Povratak kapetana Spoka

„Političari, prostitutke i ružne zgrade postaju poštovani ako traju dovoljno dugo“, kaže Džon Hjuston u filmu Chinatown Romana Polanskog, pa tako to danas postadoše i najnefotogeničniji članovi svemirskog broda USS Enterprajz vršeći konstantni medijski upliv u našu kulturu od 8. septembra 1966, kad je prikazana prva epizoda ovoga TV serijala pa sve do danas kad se iščekuje premijera 11.og filma o statičnim, ali dubokomislenim avanturama posade ovoga broda kojim istražuju svemir, poslednju barijeru odvažno odlazeći tamo gde niko pre njih nije bio.

Televizijskih serijal „Zvezdanih staza“ od 79 epizoda koji je pod radnim naslovom „Kočijom do zvezda“ kreirao bivši pilot i policijski narednik Džin Rodenberi (1921–1991), kao alegorično apdejtovanu verziju Sviftovih Guliverovih putovanja, bio je prvi koji je na TV ekranu prikazao poljubac između belca i crnkinje – članova posade ovog broda iz XXIII veka – kapetana Džejmsa T. Kirka i poručnice Uhure. Takođe je u vreme hladnog rata predviđao globalno otopljavanje sovjetsko–američkih odnosa kad je među odvažnu posadu uvrstio i ruskog člana – Čehova. U doba eskalacije rata u Vijetnamu na Enterprajzu se nalazio i vrlo cenjeni azijat Sulu. U ovoj seriji prvi put su se pojavili mobilni telefoni kao čudo tehnike budućnosti kojim se kapetan obraća svojoj posadi tokom eksploracije obližnje planete. Pored kapetana Kirka, koga je tumačio Kanađanin Vilijam Šatner (rođen 22. marta 1931. u Montrealu), centralno mesto na komandnom pultu ove serije zauzimao je lik sa ušima špicastim kao u pana, koji je predstavljao neokonandojlovski ideal vanzemaljske inteligencije – mr. Spok sa planete Vulkan. Spoka je tumačio Leonard Nimoj, poreklom iz porodice ukrajinskih jevrejskih imigranata. Nimoj (rođen u Bostonu 26. marta 1931) u skladu sa svojim poreklom kreirao je poznati vulkanski pozdrav: uzdignutu šaku razdvojenog srednjeg i domalog prsta, bazirajući ga na tradicionalnom kohaničnom blagoslovu koji se izvodi isto tako samo sa dve ruke spojenih palaca tako da reprezentuju hebrejsko slovo shin (ש). Ovo slovo često se koristi kao simbol boga u judaizmu i skraćenica je za jedno od božijih imena – El Shaddai. Iz istog kabalističkog izvora je i propratna Spokova fraza „Živi dugo i berićetno“, koja je u stvari fragment blagoslova o miru božjem.

NA VELIKOM PLATNU: Nakon slavne tri godine televizijskog emitovanja (1966–1969) „Star trek“ serijal je zamro. Nastavak u vidu animirane serije sa glasovima znanih protagonista iz 1973. nije uspeo da ozbiljnije pokrene franšizu sa mrtve tačke. Ipak, odsjaji „Star trek“ plama mogli su se prepoznati kod Džona Karpentera u filmu Halloween, u kom je glavni negativac nosio masku sa likom kapetana Kirka. Karpentner je čak i izjavio da za uspeh svog filma prvenstveno treba da zahvali Vilijamu Šatneru čijim je likom promovisao svoje delo. Nakon planetarnog uspeha Lukasove revitalizacije SF žanra putem postmodernog filmskog teen mita Ratovi zvezda, stariji intergalaktički rođak „Star trek“ preobratio se 1979. iz televizijskog u lukrativan bioskopski serijal. Prvi film iz ove serije koji je potpisao Robert Vajz, režiser najgledanijeg mjuzikla svih vremena Moje pesme moji snovi, postao je drugi najgledaniji film te godine (odmah iza Kramer protiv Kramera).

Filmski serijal koji je usledio ponovo je izvadio iz naftalina celokupnu televizijsku posadu Enterprajza, te je sve izgledalo kao nostalgična proslava dvadesetogodišnjice mature sa koje niko sledeću deceniju i po nije želeo da ode. Čak su i sporedni likovi iz TV serije počeli da se prominentno vraćaju na veliko platno, kao na primer zli Kan kog je tumačio Rikardo Montalban (nosilac ključne uloge i u filmskom serijalu Planeta majmuna). Na nejenjavajuće oduševljenje auditorijuma ovi iskusni istraživači kosmičkih dubina putovali su opet kroz karmičke vortekse prostora i vremena susrećući se nepokolebljivo sa raznim nedaćama od poludelih sondi do lažnih božanstava. Sred kosmičke dubine leteći vagon je idilično klizio niz šine zvezdane prašine i protagonistima nije padalo na pamet da siđu sa pokretne bine. Kormilo je prepušteno novoj posadi tek u sedmom filmskom nastavku (Generations, 1994), ali avanture nove posade koju je predvodio ćelavi Francuz Žan-Luk Pikard od osmog do desetog filma samo su dovele do neumitnog pada gledanosti jer je ovaj šou ipak bio i ostao priča o vanzemaljcu špicastih ušiju koji pokretom razdvajanja prstiju prenosi zemljanima sublimna kabalistička učenja.

ZA SPOKA: Scenaristi NBC-jeve televizijske serije bili su svojevremeno zatečeni kada su 1966. redakciju počele da zasipaju hrpe pisama obožavaoca sa naznakom – „Za Spoka„. Publika se sama izborila da ovaj dugouhi lik bude jednako zastupljen kao i zemaljski kapetan iako to prvobitno uopšte nije bilo predviđeno. Nimoj je i privatno ostao zatočen u ovoj ulozi koje uz sve pokušaje bavljenja pevanjem, fotografijom i režijom (najuspešnije s hitom Tri muškarca i beba) nije mogao da se oslobodi, o čemu nam govore i naslovi njegove dve autobiografije: Ja nisam Spok iz 1977. i Ja jesam Spok iz 1995. To su shvatili i producenti najnovijeg filma koji su odlučili da se Spok u tumačenju 78-godišnjeg Nimoja volšebno pojavi u ovom prikvel filmu putujući kroz vreme da obavesti mladog Tiberijusa Kirka o fantomskoj opasnosti koja ga vreba. Tako je Nimoj ostao u ulozi svemirskog Šerloka Holmsa više od četiri decenije. Pored standardne geronto ekipe, kroz ovaj mamutski serijal su tokom godina promarširale i mnoge potonje ženske zvezde kao npr. Džoan Kolins, koju svi znamo kao Aleksis iz „Dinastije“ – u epizodi „City On The Edge Of Forever“, i Kim Katral, koju svi znamo kao Samantu iz serije „Seks i grad“ u ulozi Spokove zemljakinje u šestom filmu. Supruga Dejvida Bouvija Iman i Vupi Goldberg takođe su se pojavile u Star trek filmovima, Kirsti Eli je ukrasila svoju glavu špicastim ušima, a Vinona Rajder će igrati Spokovu majku iz mlađih dana u najnovijem filmu. Ipak uz sve te mini suknje svemirskih kadetkinja u dubini svemira, Spokov odnos sa ženama (nakon otkazanog venčanja u epizodi „Amok Time“ u kojoj ga je preterani upliv emocija i pansatirske energije odveo u privremeno ludilo) ostao je strogo platonski jer mu njegov visokologični um (kao ni Šerloku Holmsu) nije dozvoljavao da se upušta u sitna, isuviše ljudska, naizgled potpuno iracionalna zadovoljstva. Zanimljivo je upravo stoga pojavljivanje ovog intergalaktičkog monaha danas kao jedne od najistrajnijih tekovina medijske kulture u proteklih pola stoleća, dok je, nasuprot njemu, panseksualna „bestidnica“ Ketrin Tremel, u tumačenju Šeron Stoun poklekla već posle drugog nastavka Niskih strasti, izgubivši pažnju publike čiji bi preegzaltirani promiskuitet trebalo da simboliše. U doba info-estetike, kad svi sa svima komuniciramo preko interneta i mobilnih telefona kao sa komandnog mosta Enterprajza, čini se da smo svi mi više nego ikad postali Spokovi. Hiperlogični Vulkanac je postao adekvatna slika epohe koja prvo promišlja pa potom tek oseća jer su se u elektronskom lavirintu odlili svi bitni životni sokovi. Nadajmo se stoga da i ovaj pan koji je svoje žezlo strasti zamenio zlatnim ključem logike mora da ima negde svoju vilu Zvončicu što nam nagoveštavaju finalne reči iz šestog Star trek filma: „Koji kurs da uzmemo kapetane?“ „Druga zvezda zdesna pa pravo do jutra“, glasila je finalna komanda posadi Enterprajzovog kapetana – referenca na reči šiljatouhog Petra Pana. Krug između imaginarnog nedođijskog i vulkanskog plana zatvoren je tako u našoj mašti vrlo spretno te, naravno, ne sumnjamo da će se i u novom filmu uz Spokovu nadzemaljsku pomoć kao i u Petru Panu sve srećno završiti. I živeće svi dugo i berićetno.