Ave Barselona

U četvrtak 28. maja 2009, sportski dnevnik iz Barselone „Mundo deportivo“, drugi najstariji u Evropi (osnovan 1906, sedam godina posle milanske „Gazete delo sport“), potukao je sopstveni rekord u prodaji. Podaci još nisu sasvim sređeni, ali se pouzdano zna da je u Madridu potučen rekord od 260.000 prodatih primeraka novina od 3. maja ove godine posle rezultata 6:2. Ako se zna da je redovna dnevna prodaja oko 96.000 primeraka, jasno je kakav je tiražni bum napravljen posle treće ovosezonske titule Barselone. Od 64 strane lista prvih 45 bilo je posvećeno trijumfu u Rimu s tim što dvadesetak otpada na oglase.

BROJKE I SLOVA: Sutradan, 29. maja, tiraž i prodaja bili su manje-više na istom nivou jer je više od milion ljudi (!) po podne bilo na ulicama da pozdravi šampione na trijumfalnom putu do aerodroma gde ih je čekalo još 85.000 navijača. Barselona i cela Katalonija bile su tih dana u pravoj fudbalskoj ekstazi jer je ostvareno nešto što nije pošlo za rukom nijednom španskom klubu: tri glavne titule u istoj sezoni. Dan posle trijumfa u Rimu, u prodavnici suvenira na stadionu „Nou kamp“ majice sa imenima igrača ili Barselone (prosek 60 evra) prodavane su u ritmu 1000 na sat! Ovaj zlatni maj 2009. ostaće zapamćen po osvajanju Kupa kralja (13. maj), Lige (16. maj) i Lige šampiona (27. maj). „Ekipo PEPfekto“, bio je jedan od naslova u španskoj štampi sa namernom greškom u naslovu jer je nadimak Gvardiole „Pep“ što je skraćenica od tipičnog katalonskog imena Josep (Đozep, iako se izgovara Đuzep). Slavlje je imalo i tamniju stranu, vandali – kojih ima svuda – izazvali su štetu od oko 250.000 evra, oko 250 izgrednika je uhapšeno a oko 50 lica je povređeno.

Pre nego što se pozabavimo čisto fudbalskim aspektom trijumfalne sezone Barselone, evo još nekoliko zanimljivih brojki. Kao pobednik Lige šampiona, Barselona će od UEFA dobiti 31 milion evra dok jedna studija „Master kard“ procenjuje da je globalna zarada (sponzori, pokretne i statične reklame, merčajdajzing…) oko 110 miliona evra. Dobar deo tih para već je u budžetu Barselone preko dugoročnih ugovora od kojih su najvažniji sa Najkijem (od prošle sezone, na deset godina u zamenu za 30 miliona godišnje i kompletnu opremu za sve selekcije) i Medipro (TV prava na pet godina sa prosekom od 130 miliona godišnje). Od prodaje dresova, što je jako unosan posao (od onih milion navijača na ulicama grada na dočeku bar dve trećine bili su u nekoj od majica Barselone), najveći deo ide proizvođaču, ali nešto „kapne“ i u kasu kluba.

Tri titule koštaće klub 39 miliona evra samo za premije. Za trijumf u španskom prvenstvu premija je 14 miliona, Liga šampiona donosi igračima 16 miliona a Kup kralja vrednovan je devet miliona evra. Budžetom za sezonu 2008/09. za plate igrača i stručnog štaba bilo je predviđeno 177,3 miliona evra. Zanimljivo je da ove sezone nijedna osiguravajuća kompanija nije želela da uđe u rizik premiranja igrača Barselone! To je, inače, doskora bila uobičajena praksa u španskom fudbalu, ali vodeći ljudi velikih osiguravajućih kompanija pokazali su se kao dobri znalci fudbala jer su procenili da je rizik veliki pošto je Barselona igrala izvanredno.

KROJFOV DUH: Zašto je Barselona bila tako sjajna i zakucala na vrata istorije tražeći sebi mesto uz velike timove koji su svojevremeno obeležili neko (fudbalsko) vreme? Većina analitičara upire prstom ka treneru Pepu Gvardioli, koji je kao debitant u eliti (za njim je samo jedna godina trenerske karijere i to u Barseloni B koju je iz četvrte vratio u Treću ligu!). Njegov primer pokazuje da iskustvo ne mora da bude presudno ako se fudbal „nosi u krvi“ i ako se razume kao igra a ne borba. Luka Kaliterna, pionir splitskog fudbala, znao je da kaže da „gol ne daje igrač nego igra“ a voleo je da ponavlja kako posle utakmice igrača „treba da boli glava a ne noge“. Ma kako izgledalo apsurdno, fudbal je takođe misaona igra a Barselona je imala sreću da u pravo vreme na klupi ima Pepa Gvardiolu a na terenu Ćavija Fernandeza i Andresa Iniestu. Njih dvojica su danas ono što su nekada u šahu bili Aljehin i Talj: misle brže, vide dalje, organizuju bolje, drže inicijativu, postavljaju zamke, efektno matiraju. Njih dvojica su deo magičnog četvorougla koji je Španiju prošlog leta doveo do titule prvaka Evrope, a ako Barseloni uspe da vrati Seska Fabregasa (njeno dete, odbeglo sa 16 godina u Arsenal), kao što je prošlog leta (iz Mančestera) vratila Đerarda Pikea, imaće sredinu terena sa kojom niko neće moći da se nosi.

Gvardiolino poimanje fudbala ima korene u njegovoj igračkoj karijeri jer je bio vezni igrač, kreator, deo čuvenog „drim tima“ koji je početkom devedesetih stvorio legendarni Johan Krojf, čija je trenerska filozofija duboko usađena u njegovo poimanje fudbala. Predsednik Barseone Đoan Laporta u Franku Rajkardu i Pepu Gvardioli tražio je nastavljače Krojfove fudbalske ideje i obojica su odgovorili po jednom titulom prvaka Evrope tako da sve tri titule koje Barsa ima nose Krojfov pečat.