Najbolji drug

Šta je preostajalo četrnaestogodišnjaku, sredinom šezdesetih, dok su njegovi najbolji drugovi provodili letnji raspust negde na „najrazuđenijoj morskoj obali u Evropi“ ili kod babe i dede na selu, nego da vrela i pomalo setna popodneva provodi izvaljen na kauču u dnevnoj sobi čitajući, često po peti, šesti, deseti put, neku od omiljenih knjiga? Najčešće neku od onih pozajmljenih iz opštinske biblioteke, musavu, raskupusanu, više puta lepljenu, sa čudnim, nerazumljivim, duhovitim ili pretencioznim beleškama na marginama. Nisu to bili klasici, njih je morao da čita u okviru obavezne lektire na način koji kvari uživanje, da hvata „šta je pisac hteo da kaže“, da obeležava pasuse koje će citirati u domaćem zadatku kao ilustraciju „uticaja istorijskih okolnosti i klasne suprotstavljenosti glavnih ličnosti“, a tu nema mesta prepuštanju maštarijama, totalnoj identifikaciji sa ličnostima i situacijama… To su bile knjige u koje bi mlađani čitalac uronio kao u san, ne primećujući kojim od dva ravnopravna pisma niti kojom je od tada ravnopravnih varijanti srpskohrvatskog jezika knjiga odštampana.

Većinu tih, tada tako rado čitanih knjiga, danas nema ni u bibliotekama ni u knjižarama. Poneku od njih sačuvao je nostalgični šezdesetogodišnjak u kućnoj biblioteci, podalje od kočopernih klasika u koricama strogih boja i dizajna, da bi je povremeno uzeo u ruke, pročitao stranicu, dve, i raznežio se nad tragovima detinjstva zalepljenim na požutele stranice knjige.

Vinetua smo čitali uvek istovremeno moj tada najbolji drug i ja, pazeći da jedan ne pretekne drugog u sledu bezbrojnih događaja koje je tako uzbudljivo i uverljivo opisivao veliki nemački folirant Karl Maj, u Nemačkoj marginalan i gotovo nepoznat pisac. Posle dvocifrenog broja čitanja, drugar i ja smo se pravili važni i izmenjivali poneku rečenicu na jeziku Apača, naučenu iz knjige o tom junačkom plemenu, razgovarali o događajima iz knjige kao o stvarnim događajima, divili se prijateljstvu Vinetua i bledolikog Old Šeterhenda, mudrosti oca mu Inču Čune i lepoti sestre Nšo Či. Primećivali smo da su skoro sve ličnosti (osim Indijanaca, naravno) poreklom Nemci, ali to nije za nas imalo nikakav poseban značaj osim saznanja da nisu svi Amerikanci došli iz Engleske. Za razliku od američkih filmova o Divljem zapadu, gde su svi crvenokošci bili zli i krvoločni, u knjizi je bilo iznijansiranih indijanskih likova, simpatičnih, herojskih, prijateljskih.

Dvaput sam se prevario ocenjujući neku knjigu prema naslovu, ne pročitavši je prethodno. Prva je bila Vetar u vrbaku Keneta Grejema koju sam dobio za odličan uspeh u nekom višem razredu osnovne. Razočarano sam je tutnuo na policu pomalo uvređen što tako pametnom dečku poklanjaju neku „basnu za klince“. Ipak, kad je ponestalo drugih nepročitanih knjiga, uzeo sam je i – uživao u mudrostima Žapca i preduzimljivosti Vodenog Pacova. Posle smo je sestra i ja redovno čitali bar dvaput godišnje.

Drugi put sam se izvikao na oca koji mi je poklonio omladinski roman jermenskog pisca Vahtanga Ananjana Panterov klanac, dečački tvrdoglavo uveren da je to neka klinačka priča o životinjama, da bih otkrio uzbudljivu priču o grupi učenika jedne škole u sovjetskoj Jermeniji koja se izgubila, na ekskurziji, u planini kojom vlada krvoločni panter…

Svom kumu, rođenom tri dana posle mene, pozajmio sam kad smo bili u šestom osnovne, roman Dečaci britanskog autora čije sam ime zaboravio, pozajmljen iz biblioteke. Onda mi ju je on vratio da je ponovo gustiram, pa sam mu je ponovo dao… Biblioteka je, posle uzaludnih opomena, otpisala knjigu koja je u određenoj meri doprinela da dobar drug iz detinjstva postane i kum. Jer niko tako dobro kao kum nije shvatio lepotu priče o londonskim dečacima Korkiju i Ruji koji su na kolicima koje su vukli poniji prevozili razne terete s kraja na kraj Londona. A Korkijeve emocije prema ujka-Devu mogle su se porediti samo sa Ćopićevom ljubavlju za djeda u Bašti sljezove boje.

Možda u osnovi moje odluke da, mimo svih planova i očekivanja, ipak studiram francuski jezik i književnost, leži fascinacija putujućim glumcima, trubadurima i žonglerima u srednjovekovnoj Francuskoj, uzbudljivo opisanim u romanu Kralj žonglera Albera Robide, ilustratora knjiga s početka XX veka kome je posle stotina knjiga koje je ilustrovao došlo da i sam napiše jednu. Divna priča o tome kako the show must go on, kako se misterije, predstave liturgijskog sadržaja, i farse, komadi koji su se igrali između činova ozbiljnih predstava, mogu i moraju igrati i kad više nema ni dekora, ni kostima… Možda je baš ta knjiga doprinela i da moja sestra izabere da bude izdavač knjiga, ko zna. Kako god bilo, te divne knjige više nema, negde je nestala, zaturila se, a nema je čak ni u fondu francuske Nacionalne biblioteke gde se može naći samo štura beleška o autoru kao crtaču. Da je ima, ja bih je preveo, a ona izdala, iz čistog gušta.

Početkom devedesetih ćaskam o knjigama sa koleginicama sa kojima radim, o lepoti uživanja u čitanju, o paralelnoj stvarnosti knjiga, da bismo po ko zna koji put došli do trivijalne istine da je knjiga najbolji drug. Da bi jedina među njima koja je diplomirala na svetskoj književnosti, sjajna prevoditeljka i zavisnik od knjiga, zagledana kroz prozor u neizvesnost novobeogradskog neba, dodala pomalo odsutno: „Hm, da, jedino što taj najbolji drug ne može da ti pozajmi pare…“