Od pružanja prsta do izvrtanja gaća

Ni pet meseci nije prošlo otkako je Velimir Ilić, tada ministar za kapitalne investicije a sada za infrastrukturu, potpisao koncesioni ugovor sa špansko-nemačkim konzorcijumom FCC-Alpina o izgradnji autoputa Horgoš–Požega, a javnost je saznala šta (osnovni) ugovor sadrži: iako je ministar prošlog petka obećao da će novinari moći da vide sve – ugovor, priloge i anekse, ispostavilo se da je u ponedeljak „za gledanje“ bila dostupna samo kopija nacrta osnovnog ugovora. Takođe, na poslednjoj strani ne beše potpisa ni pečata, tako da niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da je ono što je potpisano identično onome što je dato novinarima na čitanje: strogo je bilo zabranjeno fotografisanje dokumenta, sem korica, na šta je budno motrio jedan službenik ministarstva, tako da je svako buduće validno upoređivanje onemogućeno.

Iz osnovnog ugovora nije moguće saznati bog zna šta ali, sa druge strane, sasvim dovoljno. Recimo, da nema odredbe kojom se reguliše njegova tajnost već samo poverljivost tehničkih podataka. U najkraćim crtama, po ugovoru koncesionar je obavezan da uplati začuđujuće mali iznos na ime garancije da će svoje obaveze ispuniti, u posed će ući čim obezbedi bankarske garancije, a najkasnije 1. marta iduće godine kada će početi da naplaćuje putarinu na već postojećim deonicama, ostavljeno mu je na slobodu da naplatu prepusti nekom drugom, da postoji mogućnost da bude oslobođen poreza i carina, te da će svi građevinski radovi biti okončani do 31. decembra 2012, s tim da rokovi mogu biti produženi.

POZNATO I (NE)POZNATO: Ono što se iz prezentiranog teksta ne može zaključiti je, recimo, koliko će koštati putarina, odnosno kako će se izračunavati, sem upoštenog da će biti u skladu sa preporukama Evropske unije i putarinama u okruženju. Nepoznato je i da li je Vlada, kao potpisnik ugovora, možda garantovala promet na budućem autoputu. Ako kojim slučajem jeste, a promet ne bude kako je zapisano, može lako da se dogodi da se koncesionaru iz budžeta doplaćuje razlika između očekivanog i realizovanog.

Nije poznata ni trasa puta. Izgleda beznačajno, ali vrednost zemljišta duž trase puta višestruko će biti veća. Projektna vrednost izgradnje je cirka 800 miliona evra, a vrednost celog posla je, zavisno od izvora, od 1,1 milijarde, kako piše na internet sajtu koncesionara, do 1,3 milijarde, kako tvrdi Ilić. Dakle, ekspropijaciji je namenjeno najmanje 300 miliona evra, a već neko vreme kolaju priče da u Šumadiji poljoprivredno zemljište ubrzano menja vlasnike, da su kupci (politički i/ili rođački) bliski ovome ili onome. Ali, reč je samo o rekla-kazala. Takođe, koncesionar prepušta „drugoj strani“ izgradnju pratećih komercijalnih objekata. Samo što se ne zna kuda će put proći. A ko zna, zna.

Na kraju, ugovorom se Srbija obavezuje da za vreme trajanja koncesije neće favorizovati alternativne puteve, paralelne autoputu koji je predmet ugovora. Zavisno od kreativnosti tumača, to može značiti da Ibarska magistrala četvrt veka neće videti građevinskih mašina, kao i mnogi regionalni putevi u Vojvodini. Ta stavka je poseban kuriozitet: u Evropi ne postoji autoput, a da paralelno sa njim nema običnog.

PETOMESEČNO ZAMAJAVANJE: Ugovor o kojem je reč potpisan je 30. marta ove godine. Istog dana, posle javnog potpisivanja i međusobnog čestitanja, ministar Ilić je izjavio da novinari, ako žele, mogu dobiti ugovor na uvid ali, kad je to nekoliko dana kasnije zvanično i zatraženo, odgovor je bio negativan. I tako pet meseci.

Obrazloženja „zašto ne“ su se kretala od „vlada o tome odlučuje“, preko „ugovor je tajna“ do autorskih prava onoga koji je ugovor sačinio da bi se, kada su svi izgovori iscrpljeni, opet stiglo do vlade i njene odluke da li će, ili pak neće, tekst ugovora da objavi, parcijalno ili u celosti. Sva ova objašnjenja samo su povećavala znatiželju, prevashodno novinara, naročito jer je o tajni reč: prosto, javni dokument nikako ne može biti tajna, sem ako nekim zakonom nije tako predviđeno. Vlada tu nema o čemu da odlučuje, jer ona je izvršni organ i ima da izvrši šta se od nje traži, naravno ako je u skladu sa pozitivnim zakonima. Na kraju, „dragulj u kruni“ obrazloženja – autorska prava na tekst ugovora, jednostavno ne stoji: da bi autorsko pravo postojalo, mora da ga potvrdi zavod za zaštitu intelektualne svojine, a da bi do toga došlo službenici Zavoda mora da ustanove da, pre svega, nije plagijat. Pa sad, kako će da potvrde originalnost nekog dela, ako ne mogu da ga vide.

Naročitu pažnju privukla je i izjava da, parafrazirano, „nije važno videti šta u ugovoru piše, važno je da je ugovor povoljan po Srbiju“. Zaista, važno jeste da je ugovor povoljan po Srbiju, ali ko može znati da je tako ako se lično ne uveri, ili ako to neko u koga ima poverenje to ne učini za njega: verovati političaru da radi „na polzu otečestva“ (čast izuzecima, ako takvih uopšte ima) odraz je infantilne naivnosti, ako ne i gluposti.

Pažnje vredna je i izjava da se koncesionar protivi objavljivanju ugovora jer bi na taj način konkurencija mogla da prekopira algoritam, formulacije ugovornih obaveza, a u pripremi je slična koncesija u Republici Srpskoj, te da bi na taj način učestvovanje konzorcijuma bilo tamo ugroženo. Znači, ugovor ima do sada neviđene klauzule.

KO ŠTA ZNA: Na transparentnosti celog posla pre svih insistirao je, a i dalje to čini, predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš: pre nekoliko meseci zvanično je tražio da ugovor pročita, sve da bi dokazao ili poništio sumnje da je koncesija ugovorena na štetu građana Vojvodine. Po njemu, već izgrađen autoput nikakve veze nema sa onim koji tek treba da bude izgrađen, te da se vojvođanski kapital olako preliva na račun koncesionara, sve zarad izgradnje Ilićevog „spomenika“ – autoputa kroz Šumadiju. Uzalud: Ilić mu je pokazao korice ugovora i ništa više. Zvanično, inicijativu da svi detalji budu objavljeni, pokrenuo je Dragan Đilas kome se priključio Rasim Ljajić, uz Božidara Đelića, najviše pozicioniranog kadra Demokratske stranke u Vladi Srbije.

Ilić je na ovu inicijativu odgovorio, pored balalajke o klauzuli o tajnosti, da su svi članovi Vlade dobili kopiju ugovora i da znaju šta u njemu piše, što bi trebalo da bude dodatna garancija da je „sve u redu“. Poimence je naveo Đelića, Đilasa i Ljajića. Ugovor je, kako je rekao, pročitao i Rodoljub Šabić, koji nije član Vlade, ali je poverenik za informacije od javnog značaja.

„Ne, u celokupan tekst ugovora nisam imao uvid“, izjavio je za „Vreme“ Šabić. „Ugovor sa aneksima ima više od 1000 strana i besmisleno je da sve to čitam, mada me, istine radi, niko u tome nije ni sprečavao: kao poverenika za informacije od javnog značaja mene je zanimao samo onaj deo koji ograničava pravo javnosti na uvid.“

Od svih ostalih ni pisma ni razglednice: ni da potvrde Ilićevu izjavu, ni da demantuju. Potpredsednik Vlade Božidar Đelić je samo izjavio da je „razočaran što ugovor nije objavljen“, Dragan Đilas je „zadovoljan što je njegova inicijativa prihvaćena“, a Rasim Ljajić da se nada da će ugovor biti stavljen na uvid javnosti. Da li tu „nečega ima“, nisu se izjašnjavali. A ima, samo što ih politička situacija, predstojeći predsednički izbori i osmeh radikala iz prikrajka, sprečavaju da se eksplicitno izjasne.

ŠTA TO SMRDUCKA: Dok su novinari „prelistavali“ sporni ugovor, Velimir Ilić je bio na službenom putu. U Babušnici, gde je pod stranačkom NS zastavom obećavao sanaciju klizišta i popravku oštećenih kuća – da će njegova ekipa doći za nekoliko dana i da će svi problemi biti rešeni, u obraćanju okupljenima dotakao se i koncesije i rekao da u tome „nema ničeg spornog“ i da je sve čisto „kao sunce“. Problem je, međutim, što mnogo toga jeste sporno, ako ništa drugo sporno je što se ovoliko čekalo da bi se videlo samo parče ugovora, a čini se da i mnogo toga nije baš „u redu“. Naprotiv.

Aleksandra Janković, po obrazovanju klinički psiholog, a u Ministarstvu za infrastrukturu zadužena za odnose sa javnošću, objasnila je da je reč o „osnovnoj verziji“ ugovora i da nema nikakve potrebe da i prilozi i aneksi budu dostupni: „Prvo, kao, ‘ugovor je sporan, daj da vidimo ugovor’. A onda kad vidite ugovor, onda su aneksi, a posle toga ‘daj da vidimo donji veš ministra Ilića i premijera’. Znači, malo izgleda kao… Zaista, date jedan prst, a onda vam traže celu ruku.“ Pored toga što se osetila „vlasnom“ da određuje za čime ima, a za čime nema potrebe, svesno ili nesvesno ukazala je i na suštinu stvari: prljav veš.

DUPLO VEZANO: Nesumnjivo je da bi još neko sem ministra morao da zna šta u ugovoru, prilozima i aneksima piše. Ilić insistira da je ugovor napisan u Ministarstvu finansija, pa bi tako Dinkić morao biti upućen u stvar. Ipak, ugovor je potpisan za vakta „tehničke“ vlade, a v.d. ministra finansija bio je Milan Parivodić. U sve tajne upućen je sigurno i Vojislav Koštunica, ali i on poslovično ćuti. Upućen je i generalni sekretar Vlade, onaj koji je „u žaru predizborne kampanje“ izrekao one gadosti, pa se na skoro 30 ročišta nije pojavio da bi, tik pred zastarevanje, sve priznao i platio kaznu u visini deset novinarskih plata. Svi koji su učestvovali u pisanju ugovora su članovi iste stranke – DSS-a – koja je, opet, u neraskidivom zagrljaju sa Ilićevom Novom Srbijom.

Tehnička vlada je ovlastila Ilića da može da potpiše ugovor sa koncesionarima. Pitanje je kako je to ovlašćenje napisano, ali i kako je shvaćeno: možda je namerno napisano sa „namernim nejasnoćama“, e da bi moglo da se radi ono što mnogi misle da se radi, ali da bude jako komplikovano da se razvrze, naročito ako se u sve upletu imuniteti, politički dogovori, strah od radikala i, naravno, obavezno Kosovo.

Da sve bude zanimljivije, ili komplikovanije, svejedno, u nekom tamo momentu, otprilike kad je ono prošli put rečeno da će ugovor o koncesiji biti postavljen na vladin sajt Velimir Ilić je, onako uzgred, pomenuo ugovor o privatizaciji Sartrida, koji je u međuvremenu „nestao“. I opet, niko se nije oglasio. Tome bi lako moglo da se priključi „ono“ o Nacionalnoj štedionici i time je krug zatvoren.

I sada Ilić, iako je do tek nekoliko dana ranije odbijao da ugovor dâ na uvid zato što mu se tako ćefnulo, sada preko svoje portparolke poručuje da je „ugovor vladino vlasništvo“ te da ga „samo vlada može objaviti“, a da je on „samo“ ovlašćen da ga potpiše. Kao da nekom preti: šta se dogodi meni i vama će.

Dakle, imali smo: poznat je koncesionar, ugovor sadrži jedinstvena rešenja, osnovano se sumnja da je koncesionar dobio više nego što mu sleduje, kao i da će se neko posebno omastiti na trgovini zemljištem, ali se ne zna šta je i kome dao, ili obećao za uzvrat. Takođe, (još) se ne zna, a sva je prilika da će se uskoro saznati, ko tu kome šta radi, ko koga za šta drži, odnosno ko je u svemu tome lud, a ko zbunjen.

Sanak pusti

Putni pravac Horgoš–Požega na mapi evropskih puteva ne postoji, nema, niti će ikada imati svoj „E“ broj, već su, u stvari, specijalno za ovu priliku uvezana dva, koji jedan sa drugim imaju samo jednu dodirnu tačku – Beograd: jedan je transevropski put E75, koji spaja Gdanjsk sa Solunom, a drugi je regionalni put E763 na čijim su krajnjim tačkama Beograd i Bar. Ovaj prvi je danas poznat pod nazivom koridor 10b, i njegova izgradnja je bezmalo uslov za pristupanje Evropskoj uniji, kao što je izgradnja pruge Beograd–Niš bila obaveza Srbije ustanovljena na Berlinskom kongresu 1878. i uslov za priznavanje nezavisnosti. Ova druga, pak, deo je pustog sanka, već trideset godina poznatog pod imenom Autoput Beograd–Južni Jadran, a Požega je samo potencijalna raskrsnica: tu bi se, naime, odvajao i krak prema Sarajevu i dalje do Ploča, rezervne luke za izvoz roba iz Srbije.

Izgradnja „pustog sanka“ započeta je krajem sedamdesetih i prekinuta na jedanaestom kilometru zbog klizišta koje ni do sada nije sanirano. Izgradnju ovog puta spominjao je Milošević kad god mu se zgodnim učinilo: obećavao je brzu izgradnju i povezivanje „dva oka u glavi“ dok se na vlast peo, za njega se hvatao kada mu se vlast izmicala. Posle Miloševićevog pada štafetu je prihvatio Ilić, doduše ne baš odmah već kad je zaseo u kapitalnu fotelju.

Sredinom 2005. objavio je da je Vlada Srbije prihvatila projekat izgradnje autoputa Beograd–Požega–Južni Jadran, da je spreman koncesioni akt i da je u toku priprema tenderske dokumentacije, da je sve u završnoj fazi, da postoji veliko interesovanje investitora, ali da još ima onih kojima se to ne sviđa, pa pričaju o velikim parama i velikim provizijama, samo da se ništa ne radi, da je u pitanju zaista skup poduhvat, tako da samo deonica od Beograda do Umke (to je onaj deo koji je izgrađen) treba da košta oko 30 miliona evra. Itd., itd… Horgoš nije ni pominjan, da bi „u igru“ ušao krajem sledeće, 2006. godine, kada je prilikom puštanja u saobraćaj sveže asfaltiranih deonica regionalnih putnih pravaca iz Valjeva i Mionice ka Divčibarama, do Bogdanovića brda, celih 11 kilometara puta, objavio da „na proleće počinju radovi na izgradnji autoputa Horgoš–Južni Jadran od Beograda do Požege“.