Nema oblasti koja ne bi bila zgodna da se ustanovi ko je pobednik, a ko treba da ispadne iz lige. Novine obožavaju da odrede čoveka godine, osobu koja je te godine učinila najviše dobra planeti (ako je neki zloćko toliko odskočio od drugih zlikovaca može i taj na naslovnu stranu, važan je domet a ne smer!), ima i titula „Najevropljanin godine“, jedino ne znamo ko najviše voli Kosovo, koja partija i koji pojedinac, ne znamo koga pomisao na nezavisnost Kosova najviše boli!
Na detektor laži ide se zbog kojekakvih pronevera, alibija, svedočenja povodom ubistava, zbog stvari znači neuzvišenih, umesto da se njime meri koliko volimo Kosovo i kako mislimo da ožalimo njegovu (ako do nje mrske dođe) nezavisnost?! Koliko je kolevka kome na srcu mora se nepristrasno ustanoviti kako radi iskazivanja počasti prvacima tako (i još više) radi pružanja pomoći onima koji su u ovome čuvstvu gadno popustili.
Ako se povodom opake bolesti prvog decembra dobrovoljno testiralo onoliko ljudi, kolika bi tek bila navala kad bi se merilo nešto tako lepo kao što je rodoljublje! Šta beše rodoljublje? To je ona milina koja te obuzme kad čuješ reč Kosovo i kad čuješ Republika Srpska! Pred osetljivim dušicama ne pominji nikad u istoj rečenici obe svetinje – overdoziraće se i ostati u limbu iz kojeg nema povratka.
Hiljadu žmaraca u milisekundi bila bi recimo jedinica mere, zvana evo babuška, zar ne bi bilo lepo pročitati kako je jednome radikalu posle rasterivanja „Peščanikove“ posade u Aranđelovcu izmereno 123456789 babušaka – gde su granice ljudskih mogućnosti?!
Čoveka koji najviše voli Kosovo i koji će shodno tome najviše žaliti ako dođe do znate već čega, da ne prizivam i rečju ono najcrnje, mogao bi da proglasi najrodoljubiviji nedeljni list: ako „Frans fudbal“ može da izabere fudbalera godine za ceo svet, zašto naš magazin, specijalizovan za rodoljubljenje ne bi proglasio našeg mal ne rekoh ličnog patriotu godine!
Zaista, čuvamo rentgenske snimke kičme, elektrokardiograme, hemijsku analizu urina itd., a nemamo još ništa o onome što nas uzdiže iznad drugih živih stvorenja, pa i iznad mnogog sugrađanina kome smo mi kao zdraviji dužni da pružimo pomoć ma koliko se taj koprcao i opirao: nije mi ništa, nije mi ništa! Bolest nedovoljnog voljenja Kosova zato i jeste opaka što u pacijentu ubija želju za isceljenjem, ali kao što je svojevremeno vakcina BSG bila obavezna, jer je tuberkuloza zarazna i niko nije imao pravo da kaže „pustite me da kašljem te da tu i tamo pljujem krv: moja bolja, moja volja“, tako je i ravnodušnost prelazna, ergo, svi osumnjičeni moraju biti cepljeni! Ispostavi li se da ih je malo, utoliko bolje.
&
Svesni da je merenje rodoljublja mlada naučna grana, lisica i ždral besplatno ustupaju upitnik korišćen u istraživanju „Koliko volite svoju majku?“. Kao što stručna javnost svakako zna, ova naizgled pučkoškolska tema privukla je 6.543.210 potomaka oba pola.
1. Jeste li dužni majku da volite ili samo da joj u okviru svojih mogućnosti zanemoćaloj pomažete?
2.
3. Majka vas je dok ste bili novorođenče ostavila na bogataškom pragu i tek na osamnaesti rođendan saznajete da ste nahoče. Koga više volite: osobu koja vas je podigla ili onu koja vas je na svet i na prag donela?
4.
5. Da li vam je teže palo kad vam se mati preudala ili kad je umrla i zašto?
6.
Umesto pojma majka umeće se dabome Kosovo: je li građanin dužan da Kosovo voli ili samo da u okv. sv. mogućnosti brani njegov ustavni položaj i Rezoluciju 1244 – Majku svih rezolucija?
Devedeset sedam odsto ispitanika prezadovoljno je količinom vlastite ljubavi prema majci; negom, međutim, pruženom majci kad se šlogirala gordi se tek svaki trideseti ispitanik: da im je sada ova pamet i duševnost, kad je naravno prekasno, potrudili bi se više, ali ni tada, ni bilo kada, ta nega, vele, ne bi bila ravna njihovoj potomačkoj ljubavi koja se evo nastavlja i sad kad majke više nema i kad izdataka da ju neko gleda takođe više nema. Slično je sa Kosovom: ljubav prema njemu tolika je da nikada neće ona naći korelat u nekom pragmatičnom gestu, zato što je svaka pomoć em prizemna em konačna, doklen ushićenje naše nema ni početak ni kraj. I moći ćemo da ga, kao i majku, volimo koliko nam drago bez obzira na njegov status!
U pitanju broj dva ispitanici su rezervisani prema pomajci i puni ljubavi za majku, Kosovo bi simbolički bilo predstavljano biološkom majkom, ali šta onda označava pomajka koja se na nađeni zamotuljak sažalila i dovela ga do velike mature?
Svaka regija koja nije Kosovo a koju ste lakomisleno zavoleli ometa vas u voljenju Kosova, zbog nje nemate dovoljno žara da muški ožalite Kosovo ako se za tim uskoro bude ukazala potreba! Odrasli ste u Banatu i prigrlili taj krajolik sa zvonicima i vrbama, kršteni ste u standardnoj baroknoj crkvici štancovanoj po čitavoj našoj žitnici, doklen ima bogomolja mnogo svečanijih i starijih, sve same zadužbine kojekakvih feudalaca koje vi (tj. velmože) zbog njihovog u suštini neradničkog života uopšte ne ljubite; onda sa najvišeg mesta u državi i iz same SANU čujete da je vaša postojbina Kosovo, dok vam je Banat tek mesto tvorbe, rođenja (kad kucne čas i smrti); zemlja koju su vaši obrađivali, pa i vi sa njima za vreme raspusta, nije uopšte sveta, to je obradivi černozem druge kategorije, dok je ono što treba da obožavate par stotina kilometara južnije; niste tamo nikad bili, ali ako vam indeks trnaca bude dve i po babuške, mogli biste po sili zakona biti hospitalizovani.
Takozvanu preudaju (pit. br. 3) osuđuje i staro i mlado: da se umre mora, a da se nanovo uda nije neophodno i nije čak ni učtivo ako udova ima malu decu (a tad najviše baš i ima priliku da stupi u novi brak); ovaj nam primer govori da bi prirodna kataklizma bila mnogo prijatnija od nezavisnosti (u Studiji prikazane arhetipom preudaje). Kad bi Kosovo postalo pustinja, živi vulkan, glečer na kojem nema žive duše, srce bi nam svima bilo na mestu.
