Svojevremeno, sredinom devedesetih, kada sam nekim sredovečnim menadžerima i biznismenima pokušavao da objasnim zašto je važno da počnu da koriste internet, doživljavao sam po pravilu istu stvar. Malo bi se zavalili, stisli pogled kao da će da me procene i zapitali: „a reci ti meni, ko je vlasnik interneta?“ Objašnjenje da je mreža organizovana na principu dobrovoljnosti, poređenje sa autoputevima, ništa se to njima nije sviđalo. Internet u Srbiji se nije razvio, niti sam se ja obogatio kao konsultant; preostaje mi jedino da se tešim dovodeći te dve stvari u tesnu vezu.
Danas se čini da srpski biznismeni nisu bili sasvim bez pameti. Kriza podstiče sumnjičavost svake vrste, a u tome su domaći poslovni ljudi svetski šampioni i živa je šteta što od toga po pravilu nema nikakve koristi.
Jer, verovali ili ne, internet provajderi koji su nas godinama ubeđivali da je korišćenje interneta jeftina stvar, gotovo džaba, sada su uzeli kalkulatore u ruke i sve glasnije zapitkuju ko će sve to da plati.
Prema nekim najavama, najveći američki internet provajderi mogli bi uskoro da ukinu takozvani „flet fi“, odnosno neograničeno korišćenje interneta za neku fiksnu mesečnu sumu, najčešće dvadesetak evra. Suština je u tome da su provajderi mogli da nude neograničenu upotrebu jer su korisnici u proseku koristili manje od deset odsto onoga što im je, kao, omogućeno. Međutim, u poslednje vreme snažno se razvila ponuda video-materijala na internetu, pre svega filmova sa slikom visoke definicije (HD), tako da je preuzimanje takvih sadržaja počelo dramatično da opterećuje linkove, samim tim i profite provajdera. Slikovito, to bi bilo kao kada bi svi građani odlučili da se bez prestanka voze gradskim saobraćajem deset sati dnevno i to sa pretplatnom kartom. Vrlo brzo bi se pokazalo da je kapacitet za tako nešto nedovoljan i da se sa pretplate mora preći na pojedinačne karte kako bi se finansirala kupovina novih autobusa.
Otprilike to se sada i najavljuje. Umesto neograničenog korišćenja, korisnicima će biti ponuđeni paketi od 20 do 150 gigabajta mesečno, s tim da se za svaki dodatni spušteni gigabajt plaća po dolar. Ako uzmemo da prosečan HD film ima oko 7 GB, jasno vam je o kakvim novcima govorimo. Jer do sada je korisnik plaćao kupovinu filma od proizvođača, a prenos mu je bio praktično besplatan. Sada se u cenu mora ukalkulisati bar još sedam dolara što će znatno poremetiti formulu.
Nemojte se još plašiti. Provajderi u Americi nisu se složili te će samo neki krenuti u ove izmene dok će ostali posmatrati kako im ide i gledati da im otmu klijente. Za nas je šteta što, kao i u svemu drugom, ni ovde nismo osetili blagodeti jeftinoće. Optimisti bi rekli da očvrsli dočekujemo teška internet vremena, nepoverljivi biznismeni da gazde, eto, ipak ima.
