U osmoljetku me beše upisalo kao uveliko pismenog, odmah nakon ćirilice savladao sam sa istim poletom (koji se, avaj, više neće u mome životu ponoviti) i latinicu, na tome danas tuđinskom pismu pročitao sam „Sentimentalni odgoj“, delo sam razumeo kako sam razumeo, ali divota je bila savlađivati otpor koji su pružala slova i znaci interpunkcije, tad nisam znao da je Nikolaj Vasiljevič opisao moj slučaj (junak uživa u samome sricanju reči i svejedno mu je čita li poljoprivredni kalendar, psalme ili carski ukaz o mobilizaciji, mogli su mu, kaže Gogolj, poturiti i nešto iz hemije, on bi i to gutao očima), bio sam se bacio na „Tartarena Taraskonca“ kad je šestog septembra 1959. školsko zvono stavilo tačku na moju samoukost i povelo me utabanim stazama i ustajalim plićacima zvanične naobrazbe tako da se nikad više ne oporavim i ne dozovem predškolskoj svojoj pameti.
Kako sam se razočarao u Ezopa, Andersena, pa i u same učitelje
Jedna od prvih basni bila je o cvrčku i mravu. Basne su priče u kojima životinje govore, ha, ha, ha, svi smo imali konje, krave, svinje, živinu, kerove, mačke, neki su imali i morke (čija su jaja budući tvrđa od kokošijih pravila pravi pomor za Uskrs), smatrali smo debelom lagarijom to da marva divani, ali, sila boga ne moli, prihvatismo i to, mrav je celo proleće vredno radio, nosao mrve veće od sebe samog, kao leti isto nije žalio truda, doklen je crvčak usled nekakve i njemu samom neshvatljive miline pevao iz sveg svog glasa, mravu je bilo prijatno da radi uz muziku, kao što danas rade frizeri, šankeri, radnici u kladionama, vozači autobusa i sl., uglavnom je mrav podupirao mravinjak, pripremao turšiju, salamuru, sve što može da traje i zimi, kad svežih plodova nema, cvrčak je uneo neke ritmičke promene u pevanje i radovao im se, pet osmina, pa sedam osmina, utom prođe zlatna jesen, trava se osuši, postade oštra kao brijač i gorka kao aspirin, zagudi opaki severac, sa njim eto i snega, cvrčku počeše da krče creva (ako ume da govori što da nema i digestivini trakt), učitelji ćutke pređoše preko studeni koja mu je ledila krv u žilama, nevoljnik šta će, kud će, hajde kod mrava, mrav ga na monitoru gleda kako cupka u mestu, pa će preko interfona: „Kojim dobrom ti u ovo doba?“ (mada je bilo šest popodne), „Nemam šta da jedem…“ „A šta si letos radio?“ „Pevao i svirao, šta bih drugo?!“ „A ti sada igraj!“ – trijumfalno će mrav, a trijumfalno će i prosvetni radnik, đaci uslužno prsnu u smeh jer je mrav ispao duhovit kao da je kolumnista u „Glasu“, tako i treba cvrčku, šta je naravoučenije, učiteljice ja, učiteljice ja, naravoučenije je da onaj ko radi ne boji se gladi, a to je dobri mrav, niko da digne dva prsta, pa ni ja, i da kaže: „Znate šta, cvrčak jeste bio lakomislen, ali mrav je sto puta gori od njega, trebalo je da mu pruži nužni smeštaj i kost (kost, sa kratkim „o“ – redovita ishrana u nekojem pansionu, kod gazdarice ili poslodavca) do proleća, makar mu tu i tamo zvocao: ‘Ovo je samo sad za ovu zimu, čim pukne proleće bićeš moj šegrt, vodonoša i antlogor, da mi se odužiš za ovu moju izuzetnu dobrotu!’“ E, tog dana smo već kazali zbogom milosrđu i solidarnosti i stali na stranu zluradosti i sebičluka.
Pravo na kukavičluk je ljudsko pravo o kojem u školskom gradivu i usmenom nastavničkom predanju nije bilo pomena
U višim razredima učiću o Spartancima gde je regrutna komisija pregledala novorođenčad i primerke koji joj nisu izgledali podesni za vojničku karijeru bacala u provaliju; nije mi se dopalo ni ono „S njim ili na njemu“, i to ti ne govori nikakav komandir nego tvoja rođena mati, nisam odobravao opsadu Troje, osećao sam da nastavnici navijaju za Grke, kojima su detinjasto verovali da grad godinama opsedaju samo da bi oslobodili otetu sunarodnicu, niko se nije upitao kako je prosečnom Trojancu koji od navodne ili stvarne otmice nema nikakvog ni sladostrašća ni koristi, a od opsade se nema čemu dobrom nadati!
Bio sam štošta halalio posleratnoj prosveti, kad pred kraj ovog polugodišta meni drag stvoričak (koji neka ostane anoniman dok ne maturira) dobi nižu ocenu jer napisa da su hajduci sekli Turke, a trebalo je da napiše kako su ih samo pljačkali ne nanevši nikome ni najmanju posekotinu koja bi mogla prerasti u sepsu, sad je valjda politički nekorektno seći ljudetinu, ali dugo je seča, te knezova (koji su bili naši) te Turaka čiji nam je zulum dodijao bila kao dobar dan!
Kad bi našim hajducima bivale prebijane ruke i noge, čupani nokti i sl. žalio sam ih, ali sam se prituljeno i radovao što nisam ja pao u turske ruke; Stevan Sinđelić je ne hoteći da srpska džebana padne u ruku Turcima pucao u barut lansiravši u jonosferu i saborce koji su možda hteli da se predaju i da se podvrgnu čupanju noktiju, sad se njegovo ime zna i slavi dočim o ostalima ne zna se ništa, video sam ga kako nišani u bure koje je bilo nemoguće promašiti, ali bio je to crtež (ne fotografija, u koju sam onda imao bezgranično poverenje), šta ako je našu barutanu zgodilo tursko tane, a to posle predstavljeno kao akt kamikaze? Škola je dala sve od sebe da se osetim nedostojnim predaka, ah, što me nije JNA avgusta 1952. bacila niz Titelski breg dok je moj otac u obližnjem Knićaninu izdržavao kaznu zbog neispunjene obaveze da novoj državi da više žita nego što mu je rodilo, nego je dopušteno da kao kukavica stasam u učenika osnovne škole, docnije i u pripadnika oružanih snaga: tek kad sam upoznao Švejka, Ostapa Bendera i društvance iz „Dvanaest stolica“ video sam da ima na svetu i ljudi nalik meni.
