Glad za životom

Glavna uloga u filmu Beli, beli svet bio je razlog da Uliks Fehmiu dođe u Srbiju iz Njujorka, gde živi. Kao i ovaj, i prethodni razlozi njegovih privremenih povrataka bili su poslovne prirode: pre tri godine zbog filma Sutra ujutru Olega Novkovića, a pre pet zbog pozorišne predstave Diplomac koju je producirao. Prošle godine igrao je u slovenačkom filmu Lj… kao ljubav, a pre toga u bosanskom filmu Dobro uštimovani mrtvaci. Pre nego što je 1993. godine otišao iz zemlje zato što je ostao bez prava privilegovanih da komentariše stvarnost i u Njujorku otvorio lanac pekara, igrao je u filmovima Crni bombarder, Bulevar revolucije, Vizantijsko plavo, a proslavila ga je uloga u predstavi Zapali me.

Film Beli, beli svet upravo se snima u Boru, reditelj je Oleg Novković. Prema rečima Milene Marković, scenaristkinje filma, to je „ljubavna priča koja se dešava u slivniku velikog grada, a gore sijaju zvezde“ („Vreme“, br. 795).

„VREME„: Lik koji ste igrali u prethodnom filmu Olega Novkovića Sutra ujutru vraća se kući nakon 12 godina provedenih van zemlje. Vi ste tada bili u sličnoj poziciji. Da li i u liku koji tumačite u Belom, belom svetu postoji neka autobiografska crta? Kakav je vaš lik?

ULIKS FEHMIU: Lik koji tumačim i ja nemamo baš puno toga zajedničkog. U stvari, ne znam. Jednom je De Niro rekao da je glumeći prošao kroz razna iskustva za koje privatno ne bi imao hrabrosti. A opet, na platnu je on. Ma koliko likovi koje tumačimo bili različiti od nas samih, mi smo ti koji im dajemo život. Tako da sigurno neki zajednički imenitelj postoji. Negde.

Zašto se u balkanskom paklu mora umreti od ljubavi – kao što piše u sinopsisu filma koji sad radite?

Mi priču filma ponekad zovemo i balkanski tango, zato što je poput tanga i Balkan određen suprotnostima: strast i opasnost, pretnja i poezija, ljubav i smrt… To je tango, igra strasti i potčinjavanja, to je Balkan, mesto krajnosti u kome su ljubavi, kao i u tangu, uvek fatalne.

Šta vas asocira na „beli, beli svet„?

Svet negde daleko, onaj koji nismo videli. Onaj daleko od kuće, daleko od doma, negde u tuđini. A i onaj o kome sanjamo, za koji nam se čini da je možda lepši od ovog našeg jedinog. Velik i dalek.

Sudeći po sinopsisu, važnu ulogu u filmu igra i sam grad Bor. Kako će izgledati „filmski“ Bor? Da li ste ranije bili u Boru? Kako ste ga vi privatno doživeli?

Bor sam upoznao prvo preko slika. Sivih, garavih, zadimljenih. A onda sam upoznao neke ljude iz Bora, zgodne momke, lepe, talentovane. Bivše rudare. Livce. Nisu mi ličili na taj grad sa slika. Više su mi ličili na Beograd i to onaj šmekerski. Pišu pesme i sviraju rokenrol. Miki, Lovke, Srba. Teško im je, ali oni žive, i to punim plućima, dišući onaj olovni vazduh. Mi sad snimamo u Boru i svako malo vetar donese beli dim koji ne vidite, samo odjedanput cela ekipa krene da kašlje. Užasan ukus metala i sumpora u ustima. Mi se davimo, oni ne. Oni kažu, nepovoljna ruža vetrova. Tako se to tamo kaže na vestima. Ne kaže se: „danas je zagađenost uvećana za 1000 odsto“, ne, nego: „to je nepovoljna ruža vetrova“. Čista poezija. I oni se onda smeju, a mi kašljemo. U Boru je 50 godina starosti prosek. Prosto jedan mlad grad. Mikija, Lovketa, Srbu i razne druge upoznao sam preko Olega Novkovića i Milene Marković. A filmski Bor će biti, nadamo se, što verniji pravom Boru. Grad kontradikcija. Oko Bora je priroda predivna. I ta priroda lagano ulazi u grad. Sve je zeleno i procvetalo. S druge strane, ostaci mrtve industrije, velike, suve i sive. Kao život i smrt. Nas zanima život u Boru, ne smrt. Nadam se da ćemo to uhvatiti.

Film je definisan kao romantična priča.

Pa, ja bih pre rekao romantičarska u žanrovskom smislu, u smislu jakih emocija, muzike, boja, jakih karaktera, poezije u jeziku, stihovima koji se pevaju… neka vrsta romantičarske tragedije smeštene u realne okolnosti.

Da li će možda kultura, konkretno vaš film, biti slamka koja će pomoći Boru da se izbavi iz mrtvila?

Mi smo u taj grad doneli malo radosti. Deca stalno trče i muvaju se po setu. Sedimo i pričamo sa ljudima. Slušamo ih, i njima to znači. Mnogo. Dan pre početka snimanja bio sam gost u emisiji „Kažiprst“ na Radiju B92, razgovarali smo o Boru. Posle su mi ljudi prilazili na ulici, grlili me, puštali mi moj intervju koji su snimili na svojim mobilnim telefonima. Govorili nam koliko dugo su bez posla. Značilo im je da o njima neko govori. A mene je bilo stid. Mi umetnici imamo potrebu da pomognemo, a nisam siguran da imamo tu moć. Nekad mi se čini da imamo, nekad da nemamo. Umetnost je tu da postavi pitanja, da usmeri snop svetlosti, da za samo kratak trenutak izvadi iz mraka. Mogu samo da se nadam da će nam to poći za rukom. Grad je možda mrtav, ali ljudi nisu. Naprotiv. Gladni su i žedni života. Svi su nas divno primili. Od lokalnih vlasti do ljudi na ulicama. Mi se nadamo da ćemo biti u prilici da im se odužimo. I da će Bor postati i emotivna priča na mnogo širem planu, a ne samo priča izražena u brojkama.

Ne živite ovde, pa ipak: da li imate utisak da je vreme „srećnog detinjstva“ za nama? Možda i zbog samog Bora koji bi mogao da bude simbol cele zemlje koja je u prošlom veku bila stabilna i napredna, a sad propada.

Vreme našeg srećnog detinjstva je definitivno prošlo. Mislim da je to svetska situacija suočavanja sa postindustrijskim velikim promenama. U tom smislu Bor je simbol ovog vremena. No ja se trudim da živim ovog trenutka, sad. Umara me vraćanje u prošlost. To je veoma opasno, da se zaglavite u nekoj fazi svog prošlog života u kojoj vam je bilo lepo i iz nje ne uspevate da se izvučete. Siguran sam da je bitnije živeti sada, ma koliko sada bilo teško, nego živeti u divnoj prošlosti. Ono što je bitno jeste šta uraditi sa ovim trenutkom, kako iskoristiti dan. A ja želim da nam bude bolje. Svima. Treba krenuti od malih stvari. Učini dobro bližnjem svom. Nauči da oprostiš. Oprosti. Ali stvarno. I to će imati efekat. Sto posto. To su male i intimne stvari, ali užasno moćne i veoma važne za opšte dobro. Život je veoma intimna stvar, sem ako se ne zbunite i pomislite da je vaš život opšti i javan i veliki i da pripadate nekoj grupi, verskoj, nacionalnoj, bitnijoj od jednog običnog ljudskog života.

Diplomac, predstava koju ste producirali, bila je novost za našu scenu. Činilo se da ćete taj uspeh iskoristiti za neki sledeći pozorišni projekat. Da li ste uopšte razmišljali o tako nečem?

Naš plan je bio da svakog leta dođemo sa novim komadom. Diplomac nas je malo umorio, odlučili smo da preskočimo jedno leto. Za sledeću sezonu Milena Trobozic Garfild, moj partner, drug i sve ostalo što ona jeste, našla je savršen nov komad, no malo smo zakasnili sa skupljanjem novca, a onda se pojavio Beli svet i naša energija je otišla u tom pravcu. Svašta se uvek kuva u našoj kreativnoj kuhinji, ja verujem da će se neko pozorište desiti u skoroj budućnosti. I biće veselo, lepršavo i veoma zabavno. O da.

U kom životu se bolje osećate: u onom kakav se živi u Diplomcu, ili u ovom iz Bora?

Ja se osećam dobro i u jednom i u drugom. Bitni su motivi koji vas pokreću. Veliki motiv u mom slučaju su ljudi kojima sam okružen i sa kojima radim. Diplomac se kao ideja rodio zbog više razloga. Moj je motiv bio da ispitam da li je moguće napraviti pozorišnu predstavu u kojoj će svi učesnici biti plaćeni pristojno i na vreme. Da li je moguće stvoriti uslove u kojima ljudi nisu prinuđeni da zovu deset puta za svoje honorare. Milenin motiv je bio napuniti pozorišnu salu usred leta, kad su pozorišta zatvorena, za vreme Olimpijade u Grčkoj, trideset večeri zaredom. Zajednički motiv nam je bio da to bude baš Diplomac, komad vezan za šezdesete godine kojih se svi rado sećamo, muzika iz filma i Mrs. Robinson, da leto u Beogradu bude lepše. I u svemu smo uspeli. Onda su neki koji kao podržavaju angažovani teatar imali nešto da zamere našem komercijalnom projektu. Upravo zbog manjkavosti angažovanog teatra u Srbiji devedesetih mi smo angažovano napustili zemlju, promenili posao, kontinent, sve. Dakle, naš život je stav kakvog u pozorištu uglavnom nije bilo. Angažovan teatar je naš život. Namerno smo došli sa Diplomcem. I punili salu trideset večeri zaredom. To je angažovano. Namerno smo preskočili sve one godine, ostavili ih bez komentara, jer mi smo ih odavno prokomentarisali svojim odlaskom. A Bor su Oleg Novković i Milena Marković. I to je suočavanje, i to je gde se umetnost i život poklapaju.

Za sebe kažete da nigde niste prisutni. Kakav je to osećaj?

Osećaj je taj da pripadate svugde. Mi bismo voleli da izbrišemo granice, da spojimo dva sveta. Životom i poslom. Granice su danas smešne i nevidljive. Verovatno sam govorio o povezivanju ta naša dva iskustva, života tamo i ovog ovde.

„Pali me samo ono iz duše„, izjavili ste povodom filma Sutra ujutru. Da li i dalje stojite iza tih reči?

Naravno. Volim i želim da budem uzbuđen, dirnut i potresen, volim da me nešto što pročitam na trenutak izbaci iz sopstvene udobnosti. Da me to nešto probudi i uzdrma. Pale me stvari koje imaju razlog, koje su neophodne. Uzbuđuje me talenat drugih. Dakle, sve što se rađa iz duboke potrebe da se zaurla, da nas manje boli i da svet bude bolji.

Nakon predstave Diplomac sve češće dolazite u ovaj deo sveta, osim u Srbiji snimali ste i u Bosni i u Sloveniji. Da li biste se vratili?

Vratio sam se odavno. Nikad nisam ni odlazio.