Pre desetak dana dobio sam mejlom link za pilot-epizodu nove domaće TV serije „Mladići“ (idite na vids.myspace.com pa u Search ukucajte „mladici„). Beskrajno me je zabavilo, ali nisam mislio da je to tema za ovu rubriku. Nekako mi se činilo da se ta stvar nalazi na svom mestu, slučajno je to internet, ali nije u pitanju nešto revolucionarno barem po pitanju tog interneta.
Međutim, prošle nedelje sam u NIN-u naišao na kratak tekst o pomenutoj pilot-epizodi nesuđene serije u kome se jedan od autora žali što ne može da pronađe TV stanicu koja bi to emitovala u Srbiji. To me je malo zabrinulo, budući da je autor mlad čovek koji bi internet morao da prepozna kao idealno mesto za plasman svojih radova. Baš kao što to rade njegovi vršnjaci, pa i mnogi stariji u ozbiljnom svetu.
Zadržaću se na trenutak na „Mladićima“. Imam neko malo znanje o „starim medijima“ te se usuđujem da kažem da ta serija nije za emitovanje na bilo kojoj nacionalnoj i lokalnoj TV frekvenciji iz mnogih razloga. Najjači je taj što je politički krajnje nekorektna, s koje god strane da se posmatra. (Za one koji su sada zbunjeni tek da kažem da je zaplet ovog sitkoma u tome što dva studenta žive u stanu sa odbeglim generalom Ratkom Mladićem. Pomažu mu da se krije, ali zato stanuju besplatno i, naravno, oko toga se stvara gomila komičnih situacija. Komičnih pod uslovom da zaboravite razloge zbog kojih se taj čovek krije.) Ali zato je gluma odlična, sasvim primerena, priča svedena, produkcija gerilska, rečju nema boljeg mesta za takvu stvar od interneta.
Najnovija istraživanja pristupačnosti interneta u Srbiji pokazuju da mreži dnevno pristupa oko 700.000 ljudi, što je značajan broj, mada još uvek nezadovoljavajući. S nekom malom internet reklamom i pratećim akcijama, dobar deo tog sveta mogao bi se skrenuti ka sajtu sa pomenutom serijom. Oni koji koriste kabl ili ADSL, a takvih je sve više, ne bi imali nikakav problem u gledanju. Nema ubeđivanja direktora i urednika, nema kompromisa sa sopstvenom umetnošću. Sposobniji bi mogli da nađu i sponzora za snimanje same serije ili filma, a uspeh (gledanost) na mreži svakako bi doneo pare ili popularnost autorima. Nešto posredno, nešto neposredno. Baš kao u pionirsko doba filma kada to nije bio biznis od koga se živelo raskalašno.
Budućnost svetskog filma, pa i TV programa, je na internetu, kažu filmski kritičari. Sajtovi poput www.jaman.com omogućuju autorima da pod povoljnim uslovima svoj film ponude celom svetu, pa čak i da zarade od prikazivanja. Procene su da će u bliskoj budućnosti više filmova biti distribuirano do gledalaca internetom nego bioskopima. Ovo prepoznaju čak i filmski festivali, pre svega oni koji prikazuju nezavisne (indi) i umetničke filmove. Ima već festivala koji vam omogućuju da program (filmove) pratite na internetu, uz malu pretplatu.
Na Džamanu sam našao filmove iz Bugarske, Hrvatske, Slovenije i Mađarske, ali ne i iz Srbije. Većina je titlovana na engleski. Postojanje ovakvih sajtova potpuno obesmišljava pitanje zašto se u svetu više ne snimaju dobri filmovi, ali otvara novo: zašto filmski autori iz Srbije potcenjuju internet?
