Protest drugačiji od drugih

Za „Vreme“ iz Pekinga

Masovni protesti već godinama su najočigledniji simptom tenzija unutar kompleksnog tranzicionog društva i jedna od glavnih pretnji po stabilnost Kine. Po nekim procenama, godišnje ih se desi oko 100.000, uglavnom su to protesti „običnih“ seljaka, radnika i inteligencije na jednoj i državno-poslovne strukture, spojene poput krvnih sudova, na drugoj strani. Razlozi su razni, od ugroženosti od rušegraditeljske pomame, koja od njiva i „starih“ komšiluka preko noći pravi industrijske i komercijalne komplekse, preko razvojnih projekata koji nanose ogromnu ekološku štetu do neisplaćenih radničkih nadnica i pronevera partijskih kadrova. Na ulicama se nađe od nekoliko desetina do nekoliko desetina hiljada protestanata, a protesti se završe ponekad mirno, najčešće čarkom sa policijom i obezbeđenjem, i retko ozbiljnim sukobom čije se posledice sumiraju brojem povređenih i mrtvih.

ŠOK: Retko, veoma retko, protesti su političke ili etničke prirode – to su osetljiva pitanja nad kojima se Kineska komunistička partija upinje da sačuva potpunu kontrolu – ali kada se to desi, kao što protest na Tjenanmenu 1989. ili prošlogodišnji nemiri na Tibetu pokazuju, oni brzo dovode do beskompromisne reakcije državnog aparata i još brže dobijaju veliku međunarodnu pažnju, koja nikada i nikako ne prija kineskoj vladi. Baš ovih dana u Pekingu su odahnuli umireni činjenicom da su nezgodne godišnjice gorenavedenih događaja prošle bez mnogo buke i nastavili pripreme za proslavu 60. godišnjice osnivanja NR Kine, uvereni da će čarolijom ogromnog budžeta i vojne parade trijumfalno projektovati imidž snažne i sigurne sile kod kuće i u svetu. A onda se desio „Peti jul“.

Koliki šok su nemiri u Ksinjangu na zapadu Kine izazvali na svim nivoima pokazuje činjenica da je prvi put u istoriji NR Kine njen predsednik prekinuo državno putovanje u inostranstvu da bi se pozabavio domaćom krizom. S obzirom na to da je već rukovodio krvavim suzbijanjem protesta na Tibetu 1989, sigurno da je iskustvo predsednika Hua pomoglo da se situacija, iz kineske perspektive, brzo dovede u red. Ali, njegov gest upravo pokazuje veličinu jednog problema koji predstavlja pravi izazov u izgradnji „harmoničnog društva“, Huovog koncepta stabilne Kine, u kojoj različitosti, kao one između Hana (etnicitet koji odgovara našem poimanju Kineza) i Ujgura (muslimana tursko-mongolskog porekla), koegzistiraju u miru.

PREDIGRA: „Peti jul“, kako je incident u Ksinjangu nazvan u kineskoj štampi po danu kada su nemiri izbili, imao je povod u događaju koji se desio preko 3000 km istočno, u provinciji Guangdžo, takozvanoj radionici sveta. Tamo, u fabrici igračaka koja je zaposlila oko 800 radnika iz Sjinđanga, došlo je krajem juna do masovne tuče između novopridošlih Ujgura i radnika „starosedelaca“ poreklom Hana. Pravi razlozi za tuču još nisu sasvim jasni, ali je sigurno da su Ujguri izvukli deblji kraj – dvojica ih je, po zvaničnim izveštajima, poginulo, mada neki očevici tvrde da tom broju u stvarnosti verovatno nedostaje nula na kraju.

U devet sledećih dana lokalna policija pritvorila je tek jednu osobu u vezi sa ovim incidentom, što je izazvalo nezadovoljstvo među Ujgurima koje se aktualizovalo prvo kroz masovno okupljanje, a zatim i napade na Hane, sve u glavnom gradu Sjinđanga Urumćiju. U nekoliko dana nereda koji su uključivali divljanje ujgurskih grupa po ulicama grada i napade na Hane, sukobe sa (pretežno Han) policijom, te kontraokupljanja Hana. Poginulo je, po zvaničnim izvorima, 184 ljudi, sedamdesetak je u životnoj opasnosti, a povređeno još preko 1500 ljudi, velika većina pripadnika populacije Hana. U trenutku nastajanja ovog teksta, situacija se smirila i Urumći se iz vanrednog polako vraća u uobičajeno stanje. Tenzije u drugim gradovima u Sjinđangu, gde su zabeleženi sporadični incidenti, takođe se smiruju, a po navodima CNN-a preko 150 ljudi, koji su na neki način povezani sa nemirima, nalazi se u pritvoru.

DVA IDENTITETA: Međutim, mada je povod za ove nerede, najveće u istoriji ove zemlje, buknuo na dalekom jugoistoku Kine, njegovi pravi uzroci leže upravo u Sjinđangu. Jer Sjinđang je bogat naftom i gasom, što mu daje prvorazredni strateški značaj unutar Kine i što je podstaklo ogroman priliv kineskog državnog kapitala i konsekventno Han življa u ove predele. Sjinđanška problematika je veoma kompleksna, ali se pojednostavljeno može reći da samo postojanje dve grupe sa različitim identitetom na istom prostoru otvara put tenziji i, kako se moglo videti, nasilju.

Slično poput Tibetanca, i Ujguri se osećaju građanima drugog reda na svom ognjištu, kojim, i to ne samo politički i ekonomski, dominiraju Hani. Imigranti Hani promenili su svojim brojem demografsku sliku u Sjinđangu, postavši većina u najvećim gradovima i jedva malo manje zastupljeni od Ujgura u mešavini od 43 etniciteta koji naseljavaju ovaj zapadni deo Kine ( Ujguri 45 odsto, Hani 41 odsto). Najbolji poslovi i najveće plate rezervisane su za Hane, a ubrzana industrijalizacija i urbanizacija razbija osnove tradicionalnog ujgurskog života, povećavajući izglede za njihovu kulturnu, ako ne i rasnu, asimilaciju. Na to sve treba dodati arogantan i nipodaštavajući pristup koji veliki broj Kineza neskriveno gaji prema nacionalnim manjinama.

Na drugoj strani, Hani i kineski zvaničnici podsećaju da je Sjinđang, kao uostalom i Tibet – to ne propuštaju da naglase – jedan od delova Kine koji se najbrže razvijaju, čiji godišnji rast BDP-a nadmašuje kineski prosek. Svega toga ne bi bilo, nastavljaju, da nije bilo državnih investicija koje omogućavaju da se za nekoliko decenija pređe put kojim su mnogi išli vekovima – od arhaično nomadskog do modernog i industrijalizovanog društva. Nijedan „obični“ Kinez neće propustiti da spomene povlastice koje Ujguri, kao i ostale nacionalne manjine u Kini imaju u odnosu na Hane: pravo na više od jednog deteta, određene kvote za zapošljavanje u državnim institucijama i za prijem na studije na svim nivoima i čak povlašćeni tretman pred zakonom.

ODREŠENE RUKE: I mada će odlučna i stroga reakcija kineskih vlasti prema počiniocima nereda i pojačano policijsko i vojno prisustvo u regionu sigurno minimizirati šanse za dalje nemire, jaz između dve strane ostaje i sigurno će se i produbiti. Mada je „ujgursko pitanje“ ovim događajima dobilo na vidljivosti i značaju, nedostaje bilo kakav pritisak međunarodne zajednice – najviše što je i Hilari Klinton učinila bilo je da pozove na „obostarno uzdržavanje“ – a o najavljenoj inicijativi Ankare, etnički i kulturno povezane sa Ujgurima, da nedavne događaje stavi na razmatranje Ujedinjenih nacija, nije ni bilo razgovora van turskih granica. Jednostavno, pri sadašnjem odnosu snaga na međunarodnoj sceni, teško je zamisliti da će EU, SAD ili neko drugi poželeti da se ozbiljno prihvati uloge branioca ljudskih ili bilo kojih drugih prava u Kini i da se zamera Pekingu.

Tako će Kina sigurno iskoristiti odrešene ruke i beskompromisno se obračunati sa aktivistima separatističkog Pokreta Istočnog Turkistana koji, uz Svetski ujgurski kongres, koji operiše iz egzila, krivi za stvaranje tenzija i organizovanje nedavnih nemira. Vrlo je verovatno da će još prisutni duh „globalnog rata protiv terorizma“, kao i činjenica da je nekoliko ambasada Kine širom sveta napadnuto prethodnih dana, zapravo legitimizovati kineski obračun sa ujgurskim separatistima i obezbediti dalje nemešanje međunarodne zajednice. A da li će iskustvo „Petog jula“ nagnati Peking da okrene novi list i drugačijom etničkom politikom približi, ako ne i pridobije, ujgursku manjinu – ostaje da se vidi.