Vera i večera: Čanak presolio fazana
U anketi na nekoj od televizija pitali su jednog od radnika famoznog Zastavinog preduzeća za proizvodnju ničega, ZZO, šta misli o tome što je vlada odlučila da to čudo od firme ukine posle šest godina plaćanja nerada i četiri hiljade i kusur radnika uz neku otpremninu pošalje na tranzicionu ulicu, a ovaj je odgovorio da to nije u redu, jer je njega država dovela iz sela i zaposlila ga u „toj Zastavi“.
Naglasak je na „toj Zastavi“, kao sintagmi koja pokazuje totalno otuđenje od korporacijske pripadnosti.
Niko ne zna koliki je broj onih koji žive i rade s osećanjem da im se to događa u „toj Srbiji“, ali to što cifra nije utvrđena nije jedini razlog da niko još nije ponudio otpremninu. Dobro bih razmislio da li da prihvatim ponudu ako bi mi neko ponudio 250 evra po godini života da se ispišem iz ovog kolektivnog Zavoda i otisnem se i ja, recimo, u Brionsko carstvo gde se u slavu Krleže u kulinarstvu nadmeću Boba Živojinović i Nenad Čanak. Rezultat je bio nerešen. Nepravda. Niko nije uvažio Čankov napor da mu privatnim avionom iz Vojvodine budu dovezeni fazani, dok je Brenin muž imao lakši posao da iz okoliša, dakle mora, izvuče jednog san pjera i začini ga lokalnim travama. Možda je Čankov fazan u čokoladi zbilja bio preslan, kao što izveštavaju mediji, ali toliki napor oko ubijanja i transporta, čerupanje da ne pominjem, morao je da bude ekstra bodovan.
O tome detaljnije prepisujemo novine koje se time bave na stranici 48. ovog broja „Vremena“, pa se ne bih ja bavio time da komentator jednih novina u ekspanziji, poznat po tome što mu je jezik brži od pameti, nije sa sve pripadajućim uskličnicima, a povodom Kosova, uzviknuo ovih dana „ne dam veru za večeru“.
Oduvek se zna da između klope i patriotizma postoji neka jaka i tajanstvena veza a opšte je poznato da patriotizam najbolje uspeva na gladan stomak, pa eto razloga što nam niko ne nudi makar i za sitnu lovu ispisnicu iz ZZO.
Strateška krila: Hoće li Čeku kontrolisati NATO
Računa se s našim patriotizmom, a to ne biva ako ne idu neki izbori. Naravno, nije mi ideja da se sprdam s bilo čijim patrotizmom, ali onda nije lepo ni da se neko sprda s mojim. To je u, u suštini, jedno privatno, dostojanstveno osećanje koje kod ljudi koji drže do sebe neće unaprediti Koštuničini savetnici i ministri od kojih sam više saznao o manama Ahtisarijevog plana oko Kosova nego o vrlinama koncesionog ugovora o autoputu Horgoš–Subotica.
Težište kritike pomerilo se ka NATO-u, odnosno ideji da se od Kosova napravi država u kojoj bi ova vojna sila bila oslobođena bilo kakve civilne kontrole, kao da bi nama, nama iz ZZO, bilo lakše da tu silu kontroliše Riker ili Čeku. Ovo poslednje, ali bogami ni ono prvo, tek nam ne bi bilo po volji. Zamislite toliku silu pod civilnom kontrolom ravnodušnih na srpske kosovske rane ili onih koji nam ih zadaju.
Otuda mi ovo zapomaganje izgleda licemernim, ukoliko ovi naši ne veruju da bi oni mogli komandovati NATO-om posle nove runde bečkih pregovora.
Znam ljude, manje-više, i ne bih rekao da tu ima nešto više od traganja za dodatnom taktikom u pregovorima i slanja jasnog antinatovskog signala Kremlju koji opet leti na strateškim krilima iznad hladnih i toplih mora, najavljujući povratak na veliku scenu.
Ali, na domaćem tržištu ideja i kulturnih obrazaca, ova legitimna pregovaračka taktika, iz dana u dan, pretvara se u sintagme o veri i večeri, ponekad i protiv boljih uverenja njenih autora. Ako je već Čanak presolio onog fazana, ne moraju i ovi naši da presole svaki svoj postupak u batrganju da se postigne što bolji kosovski rezultat. Život je, nažalost, pun ograničenja i ishod ne bude uvek onakav kakav biste vi najviše voleli da bude. Pregrevanje retorike u novom kosovskom ciklusu može izazvati „fenomen Z-4“, neprihvatanje racionalnog plana, što je u slučaju Srpske Krajine donelo oluju i učinilo da se zažmuri pred Olujom u kojoj je proterano preko 200.000 Srba iz Hrvatske.
Koštunica i Tadić: Tri puta po sto dana
U ovom broju „Vremena“ analiziramo učinak sto prvih dana druge vlade Vojislava Koštunice i videće se da su kod naših autora strepnje dublje nego nade. Vlada se sastavljala sto dana, sto dana se konsolidovala i preti opasnost da će se narednih sto dana čekati ishod pregovora o Kosovu da bi uhvatili zalet, samo još da se dogovore u kom pravcu.
Čelnici Demokratske stranke vrlo su uzdržani, i pored učestalih provokativnih pitanja i zahteva da se izjasne o novoj DSS ofanzivi protiv NATO-a. U zapadnim krugovima, inače, ističe se da je faktor iznenađenja za njihove pregovaračke timove bilo jedinstvo srpske političke nomenklature po pitanju statusa Kosova i da je to, uz, naravno, stav Rusije, bio jedan od važnih faktora zaustavljanja već gotovih rešenja i otvaranja novog ciklusa pregovora.
Da li je jedinstvo očuvano? Odgovor na to pitanje nećemo dugo čekati. Obavešteni izvori potvrđuju da će se ovih dana sresti Koštunica i Tadić, premijer i predsednik Srbije, i da će divaniti o novom razvoju situacije. Slutim da će doći do zaključka da je u pregovorima moguće očuvati sadašnju poziciju i status Kosova, jer će se, verovatno, ispostaviti da niko u svetu nema prevelikih ambicija da zbog nekog obećanja Albancima preuzme rizik konačne odluke.
Usudio bih se da kažem da je Srbija umorna od Kosova. Konzerviranje ovog stanja možda je za političare u Srbiji najbolja solucija, ali, ruku na srce, valjalo bi da se neko rešenje pronađe i da se najzad pozabavimo malo i sami sobom. To je vrhunski patriotizam.
