Prvo, pa muško: Zašto pametan svet neće glasati za narodnjake
Kad napravite narodnjačku stranku, malo šta vam je ostalo osim da izbacite i narodnjačku parolu. Od onih koje su se u utorak čule u beogradskom Sava centru, kada je formirana Srpska napredna stranka, čiji su osnivači, kao što sam ih već nazvao, dvojac koji je kormilara bacio u vodu, dakle Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, do mene, lično, najviše je doprla parola koja glasi: „Srbija postavlja zadatke, a samo bog sudi.“
Znam da od mene nisu očekivali da glasam za njih, ali da će mi već u prvoj noći aklamativne stranačke euforije pružiti i valjan razlog za takvu odluku, ipak nisam očekivao.
Hajde još i da prođe onaj deo o tome da Srbija – država, društvo, neki kolektivitet sigurno je u pitanju – može da postavlja zadatke, posebno kada se u snu javi rečenom dvojcu, mada će pre biti reč o mobilnom telefonu čiji broj oni znaju bolje od mene, ali da bog sudi, to mi je krajnje sumnjivo.
Zar pored tolikih sudova koji bi imali šta da procesuiraju nama treba manje-više zagrobna pravda, merena božjim aršinom, koja bi i Nikolića i Vučića, pored silesije drugih zvezda srpske besudne politike, trebalo da izuzme od ovozemaljske odgovornosti i pravde.
Program stranke koja pretenduje da bude ozbiljna kao da je sažet u ovom iskazu, punom patosa i gluposti. Možda se njima Srbija javlja kao zanosna devojka sazdana od dugih nogu, podignutih grudi i urađenih usana s kojih diktira zadatke. Erotski snovi nisu zabranjeni zakonom. Ali, kakav je to bog kog oni vide kao presudni faktor u narodnjačkom poslu. Da li je i on novokomponovan kao glas Srbije, favorit „Operacije trijumf“, „Zvezda granda“, „Idol“ koji se izdigao iznad „Velikog brata“ ili taj narodnjački bog ima i neka božija svojstva, pa bi mu trebalo bespogovorno verovati u danu koji bude sudnji, a to je onaj dan kada će neodlučna većina u Skupštini Srbije odlučiti o mandatima Tomislava Nikolića & comp. nakon šeretskog gubitka jednom potpisanih ostavki na predstavljanje naroda.
Univerzijada i gas: Afere koje traže ovozemaljski sud
Olaku parolu o božjem sudu ove nedelje bi prihvatila najmanje dvojica sledbenika ideje da su zadatak dobili od Srbije, a da im niko neće suditi. Jedan je Siniša Jasnić, direktor Univerzijade, predsednik upravnog odbora iste, predsednik osnivača istog upravnog odbora i bog u tom poslu, nesmenjiv do konačne arbitraže srpske vlade. Drugi je Saša Ilić. On je direktor Srbijagasa, potpredsednik upravnog odbora Jugorosgasa, s kojim je potpisao ugovor, dakle sam sa sobom, jer mu se Srbija javila, a verovao je, kao i onaj prvi, Siniša, da će tek narodnjački bog da mu sudi, pa su, kako se saznaje, hteli da izvuku neku ovozemaljsku korist koja se kod ovog drugog procenjuje na nekih tridesetak miliona evra, deo za Srbiju koju reprezentuje, a deo za plate onih koji Srbiju reprezentuju, uključujući i njegovu, pre pojave narodnjačkog boga s govnjivom motkom u rukama.
Jedan od njih potpuni je bezbožnik. Mediji javljaju da je čistokrvni ateista jer je svoj položaj osigurao „zlatnim padobranom“ od pola miliona evra, koliko bi poreski obveznici trebalo da mu isplate ukoliko se neko drzne da ga smeni pre ispunjenja narodnjačke božje pravde, a ta ugovorna klauzula pokazuje da ni on ne veruje da će narodnjaci ikad doći na vlast, odnosno da ga zanima samo ovozemaljsko obeštećenje.
Ivica Dačić, možda najbolji tehnolog vlasti u Srbiji, obećava da će policija da ispita oba slučaja i da će izveštaj da prosledi sudu, narodnom a ne onozemaljskom, ali ne bi to bile prve afere koje su pale u narodni zaborav jer je „Srbija postavila zadatak“.
Zlobnik bi rekao da ja mislim na „aferu kofer“ u koju je Dačić trajno umešan pa sve da je potpuno nevin, ali problem Srbije i jeste u tome što, osim Nikoliću i Vučiću, drugima se ne javlja s jasnim zadacima, već i ovako i onako, zavisi kako je vlada sastavljena.
Kapitalizam je propao: Kako su naši pročitali Marksa
U međuvremenu, za dobar deo domaćih medija i kolumnista, analitičara, kapitalizam je, naglo, u roku od mesec dana, propao, bez obzira na to što je Oli Ren primio Miroslava Miškovića i probranu ekipu iz kluba „Privrednik“. Iz šture novinske vesti da je u poslednjih nekoliko meseci prodato tri puta više Marksovog Kapitala od uobičajenih 500 primeraka na godišnjem nivou, domaći arbitri antiglobalističke elegancije, svi do jednog pozeri postliberalnog modnog trenda, u svetu uplašenom finansijskom krizom, izvlače velike zaključke o prednosti našeg zaostajanja i maltene će nam, koliko sutra, preporučiti zadrugarstvo kao poželjan oblik zajednice u kome se slabo proizvodi ali se, barem, to ništa – deli na jednake delove.
Ima onih koji bi više voleli da Amerika propadne, nego da Srbija uspe, a još tvrde da im je Srbija to stavila u zadatak.
Toj recepturi dodajte prstohvat božje pravde, kao hrišćanski utemeljene nade da će paćenici na ovom svetu biti na onom nagrađeni, i dobićete gulaš bez mesa koji neće kusati ni oni koji optiraju za narodnjake čija svojstva još nisu jasna na srpskom političkom meniju.
Tu se, odjednom, uguralo previše stranaka s previše ambicija i s premalo kapaciteta da nam obezbede drugu pravdu osim one s početka ovog teksta. S nužnim dodatkom. Ne misle oni da će bog njih kažnjavati nego da će ostatak držati u pokornosti. Ne misle, u stvari, ni na kakvog boga, već se, iz tekućih potreba, pozivaju na odsustvo pravde i ovozemaljskog reda.
Rekao bih, čak, u tom smislu, da je cela naša politička elita narodnjačka, ali se ne zovu svi baš tako.
