New Deal

S obzirom na uticaj koji Amerika ima na svetske tokove svaki se izbori u ovoj zemlji smatraju po malo istorijskim. Ovi su izbori, međutim, „istorijskiji“ od svih prethodnih, makar nam se činilo da se istorija ponavlja. Harizmatični, ali mladi i relativno neiskusni senator, stigao je do Bele kuće u pratnji ljupke supruge, nošen idealističkim zanosom svojih pristalica ali i dobrog dela šarmirane novinarske svite. Gladna promena nacija je očarana, a čarolija se širi i van granica Amerike. Uprkos tome što mu u samom finišu istraživanja javnog mnjenja davala preimućstvo nad njegovim starijim i iskusnijim republikanskim takmacom, savetnici mladog senatora do poslednjeg dana strahovali su da će duboko ukorenjene predrasude na kraju da prevagnu i iz ruke mu u poslednji čas otmu pobedu. Godina je 1960, senator se zove Džon Ficdžerald Kenedi, a prepreka koju je do Bele kuće trebalo da preskoči leži u njegovom katoličkom poreklu. Ideja da bi jedan katolik mogao da se useli u Belu kuću tada je delovala jednako nezamislivo kao što je danas, bezmalo pola veka kasnije, pomisao na prvog Amerikanca afričkog porekla na mestu vrhovnog komandanta mnogima delovala kao nedostižan san.

Pristalicama Baraka Obame svako poređenje sa neprežaljenim predsednikom laska, a snažna podrška koju je Obama dobio od Kenedijeve ćerke Karoline i brata Teda nesumnjivo je bio dragocen vetar u leđa. Bez obzira, podvig ovog „žgoljavka smešnog imena“ kako je 44. predsednik SAD sam sebe nazvao, nemerljiv je sa čudom koji je svojevremeno izazvao Dž.F.K.

HUSEIN OBAMA: Za razliku od Kenedija četrdesetsedmogodišnji senator pored sebe nije imao moćnog oca, uz to i bliskog saradnika predsednika Ruzvelta, koji u naporima da svog sina izgura do stepeništa Bele kuće nije žalio ni silnog novca niti uticaja koji je brižljivo uvećavao. Za razliku od Kenedija, ni Obami ni njegovoj supruzi mesto na prestižnom Harvardu nije bilo zagarantovano, već je za njega morao da se izbori znanjem i upornošću (da bi i tu postao prvi tamnoputi urednik čuvene „Harvardske pravne revije“). Od oca Kenijca koga takoreći nije ni poznavao, nasledio je prezime koje se rimuje sa „Osama“ i srednje ime Husein. „Očigledno nisu računali s tim da bih jednog dana mogao da se kandidujem na izborima“, prokomentarisao je nedavno Obama i u šali dodao da mu je srednje ime zapravo Stiv. Bela protestantska elita u to vreme jeste s prezirom gledala na Italijane, Irce, Jevreje i druge doseljenike iz Istočne Evrope, smatrajući ih građanima drugog reda, ali se oni nikada nisu susreli sa poniženjima sa kojima su se svakodnevno suočavali njihovi tamnoputi sunarodnici. U vreme kada se Obama igrao u pesku na rodnim Havajima u mnogim saveznim državama mešoviti brak njegovih roditelja bio je zabranjen ili društveno nedopustiv, što je kasnije ovekovečeno u legendarnom filmu „Pogodi ko dolazi na večeru“, a čiji su se akteri baš kao i Obamini roditelji sreli na studijama na Havajima. Iste godine kada je snimljen ovaj film državni sekretar predsednika Lindona Džonsona Din Rask ponudio je svoju ostavku nakon saznanja da mu se ćerka verila za crnog poslediplomca sa radnim mestom u NASA (ostavka nije prihvaćena).

Među onima koji su u dugačkim redovima satima čekali da dođu do glasačke kabine bilo je mnogo onih koji pamte vreme kada Amerikanci afričkog porekla nisu svuda ni imali pravo glasa, ili su se izlagali velikim opasnostima kada bi za tim pravom posezali, jer su potomci robovlasnika na sve načine pokušavali u tome da ih spreče. Predsednik Džonson ovu ponižavajuću praksu i segregaciju ukinuo je pre tačno četiri decenije, što ga je koštalo glasova na američkom jugu koji je i danas naklonjeniji republikancima. Tada je pobeda stigla sa gorkim pilulama: hicima su te iste godine prekinuti snovi dr. Martina Lutera Kinga i Kenedijevog mlađeg brata Roberta o jednoj boljoj Americi. U trenutku dok su mnogi Boba Kenedija videli u Beloj kući, Kenedi je tamo video Obamu usudivši se da predvidi da će „za četiri decenije predsednik SAD biti crnac“. (Kenedi je, doduše, ovde upotrebio reč koja je odavno izbačena iz rečnika političke korektnosti).

BELA BAKA: U vreme kada je Obama odrastao crnci su imali takav položaj u društvu, da je i njegova baka koja se na Havaje sa porodicom doselila iz ruralnog Kanzasa i koja je s ljubavlju odgajala svog unuka, zazirala od neznanaca koji su mu slični po boji kože i prelazila bi ulicu kada bi videla da joj neko takav ide u susret. Ma koliko ti trenuci za Obamu bili bolni, oni su mu dali uvid u zamršene međurasne odnose i uticali na njegov razvoj. Praktično od rođenja naučen da se nosi sa brojnim protivurečnostima koje su tekle njegovim venama Obama je voleo svoju baku uprkos njenim rasnim predrasudama koje su i onako, za ono vreme, bile prilično blage u odnosu na one koje su gajile njene komšije u Kanzasu. Počeo je da vežba veštinu sagledavanja stvari iz različitih perspektiva i shvatio je da su one retko crno-bele. U tome mu je verovatno pomoglo i to što je deo detinjstva proveo u Indoneziji, za koju se preko Obaminog očuha vezala njegova majka. Tamo su ga deca zvala Beri i smejala mu se što je levak. U svojoj knjizi Smelost nade, u kojoj govori o svom političkom sazrevanju Obama podstiče Ameriku da nabavi naočare sa više dioptrija kako bi mogla bolje da sagleda ovaj upleteni svet, za čiji je napredak, kao nijedna druga zemlja na svetu, toliko odgovorna.

Obama, međutim, nipošto nije želeo da se rasno pitanje na velika vrata uvuče u i onako ekstravagantnu kampanju koja je s brojnim obrtima dostojnih vrhunske sapunice trajala bezmalo dve godine i kroz koju se prošetala čitava plejada veoma živopisnih likova. Draže mu je bilo da o sebi misli kao o „roršahovoj mrlji“, kako je sam sebe jednom prilikom definisao, u kojoj će svako moći da vidi ono što želi: crnca, belca, nekoga sa Havaja, iz Čikaga, profesora, muža, oca, unuka, socijalnog radnika, senatora… Mnogi su se od tolikog šarenila prepali, baš kao što su u njemu mnogi prepoznali sortu koju samo Amerika može da odgaji.

Ako je Bil Klinton bio prvi „bejbi-bumer“ u Beloj kući, Obama je svojom pobedom poslužio kao most ne samo između američkih belaca i crnaca, već i između mladih koji su ove izbore pratili preko You–tube, Facebook-a i ostalih virtuelnih sastajališta i njihovih roditelja i praroditelja koji su ove izbore pratili na televiziji i u novinama i koje je do kraja morao da ubeđuje da je vredan njihovog poverenja, dok na kraju ni od samog Mekejna nije dobio iskreno priznanje za ovaj poduhvat.

U ovoj svojevrsnoj političkoj olimpijadi na kojoj se, baš kao i na onoj sportskoj, šansa ukazuje svake prestupne godine, postoji samo jedna disciplina, a ona je maraton. No, olimpijska krilatica citius, altius, fortius kao da je važila samo za Obamu koji je neprekidno morao da dokazuje da je u toj disciplini i brži, i viši, i jači, i bez prava na grešku. Za razliku od svojih takmaca on sebi nije smeo da dozvoli decu iz prvog braka, a kamoli vanbračnu decu. Da li neko može da zamisli da bi Obama pobedio da kojim slučajem ima trudnu i maloletnu ćerku? Ili da je ostavio prvu ženu da bi se oženio mlađom, lepšom i bogatijom?

Obama je kao 44. predsednik SAD dočekan u Čikagu, gradu u kome je okončao sve mladalačke odiseje, samo da bi se otisnuo na jednu mnogo težu i neizvesniju, poručivši naciji i svetu da ona neće biti ni laka ni kratka i da će možda proći godine pre nego što Amerika stigne u sigurnu luku. Milioni ljudi, ne samo u Americi, poželelo je da mu na tom putu bude posada.

Čerčil je opet bio u pravu. „Budite sigurni u to da će Amerika na kraju uvek uraditi pravu stvar, nakon što iscrpi sve ostale opcije“.