Dok ovo pišem, čelnici niške nahije lome koplja oko Bulevara Šabana Bajramovića: nisu načisto da li više vole stranu sveta ili svog rahmetli sugrađanina, čije pevanje dira i sad mnogo srce u rodnom mu i samrtnom Nišu, ali i izvan naše zemlje, i izvan dvaju jezika na kojima je pevao, a to behu njegov maternji, romski, i srpski.
E, na potonjem je peticija protiv njegovog imena i prezimena. Ulica koja je trebalo da ponese ime pokojnog pevača zvala se (zove se, zvaće se?) Južni bulevar, i njeni žitelji toliko su se za to ime vezali da niti jedu niti piju, subotom se samo briju, trče po gradu, love istomišljenike i u drugim ulicama – ne damo da na pismima uz naša imena stoji ime Šabana Bajramovića i naš kućni broj!
„Sada smo još sedamsto potpisa dobili od stanara iz okolnih ulica, znači još se širimo prema naselju gore. A, ako oni usvoje, postoji mogućnost da idemo u Skupštinu sutra, pa postoji mogućnost da blokiramo raskrsnicu na Trošarini, pa postoji građanska neposlušnost. Nećemo primati pisma koja nisu adresirana na Južni bulevar“, najavljuje Saša Anđelković, jedan od žitelja Južnog bulevara.
Pokojnik je nehotice izazvao čitav Pokret otpora koji jača i zahvata druge ulice na koje posmrtni ostaci pevačevi nemaju nikakve teritorijalne pretenzije. Da. Antišabanovci nemaju ništa protiv da muzički festival ponese njegovo ime, karneval bude i prođe, ulica ostaje, a njezini su stanovnici u njenu, kak’ se veli, infrastrukturu uložili mnogo i boje se da im investicija zbog hibrisa menjanja imena ne propadne, da ne ostanu bez vode, struje i ko zna čega sve ne:
„Tamo neka ide, odakle je on rodom. On nije bio narodni heroj, pa da je poginuo, pa da mu se da ulica„, „Mi smo plaćali i za vodu i za kanalizaciju i za struju za ulicu. Ta sredstva smo mi dali za tu ulicu. Sada se to menja odjednom. Zašto se to menja odjednom?!“
Šta se menja, aman-zaman braćo! Šaban potiče iz manjine čiji pojedini pripadnici kradu bakarne kablove, priključuju se bespravno na bandere, pa neće niko vaše kilovate i tekuću vodu iz Južnog bulevara da sprovodi u grob! Već sam bio pisao, ama moram opet, kako je ljudima nepodnošljivo da neka ulica ponese ime njihovog savremenika. Osoba čije će ime i prezime biti na svakoj uplatnici Infostana, Elektrodistribucije, Telekoma, koje će biti na svakoj razglednici iz Vrnjačke Banje, u nečemu nas je nadmašila, i to nas boli! Da je Šaban, što reče anonimni niški jugofil, barem poginuo u napadu na mitraljesko gnezdo Vermahta, nego je pevao, pijuckao, kartao se, i sad ispade važniji nego strana sveta!!!
Protivim se u okviru sv. moguć. prekrštavanju ulica, ali ovde nema natrag, terali smo lisicu, isterali medveda, jer, kad bi Južni bulevar trebalo da ustukne pred vladikom, kneginjom koja je osnovala sirotište (mada: otkud njoj uopšte pare za to dobročinstvo ako ih opet nije dobila ili uzela od radnosposobnog stanovništva!), to bi se dalo izdurat, ali da Rom svojim imenom, muslimanskim pri tom, natkrili vascelu mahalu svu u vodovodnim cevima, beloj tehnici prikopčanoj na trofaznu struju, načičkanu klozetima koji su se nekad zvali engleskim a sad su međunarodni, samim tim i niški – no pasaran!
Moj se drug zvao Jovica Nikolić, violinist, bio je znamenitost Novog Sada, zvali su ga Lepi Jovica, i da je neko njegovim imenom hteo da nazove ulicu u srpskoj Atini, to bi možda i prošlo, jer su ime i prezime, kako bih rekao, odgovarajući, ja i ne znam kako se Jovica osećao, kao Srbin, Rom, Mađar, Rumun, ili nešto sedmo, jer je sve pesme svirao kao da ih je naučio od predaka.
Stanovnici Južnog bulevara su se bez sumnje navikli na naziv svoje ulice, koji jeste lep i deskriptivan (u Jugoslaviji smo imali samo severne i južne bulevare, istočne i zapadne ne, jer smo bili na razmeđi svetova i nismo hteli da jedna od tih sfera dobije lepšu ili dužu ulicu nego ona protivnička), e sad, kad bi niški ustanici gunđali što će morati da menjaju dokumenta, to bi bila pesma, međutim bi oni taj zulum stoički otrpeli, kao što su ga otrpele hiljade i hiljade građana čije su ulice pobednici na lokalnim izborima za pet minuta preimenovali shodno svak svom poimanju istorije i etike. Južni bulevar i pridružene savezničke ulice protive se da Rom – samo poradi toga što je lepo pevao – dobije tablu na svakom ćošku i da uđe kao template u kompjutere komunalnih preduzeća: time što si umro nisi promenio poreklo, po teoriji krvi i tla može samo mahala u kojoj si ponikao i naučio prve pesme da ponese tvoje ime – fabrike radnicima, romska imena romskim ulicama!
Po niškoj pobunjeničkoj logici Titovo ime mogla je da ponese samo ulica u Kumrovcu gde mali Joža beše zloupotrebio dolazak gostiju da obari svinjsku glavu čuvanu u salamuri za Roždestvo Hristovo. Maršal je jedini imao privilegiju da ne pogine, pa da dosta dugo i ne umre, a da milijarde ulica, škola, kasarni etc. ponesu njegovo ime. Doduše, kad je umro, sva ta bespravno stečena, ratna dobit oduzeta mu je, da bi kako koja bivša jugoslovenska dolazi k sebi, počela opet vraćka ulica negdašnjem božanstvu (jedino Istra nije prošla kroz pobrojane metamorfoze, ona ne dira šetalište Franje Josifa, ni ulice nazvane po učesnicima NOP-a).
Šabanova udovica Milica kaže da joj je neprijatno, tako će joj biti i ako njen pokojni muž dobije ulicu i ako je ne dobije. Netrpeljivosti prema manjini i prema nepravoslavnoj veri (premda Šaban nije bio verski fanatik, niti je bio militantan kao Musliman) stvorila je čvor koji mora ogorčiti svakoga kome nisu u glavi slama, a u srcu zloba.
Niški slučaj vraća nas pitanju – može li život imati srećan završetak?
