Znaš, matori, kad svako jutro počne da ti izgleda kao deja vu, a naročito ako tako počnu da ti izgledaju predvečerja, ako mesecima ne uspeš da čuješ ništa originalno ili bar stvarno duhovito osim ako ti sam nešto ne smisliš, onda, jebi ga…
Ma, daj, što si se sneveselio. Vidi kako je noćas bilo veselo. Čak je i Velja bio raspoložen. Evo još samo tri-četiri glupe godine pa ćemo N. i ja da se vratimo, pa ćemo da pravimo književne večeri za nas dvojicu i „publiku“, a možda će neki klinci, naročito ako su pod gasom ili stoned, hteti da nas slušaju… Bojim se, dragi moj, da takvih klinaca više nema. Ili su u dubokoj ilegali. Sve je tako sivo. Vlast je siva, kriminalci su sivkasti a elita je kompletno grao, kao što su im grao i njihova skupa odela.
Onda je gospodin Šibalić uključio svoj tranzistor star trideset godina, prvi sa ugrađenim kasetofonom. Po sobi su se razlili zvuci Karmine Burane. Muzike koja ne zavodi već zapoveda, kako bi kazao Fridrih Niče, drugi najveći cinik posle našeg junaka.
Znaš!, kazao je gospodin koji nas je naučio da ustanemo kada dama prilazi stolu i primaknemo joj stolicu, džentlmen koji je umeo da u atmosferi „ima dana kad ne znam šta da radim“ iznenada, bez mnogo sluha ali s mnogo značenja zapeva: „Oh main liber Avgustin“, dakle taj što nas je diskretno ali uporno učio istoriju umetnosti jer je znao da nas mrzi da čitamo. Rekao je: „Pre trideset godina je svet bio u pravoj panici da će svi ogluveti od glasnih tranzistora. I sada, skoro, brinuli su da će od koncerta Rolingstonsa u Budimpešti teškog oko osam miliona decibala ogluveti deca u Subotici. I zbilja, dragi moj, kad bolje pogledaš, svi su odavno potpuno gluvi. Dosadno je, matori… I, da ne zaboravim, nije život grana jorgovana.“
Onda je duboko zaćutao.
Kukurek i visibaba znaju da otvore cvetove u zoru. Medvedi u pećinama znaju kada da se probude. „I, bez sumnje, kada se laste pojave u proleće, one se ponašaju tačno kao sat“, kako je govorio davno pokojni gospodin Rene Dekart. Renesansni francuski astronom Žan-Žak d’Ortis izveo je čuveni eksperiment sa suncokretima. Suncokretove latice bi se raširile svako jutro po izlasku sunca, pravo ka njegovim zracima, a zatvorile bi se svako veče kad sunce zađe. U leto 1729. godine astronom je iskopao suncokrete i presadio ih u saksije u zatamnjenoj sobi, pa je povremeno virio da vidi šta se tamo dešava. Čak i u kompletnom mraku biljka je širila cvetove i skupljala ih, u minut kad i suncokreti napolju u bašti. Beleška o ovom ogledu se pojavila te iste godine u časopisu francuske kraljevske akademije nauka, i glasi: „Osetljiva biljka prati sunce iako ni na koji način nije direktno izložena njegovom dejstvu. To nas neodoljivo podseća na delikatnu percepciju invalida, koji iz svog kreveta mogu da kažu kad je dan a kada noć iako su roletne spuštene, a debele zavese navučene na prozore.“ Od tog vremena su prošle silne godine, pri čemu Žan-Žakove kolege, naravno, nisu uopšte mirovale. Istraživali su Unutrašnji sat. Jedno od najinteresantnijih zapažanja 2002–2004. godine bilo je sa famoznom vinskom mušicom Drozofilom melanogaster. Učenici čuvenog Simora Benzera, onog što je smislio mašinu za izdvajanje mutiranih mušica, dakle spravu koja nepogrešivo odvaja drugačije individue od ostatka kolektiva (u izvesnim krugovima poznatu kao Aparatus Mengeleus), primetili su kako ovi izuzetni stvorovi posle četiri ili pet nedelja života počnu neobično često po nekoliko sekundi da – leže na leđima. Nešto što jedna zdrava Drozofila nikada ne bi radila. I, što je bilo zapanjujuće, tačno sedam dana posle početka „izležavanja“, dotična muha bi izdahnula na postelji od želatina, kvasca i melase. Oho-ho! Da li to neki molekuli u njima – sledstveno, i u nama – znaju kad se smrt približila? Pa smo se, naravno, svi trgli od te ideje. Jer nas je podsetila na onog što je pravio Homunkulusa.
A gospodin Šibalić je, naizgled iznenada, prestao da diše, baš onako kako je bio najavio pre tačno mesec dana… Pošto je bio bar četiri puta vidovitiji od te čudne mušice.
Ako samo malo pažljivije pogledate oko sebe, ako obratite pažnju na one bolesne, na koje više niko ne obraća pažnju osim najbližih i pokojeg preživelog prijatelja, videćete kako je ono što narod naziva sudbinom u stvari biološki sat. Smrtonosno tačan, navijen ko zna kad i ko zna od koga, što nikako ne znači da ne treba da pokušamo da o tome nešto saznamo, da možda pokušamo da se tim satom sluuužimo. Koliko god to opasno izgledalo. Uostalom, čovek ipak nije vinska mušica. Poznato je da ljudi mogu sebe da osposobe da žive suprotno od svog Cirkadijalnog ritma (circadian rhythm). Da budu živahni čitave noći a danju spavaju kao bebe. Te, upravo zbog toga, optimisti među nama misle kako bi i vreme odlaska s ovog sveta moglo da se navija…
I, stvarno. Svako ko se ikada bavio ljudima bliskim smrti, mogao je da vidi kako ovi izuzetno često uspevaju da sopstveni čas pomere unapred ili unazad, uprkos svim naukama i tehnikama, i da odu, nekako, kao po svom sopstvenom izboru vremena. A, svi mislimo da je tako bilo i s gospodinom Šibalićem, koji je zaključio da sve ostavlja iza sebe u pristojnom, dakle uobičajeno usranom stanju, pa je mirno odšetao kad je on hteo… I samo se tiho čulo: Nije život grana jorgovana…
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve