Uloge u srpskoj istoriji

„Danas je pitanje podela u Srbiji pitanje prihvatanja novog ideološkog koncepta ujedinjene Evrope, odnosno njegovog odbijanja. Ta dilema je ležala u osnovi brojnih političkih sukobljavanja u Srbiji od XIX veka. Iz kog aspekta je ona danas aktuelna? Prihvatiti Evropu danas znači osuditi fašizam, antisemitizam, rasizam, ksenofobiju, homofobiju. Problem je u činjenici da je kod nas još nejasno šta ovi pojmovi znače. Svako ko osobe odredi kroz njihovu nacionalnu ili seksualnu pripadnost, a zatim nazove njihovim ličnim imenom jeste šovinista i homofob, svako ko opravdava zločin jeste saučesnik u zločinu. Upravo je jedan spomenik najsnažnija vizualizacija nove ideologije Evrope – spomenik ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu. Kroz osudu holokausta ovaj spomenik je dao identitet novog evropskog zajedništva.

„U društvu koje nema jasno prepoznatljive simbole zajedništva koji daju identitet većini članova, uvek je moguće očekivati produkciju novih tradicija i pokušaje iznalaženja novih simbola. Zato je i moguće da danas po Srbiji imate akcije podizanja spomenika ljudima koji nemaju ništa zajedničko. Jedino zajedničko je činjenica da i jedni i drugi imaju svoje sledbenike i poštovaoce, čija je potreba da u javnom prostoru iskažu svoje stavove. Problem je, međutim, u činjenici što je potpuno nejasno koju verziju prošlosti podržava vlast u našoj zemlji. Zvanični stavovi su potrebni, nužni rekla bih, kako bi društvo moglo da razume novouspostavljene okvire u kojima se kreće, da vrednuje prošlost i konsekventno sadašnjost. Za to je potrebna jasna distinkcija dobrih i loših momaka, potrebno je uspostaviti set pravila oko kojih postoji konsenzus i za koje se društvo obavezuje da će ih poštovati. Čini se da vlast još nema hrabrosti da jasno odredi ta pravila. Štaviše svojim kunktatorskim ponašanjem ona samo pojačava nepoverenje građana u državu i njene institucije.“

„U Beogradu je krajem prošle godine, posle dva neuspela pokušaja, usvojena ideja po kojoj bi trebalo realizovati spomen-obeležje žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine. Mnogo je nejasnog u ovom nazivu. Najpre, o kojim žrtvama rata je reč, kojim braniocima otadžbine se spomenik podiže? Najzad, koji je to rat trajao 1990. godine? Žiri i učesnici konkursa bili su ljudi iz naše sredine. Nije pozvan niko iz bivše Jugoslavije (ili je možda pozvan, ali je odbio učešće), niko iz Evrope. Pitanje ratnih žrtava je ključno pitanje svakog društva i stoga je izgradnja spomenika zapravo jedan od načina da se društvo uvede u dijalog o ratovima, žrtvama i zločincima, a ne da se svedenim parkovskim rešenjem Savskog trga, zatvori tema ratova devedesetih koja istinski kod nas još nije ni otvorena.“

…i Vuk

SAVSKI TRG: Rad studenata arhitekture Jelene Pančevac i Žarka Uzelca, koji je u decembru 2006. pobedio na konkursu za idejno rešenje spomen-obeležja žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine