, kao da i ne postoji – nego upravo onog „hiperurbanog“, dakle klabinga. E sad, teško je osuditi onoga ko na ovo odreaguje odmahivanjem ruke: e, baš me nešto briga za nekakav „beogradski klabing“ i sve u vezi s njim… Potpisniku ovih redova takva je rečenica načelno vrlo bliska. Baš kao i (post)tinejdžerska smaranja. Pitanje je, dakle: ima li tu nešto drugo… Pa ako nema, da se razilazimo!
Bilo bi odviše lako/sumnjivo lako dati negativan odgovor: Barbi Marković, naime, jedva da za koji trenutak izvodi Izlaženje iz zadimljenih klubova u kojima se skače i gutaju se šarene pilulilule. Pa ipak, držeći se dosledno jednog naizgled krajnje suženog – otuda i „autsajderima“ pretpostavljeno nerazumljivog i nezanimljivog – sociokulturnog serkla, sve sa njegovim autističnim slengom, Barbi uspeva da monolog svoje junakinje, koji je, pak, prepričavanje monologa druge njene junakinje (što je caka koja je, osim kod Bernharda, sjajno izvedena i kod Orasia Kasteljanosa Moje, u izvanrednom romančiću Gađenje), ipak nekako „poopšti“ tako da od Izlaženja na koncu napravi jednu odlično izvedenu – doduše, i starim majstorom poštapanu – priču, povremeno čak vrlo duhovitu (traktat o „beogradskim pogledima“, o mladim BG snopčićima kao o „seoskoj deci bez naglaska“, ili pak o reči eekstra…) kroz koju se „providi“ posve „realni“ Beograd ovog doba, onaj prozaični jutarnji Beograd koji te na kraju uvek dočeka, tamo negde oko Zelenog venca, dok se – baš kao junakinja Izlaženja – vraćaš kući prvim autobusom.
Biće da se stari austrijski namćor ne bi mnogo ljutio na mladu srpsku spisateljicu koja je njegovo Hodanje upotrebila kao štake za uspravljanje jednog književnog teksta koji uspeva da, kroz svu svoju „izvedenost“, bude na koncu osebujniji i izvorniji od koječega drugog u mediokritetskoj nam „aktuelnoj književnoj produkciji“.
