Ako je stanovita, za ponekog frustrirajuća, „efemernost“ nešto što je upisano u prirodu novinskog medija, onda to utoliko više važi za radio i televiziju; tačnije, pisati za elektronski medij doima se kao govorenje u vetar, uzaludno razbacivanje reči koje istog trenutka skončavaju u zaboravu. To nema veze sa „kvalitetom“ samih tih reči, nego sa prirodom medija. Navikli smo, uostalom, da iole zahtevnija tekstualnost „traži“ čvrstu, papirnatu podlogu, i to nije bez neke: nije to zaradi „konzervativnosti“ recipijenta, nego zato što, čemu se lagati, papir ništa ne može da zameni: ni bezobalni, svenivelišući internet – ali, on je makar jedno Veliko Skladište, što ima svojih prednosti – a kamoli televizija, kao dežurni protočni bojler efemernih informacija.
Jasmina Vrbavac (rođ. 1965) već je preko dve decenije angažovana na Televiziji Beograd, u raznim programima „kulturnog sektora“. Od sredine devedesetih ova se kritičarka redovno oglašava prikazima „tekuće književne produkcije“ (prozne, ređe esejističke), domaće i prevedene, u sedmičnom kulturnom magazinu „Metropolis“ (TV Beograd 2), a od 2001. i u mesečnom TV magazinu „Vavilon“, specijalizovanom za književnost, a koji Vrbavčeva potpisuje kao urednica. Knjiga Tri i po neka je vrsta rekapitulacije njenog (dosadašnjeg) kritičkog rada u ovom, hm, kontroverznom mediju. Delujući u takvom okruženju, „ekranski“ književni kritičar je lišen onog neuporedivog zadovoljstva teksta ovaploćenog na papiru, a s druge je strane privilegovan: ako je istina da i najmanje gledane emisije iz kulture prati bar po sto hiljada ljudi, onda je jasno da je to „tiraž“ o kojem, recimo, pisac ovog teksta ne može ni sanjati, a kamoli neko ko piše za specijalizovanu književnu periodiku.
Čuj, „Tri i po“? Zašto i čemu taj naslov? Odgonetka je gotovo banalna, posve praktične naravi: toliki je, u TV minutama, gornji vremenski limit određen za kritiku; doduše, Vrbavčeva će ga, kako „sazreva“ njen rukopis – a kanda i status u matičnoj joj kući… – sve češće prelaziti, ali s merom i razlogom, nikada ne zapadajući u „barokno“ nagvaždanje, kakvo je u mediju kojem su ove kritike izvorno bile namenjene sasvim nesvarljivo. Kako god, verujem da će čestim (potpisnik ovog teksta je među njima) ili barem povremenim gledaocima emisija u kojima je Jasmina V. ispisala (zapravo: izgovorila) dobar deo svog kritičarskog opusa, biti zanimljivo da provere njihovu težinu na papiru… Medijski gledano, ovo je čudna neka alhemija: sami kritički tekstovi nastaju, pretpostavljam, na isti način kao i bilo koja druga književnokritička tekstualnost, a potom bivaju multimedijalizovani, nadograđeni slikom (možda i muzikom) koja onda, zajedno s osnovnim tekstom, takoreći „libretom“, čini TV prilog. To je, dakle, onaj finalni produkt koji dolazi do recipijenta. Knjiga Tri i po zapravo je odrolavanje tog procesa unazad, demultimedijalizacija književnog prikaza, odstranjivanje „suvišnog“, to jest njegov povratak papirnatom izvoru. Čitalac je sada sam sa „rasterećenim“ tekstom, lišenim televizijske vizuelno-zvučne ornamentike.
Da li ovi prikazi preživljavaju to „odrolavanje“? Oh, bez brige. Takvi kakvi su nam ovde prezentovani, sasvim su se lako mogli pojavljivati u dnevnim novinama, i bili bi čitani s velikom pažnjom. U ovih osamdeset i kusur prikaza Vrbavčeva demonstrira izvanredno izvežbanu i „ulančanu“ sposobnost konciznog i ekonomičnog pisanja, koje ipak ne završava u suvoparnosti: slušalac/čitalac će i na tako omeđenom prostoru dobiti ono što mu po zakonitostima žanra novinske kritike pripada, a to je ovo Sveto Trojstvo: informacija, interpretacija, vrednovanje. Izgleda jednostavno, ali iznenadili biste se koliko je rašireno izbegavanje ili ignorisanje bar jedne od tih neizbežnih dužnosti „dnevnog“ kritičara. Vrbavčevoj to uspeva, čini se, s lakoćom, što je valjda posledica pametno kombinovanog književnog obrazovanja i medijske „izdrilovanosti“.
Tri i po jeste, naravno, subjektivan i nepotpun (kako bi drugačije?) pogled na jednu književnu dekadu. Jasmina Vrbavac ima svoje favorite, i to ne krije: teško da se može pojaviti nova knjiga Pola Ostera, Ijena Mekjuena, Antonija Tabukija, Džulijena Barnsa, Davida Albaharija ili Gorana Petrovića, a da se ona o njoj ne „očituje“. I to je sasvim u redu: pošto je celovitost nedostižna, i izbor je svojevrsno vrednovanje. Važnije od toga: bila to egzistencijalna slučajnost ili svesni izbor, Jasmina Vrbavac svih ovih godina kontinuirano čini promišljen i inteligentan urednički i kritičarski podvig odbrane i afirmacije književnosti i čitanja u samom srcu neprijateljske teritorije!
