Afera ili (samo) skandal

Od ekskluzivnog razotkrivanja vladinog plana da sa milion dolara sanira štetu u slučaju „Kovačević“ prošlo je dve nedelje. Javnost još nije dobila potvrdu da li će i koliko će novca dati iz svog džepa, vlada još nije dobila informaciju ko je cinkaroš, „Borba“ još nije dobila objašnjenje zašto su je prošle srede, posle policije, posetila poreska inspekcija, ambasador SAD u Beogradu Kameron Manter još nije dao nikakav komentar, ali je zato ceo slučaj (za sada stidljivo) dobio status afere stvorene da izazove trvenja u vladajućoj koaliciji.

Tek je u nedelju, 1. marta, na sednici glavnog odbora Demokratske stranke, predsednik Srbije Boris Tadić progovorio na tu temu, obelodanivši da oznaka „strogo poverljivo“ nije stavljena na zahtev Vlade, već da je na tome insistirala „druga strana“. Po izvorima „Vremena“ ta „druga strana“ su tužilaštvo države Njujork i porodica oštećenog Stajnhauera. Predsednik je tu informaciju, kako je rekao, dobio od premijera Mirka Cvetkovića, koji je u međuvremenu preuzeo odgovornost za slučaj „Kovačević“ i oformio radnu grupu sa kojom se ove nedelje ulazi u drugi krug pregovora. Odgovarajući na pitanja poslanika u Skupštini prošlog četvrtka, premijer je, između ostalog, rekao da Vlada nema ništa protiv novinara, odbacio sve tvrdnje da država vrši pritisak na medije zbog objavljivanja informacija o slučaju „Kovačević“ i obećao da će čim oznaka tajnosti sa slučaja bude skinuta biti spreman da o svemu govori detaljnije.

I premijer i vlada su dobili predsednikovu podršku za svoj trud, onima „koji predlažu da Srbija ostane u večnom konfliktu sa SAD“, Tadić je poručio da će morati da objasne kako će Srbija da izdrži pritiske Amerike u svetskim finansijskim institucijama „koji mogu da koštaju naše građane stotine miliona dolara“.

Predsednik je 1. marta zaključio i da Vlada ne štiti privatni interes okrivljenog Kovačevića, već interese Srbije i istakao da ovakav slučaj više ne sme da se dogodi, jer građani ne mogu da plaćaju cenu neodgovornih predstavnika države.

Igor Milošević, međutim, sudeći po radnoj biografiji, nije bez diplomatskog iskustva. Na konzularnim poslovima je radio od 2001. godine – prvo u konzularnom odeljenju, a zatim jedno vreme u Nemačkoj na konzularnim poslovima. Za vreme ministrovanja Vuka Draškovića postavljen je na mesto administrativnog radnika u konzularnom odeljenju pri Vašingtonu. Tu je radio sa Borislavom Stefanovićem, današnjim šefom kabineta Vuka Jeremića, a po dolasku Jeremića na čelno mesto Ministarstva spoljnih poslova vanredno je unapređen.

Slobodan Nenadović je doktor pravnih nauka Beogradskog univerziteta. Pre odlaska u diplomatsku službu bio je advokat, potom zamenik ministra za unutrašnju trgovinu u vladi SRJ, pa profesor na Višoj ekonomskoj školi u rodnom Valjevu. Krajem 2004. postavljen je za zamenika šefa stalne misije Srbije i Crne Gore pri Ujedinjenim nacijama, a posle raspada države, u januaru 2007. postavljen je za generalnog konzula Srbije u Njujorku.

Kako je Slobodan Nenadović potanko objasnio u intrevjuu „Borbi“, Igor Milošević je od početka terao po svome. Nenadoviću je davao samo opšte informacije o slučaju Miladina Kovačevića, sam je pisao izveštaje za Ministarstvo spoljnih poslova i nijedan od tih izveštaja nije podnosio Nenadoviću na potpis, 6. juna je lično otišao da položi gotovinski ček za kauciju Miladinu Kovačeviću, a 9. juna je zakazao sastanak sa njegovim roditeljima u konzulatu. Nenadović ih je tada slučajno i sreo, pošto su ga toga dana mučili krajnici, pa je pre odlaska kod lekara samo nakratko svratio u konzulat. Posle petnaestominutnog razgovora sa Miladinovim roditeljima, pojavio se i Igor Milošević i doneo Nenadoviću prvi put izveštaj o ovom slučaju na potpis. Bio je to izveštaj o polaganju kaucije. Nenadović je izveštaj pročitao i potpisao i, kako je rekao, u njemu nije bilo ni pomena ključne stvari – da je sudija Miladinu Kovačeviću oduzela pasoš i zabranila mu izlazak iz SAD. U trenutku kada je odlazio iz konzulata, Milošević mu je rekao da Miladinu po zakonu mora da izda putni list, a Nenadović mu je, onako usput, rekao da još jednom pogleda zakon i da ga ispoštuje.

I dok je Nenadović, pun poverenja u svog kolegu Miloševića, sedeo u lekarskoj ordinaciji, Milošević je sedeo za stolom u konzulatu i sam popunjavao obrazac za putni list, iako je praksa da to popunjava stranka.

U istom intervjuu Nenadović tvrdi i da Igor Milošević laže kada u svojoj odbrani u istražnom postupku koji se vodi u Srbiji kaže da nije razumeo da sudija zabranjuje Miladinu Kovačeviću izlazak iz SAD. Nenadović kaže da mu je Milošević lično rekao da je razumeo sudiju, da je to rekao i ambasadoru Pavlu Jevremoviću, a i advokat porodice Kovačević Vinsent Akardij ima informaciju da je sudija obavestila Miloševića o zabrani.

Šta je, onda, rukovodilo Igora Miloševića da, kako je kasnije sam primetio, „napravi sranje“? Nenadović kaže: ili novac, ili nekakav uticaj, ili sa čovekom nešto nije u redu.

Početkom avgusta Nenadović u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, gde je pozvan na konsultacije, sreće Borislava Borka Stefanovića, šefa Jeremićevog kabineta, sinovca Mirka Stefanovića (inače, generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova) i, povrh svega, kuma bivšeg vicekonzula Igora Miloševića. On mu se izvinjava i obaveštava ga da je razrešen dužnosti na telefonskoj sednici vlade. Stefanović je još, navodno, rekao da zna šta je Milošević uradio, da ga je pitao zašto je to uradio i da li je uzeo neke pare za to, a ovaj mu je odgovorio – ni jedno, ni drugo.

U anomimnom pismu koje su potpisali zaposleni u Ministarstvu spoljnih poslova, a čije je delove „Borba“ objavila, kao nalogodavci Igora Miloševića se pominju upravo Borko Stefanović, službenik ambasade u Vašingtonu Vladimir Petrović, i funkcioner Direkcije za konzularne poslove Miroslav Prcović.

Šef kabineta ministra spoljnih poslova je, gostujući u emisiji „Utisak nedelje“, ocenio da su mnoge od neistina objavljenih u vezi sa slučajem „Kovačević“ usmerene na to da diskredituju Ministarstvo i da niko iz Beograda nije naredio da se Miladinu Kovačeviću izdaju putne isprave.

Stefanović je tražio i da se objave listinzi telefonskih razgovora vođenih iz konzulata, i da se tako eliminišu sumnje da je bilo ko iz Beograda uticao na konzulat u Njujorku da Kovačeviću izda pasoš.

Ministar Jeremić je prošle nedelje uporno odbijao da iznese svoje mišljenje o Miladinu Kovačeviću, ali nije odoleo da napomene da je on zbog tog istog Kovačevića bio primoran da provede čak petnaest minuta sa državnom sekretarkom SAD Kondolizom Rajs, razgovarajući baš o njemu.

Osim toga, ministar je više puta prošle nedelje ponovio da Igor Milošević apsolutno nije bio u kontaktu ni sa kim iz Ministarstva spoljnih poslova i da ga odatle niko nije niti instruirao, niti mu dao zeleno svetlo da uradi šta je uradio.

U međuvremenu, istraga o odavanju službene tajne još nije dala rezultat i još se niko ne izjašnjava ko bi mogao da bude „dasa“, kako ga je nazvala ministarka za Nacionalni investicioni plan iz G17 plus Verica Kalanović, koji je pretprošle srede razgovarao sa Oliverom Zekić o poverljivim stvarima. Vršilac dužnosti republičkog javnog tužioca Slobodan Radovanović izjavio je da će biti ispitani svi, od činovnika do ministra, koji bi mogli biti odgovorni za odavanje službene tajne u vezi sa slučajem Miladina Kovačevića. Najava tužilaštva da će u okviru istrage o odavanju državne tajne u slučaju „Kovačević“ biti saslušani i ministri nije naišla na negodovanje među njima. Sudeći po zvaničnim izjavama, svi su spremni, ako treba, da stanu i na detektor laži, što je predložio ministar odbrane Dragan Šutanovac, uzgred ističući da se za osam godina, koliko se bavi bezbednošću, puno puta susretao sa tajnama i da nikada nije odao nijednu. To se, kako reče, smatra osnovnom bezbednosnom kulturom.

I dok Verica Kalanović smatra da se istina nikada neće saznati i da u celom tom cinkarenju vladine strategije nije bilo nikakve zavere, već da je samo neko hteo po svaku cenu prvi da saopšti senzacionalnu vest, u Demokratskoj stranci su potpuno uvereni da je cilj odavanja službene tajne o Kovačeviću bio da se toj stranci nanese šteta. Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen tu tezu potkrepljuje činjenicom da oba ministarstva uključena u ovaj slučaj (ministarstva pravde i spoljnih poslova) drži Demokratska stranka, a to stanovište je na neki način potvrdio i član Foruma za međunarodne odnose Dušan Lazić, gostujući u „Utisku nedelje“.

Iako se najglasnije optužbe na račun vlade čuju iz redova Liberalno demokratske partije, Olivera Zekić negira da „Borba“ ima bilo kakve veze sa tom partijom i da informacije ne dobija od Čedomira Jovanovića ili bilo koga iz te, ili bilo koje stranke. Kako je rekla, „Borba“ nije u sistemu i ne uživa ljubav nijednog političara. Ipak, uživa neobičnu pažnju jednog. Prema rečima Olivere Zekić, od početka izbijanja afere niko se iz Vlade nije ponudio da pomogne „Borbi“. Niko, sem Ivice Dačića.