Pre mesec i po dana, tačnije 10. novembra, kada smo se kod Pece Popovića okupili da bismo obeležili četrdeset godina otkako je rođena emisija „Veče uz radio“, poslednji put sam video dragog čika Nikolu Karaklajića. Danima posle tog susreta, ne znajući da je poslednji, o njemu sam razmišljao. Svaka zemlja koja drži do sebe morala bi da se ponosi takvim čovekom. Ova ga nije ni primetila. Ova zemlja, po nekom gorkom usudu koji je Nušić davno prepoznao, gura u prve redove neki zao polusvet, neke neostvarene jedinke koje nam samo na bruku služe. Pomislio sam da bi gospodin Nikola Karaklajić mogao da bude ambasador Srbije u nekoj pristojnoj zemlji i da bi taj posao obavljao na način koji dobar deo sadašnje diplomatije ne može ni da zamisli. Nikolu sam upoznao 1971. godine, kada sam završavao osmi razred osnovne škole. I vrlo brzo sam shvatio da bih kad porastem voleo da budem kao on. Govorio je jezike, putovao po svetu, bio mudar, obrazovan, odmeren, skroman, ozbiljan i dragocen u savetima. Kroz radio-emisije „Muzički automat“, „Sastanak u devet i pet“, „Veče uz radio“ sa nezaobilaznim „Dobro veče, kako ste“ i magazin „Džuboks“ Nikola nam je otkrivao svet, ali i nas same. Na jednostavan način je nas klince vodio kroz školu novinarstva, učeći nas lepoj životnoj mudrosti koju su mu šah i njegova urođena plemenitost dali, a to je da smo „svi jednaki“. Jednom, negde sredinom devedesetih groznih godina, svratio sam do njega da mu čestitam Svetog Nikolu. Kada me ispraćao, neuobičajeno za njega, krenuo je za mnom u hodnik ispred stana. I posle kraćeg premišljanja mi rekao: „Ti si jedan od retkih ko me nije razočarao.“ Mislim da veći kompliment u životu nisam dobio. Hvala, čika Nikoli na svemu što je za nas uradio. U pravu je Peca Popović kada je na njegovoj sahrani prošlog četvrtka u jedan i pet rekao: „Nikola nije imao decu, ali je ostavio mnogo siročića.“
