Bivši logoraši su naši prijatelji i učitelji i ja o tome mogu da govorim samo subjektivno. Veoma me je potreslo kada mi je Horhe Semprun, književnik, španski ministar kulture, koga veoma poštujem, jednom rekao: „Znaš, Knige, ti si moj dobri komandant!“ A ja sam na to jedva izustio: „Pa šta vi meni to govorite?“ A on reče: „Pa jeste! Logor, u kome si oslobođen, mesto je tvog drugog rođenja i na neki veoma čudan način drugi zavičaj.“ Nema ničeg boljeg nego kada se jedan logor takoreći četka u suprotnom pravcu. Kada se koristi kao kontraefekat. Jer, da kažem to pomalo patetično, to je smisao našeg svekolikog rada, da naučimo da živimo bolje, politički, socijalno, kulturno, u svakom pogledu. Mislim da je Semprun to hteo da izrazi, a slično su mi govorili i Imre Kertes i mnogi drugi koji su preživeli. Od preživelih se zaista može naučiti kako da se živi sveljudskije, solidarnije, ljubaznije, kako da se živi pravilnije. Smatram da je to neverovatan dar. Često se pitam kako sam zaslužio prijateljstvo tih ljudi koje su moj otac i moje dede proganjali? Odakle dolazi ta velika humanost i taj humani optimizam ili taj humani angažman preživelih, koji bi zapravo mogli da kažu: sada ću postati cinik, sada više uopšte neću verovati u ljude, više neću verovati u društvo. Od 19. aprila 1945. preživeli zatvorenici nacističkih logora nam govore da od druge polovine dvadesetog veka svet mora da bude drugačiji, da mora nešto da nauči na osnovu njihovih iskustava, ako želi da opstane.
Učiti iz užasa
Sa izvesnom gorčinom mora da se konstatuje da je iz nacističkih užasa nešto naučila pre svega zapadna Evropa, jer su to omogućile političke prilike. Evropa viđena emfatično kao suprotnost šovinizmu, kao suprotnost bratoubilačkom ratu, kao protivrečnost rabiatnom, agresivnom nacionalizmu, rođena je takođe i u logorima. Pjer Sudro, zatvorenik u Buhenvaldu i posle 1945. godine De Golov ministar, 1995. na pedesetogodišnjici oslobođenja Buhenvalda je rekao: „U Buhenvaldu sam naučio da postanem evropejac.“ Buhenvaldovci nam govore da preko političkih razlika, preko kulturnih razlika, preko etničkih razlika, preko verskih razlika treba sačuvati osnovnu solidarnost čoveka sa čovekom. Ja ponekad vidim opasnost da se u Evropi izgubi taj duh, da Evropa sebe vidi samo još kao veliko tržište i oblik privrede. Bez iskustva iz logora se formulacija Univerzalne izjave o ljudskim pravima uopšte ne bi mogla zamisliti. I na njoj je sarađivao jedan buhenvaldovac, Štefan Esel, nemački Jevrejin, sin Franca Esela. Štefan Esel je kao mladi Francuz, kao član francuske ekipe sarađivao na izjavi o ljudskim pravima i on je uvek govorio: „Za mene je ta 1948. godina bila jedan turning point u ljudskoj istoriji i nadam se da će se ta prekretnica i nadalje shvatati ozbiljno, jer su odjednom samo vlast i društvo i politika, koji počivaju na dignitetu, na nedeljivom ljudskom dostojanstvu mogli da važe kao nešto legitimno. Naravno da su ljudska prava i posle 1945. godine mnogostruko ugrožavana, instrumentalizovana. Ali ljudska prava su nešto više nego pozitivno pravo, više od praznih normi, ona su živo pamćenje užasa pre toga, užasa na koji konvencije o ljudskim pravima reaguju, koji žele da spreče; ona ljudima koje danas povređuju u njihovom dostojanstvu, u njihovim pravima, daju bar nekakav normativni horizont i mogućnost da se negde žale.
Kultura i varvarstvo
Još i danas je za zamišljene ljude veoma veliki šok i više od istorijske ironije što se nemačka klasika i varvarstvo u Vajmaru nalaze u tako bliskom susedstvu. Ako se pogleda istorija ovog grada, ta se ironija razrešava kako u komedijantskoj tako i u strašnoj predistoriji. Većina vajmarskog građanstva već krajem devedesetih godina devetnaestog veka bila je ponosna na svog Getea, ali tog svog Getea zapravo nije ni poznavala, te je spala na antisemitsko, šovinističko i nacionalističko držanje, orijentisala se prema antisemitskim, nacionalističkim „intelektualnim“ ličnostima. Vajmar postaje sve do duboko u dvadesete godine XX veka jedno od velikih borilišta između onih koji su se u ime emancipatorske moderne, dakle u ime vrednosti Francuske revolucije, oslanjali na nemačku klasiku, i onih koji su se posle drugog osnivanja carstva, Rajha, vilhelmovski, nacionalistički, autoritarno, antidemokratski, antisemitski pozivali na Getea i, nažalost, ta je strana na kraju pobedila. To dokazuje i kako se grofu Hariju Kesleru, koji je bio na funkciji direktora Umetničke zbirke Vajmara, već početkom dvadesetog veka zamera što izlaže toliko francuske umetnosti, znači „nenemačke“ umetnosti. To dokazuje proterivanje Bauhausa iz Vajmara 1924/1925. pod pritiskom jedne desne, nacionalne vlade, dokazuje što Tiringija, a Vajmar je tada bio glavni grad pokrajine, ima prvu pokrajinsku vladu u koaliciji sa nacionalsocijalistima, Vilhelm Frik postaje ministar unutrašnjih poslova, nauke i kulture, pa Tiringija sa svojim glavnim gradom Vajmarom postaje eksperimentalni pogon za nacističku kulturu i unutrašnju politiku, proganja se „dekadentna umetnost“. Frikovim zloglasnim ukazom iz 1930. godine zabranjuje se džez, moderna umetnost se odstranjuje iz muzeja i prodaje. Iz tog vremena u Vajmaru je od jedne od najvećih zbirki francuskih impresionista, ekspresionista, dakle, moderne umetnosti ostao samo jedan jedini Mone.
Pesme i leševi sa Etersberga
U ime nemačkog klasicizma u Vajmaru se čiste i biblioteke, 1929, 1930. godine, na primer, nestaje Remark. Nemački Jevreji se odstranjuju iz javnih službi, naročito iz policije, a od 1932. Hitlerova partija NSDAP već vlada sasvim sama. Na osnovu te istorije veoma lako se može objasniti susedstvo, dobro susedstvo između Vajmara i Buhenvalda, a takođe je veoma lako objasniti zašto je prva reakcija vajmarskih elita posle oslobođenja logora bila apel celom svetu da stari i dostojanstveni grad Vajmar, grad kulture, ne treba opterećivati ljagom koncentracionog logora Buhenvald, jer s tim tobože nema nikakve veze. To što je Vajmar s tim imao veoma mnogo veze, što nikada nije protestovao protiv logora, nego samo protiv njegovog imena, takođe spada u gorku ironiju Buhenvalda. To je jedini nacistički koncentracioni logor koji je dobio veštačko ime. Prvo se kao i svaki drugi logor nazivao prema mestu gde je izgrađen, „koncentracioni logor Etersberg, pošta Vajmar“, ali tada su se nacistička kulturna opština iz Vajmara, kulturne elite Vajmara, pa i direktor Geteovog nacionalnog arhiva žalili, rekli su da je Etersberg sinonim pesnika Getea, tu su nastale njegove najlepše pesme, te da pesnika vređa ako se logor za socijalno ili rasno navodno manje vredne, za one koje valja razgraničiti od narodne zajednice jer su „neljudi“, logor za taj talog čovečanstva, naziva rečju koju je on upotrebljavao. I smesta je logor dobio to veštačko ime „Buhenvald“. A time nam istorijski, realan slučaj Vajmar – Buhenvald postavlja izazov da se ne možemo spasti tvrdnjom da su kultura i varvarstvo automatski u suprotnosti. Varvarstvo, nemačko varvarstvo; izraslo je unutar kulture, uznapredovalo je zahvaljujući izvesnom shvatanju kulture, shvatanju da je kultura nešto drugo u odnosu na demokratiju i civilizaciju. Nemci su bili tako gordi što su imali kulturu, drugi, zapadne zemlje, anglosaksonski model, imali su „samo“ demokratiju i civilizaciju. A ta oholost, to osećanje nadmoćnosti hranilo je seme zločina u krilu kulture. Istorijski su neodržive postavke o suprotnosti kulture i varvarstva. Upravo to dokazuje nemački primer, gde je mnogo ljudi obrazovanih na osnovu klasičnih, tradicionalnih merila, a koji su u logorima vredno činili ubistva i još bili ponosni na to.
Nacionalsocijalizam i njegovi koreni
Nije samo u Nemačkoj došlo do radikalizacije antisemitizma i nije samo u Nemačkoj zaživela nada da autoritarni, fašistički oblik vladavine, koji uveliko misli u kategorijama „prijatelj–neprijatelj“, može da donese red i blagostanje. Ali, naravno, ostaje pitanje zašto je u Nemačkoj, i to samo u Nemačkoj, zločin doživeo takav vrhunac? Nacionalsocijalizam nije bio samo običan karambol u nemačkoj istoriji, što se rado koristilo kao izgovor, jer se tih dvanaest godina nije nikako moglo objasniti. Međutim, postoje politički i kulturni koreni koji vode u mnogo veću dubinu nego što je trideset i treća godina. U to spada preziranje demokratije, autoritarni način razmišljanja i poštovanja vlasti, u to spada i ovaj oblik kulturne oholosti, to osećanje nadmoći, tu spadaju i radikalne struje antisemitizma i nacionalističkog razmišljanja u vreme „drugog carstva“, takođe i osećanje inferiornosti u to vreme u odnosu na svetske imperije, tu spada svakako i ta čudna dinamika da se tehnokratski, tehnološki bude veoma moderna zemlja, ali društvenopolitički užasno nazadna, baš zbog neprijateljstva prema demokratiji. I naravno, iskustvo poraza i gubitak svih snova o tome da se postane svetska sila posle Prvog svetskog rata. Uz to dolazi i ta čudovišna nesigurnost života posle 1918. godine, masivna ekonomska beda i politička nestabilnost. Iz svega toga proizlazi ta iracionalna čežnja da spas može da dođe samo sa vrha, od neke snažne ruke, od vođe. Zadatak memorijalnih centara je da uvek ostanu žaoka zabodena u meso koja nas održava budnim i da se suprotstavljaju i suviše jednostavnim objašnjenjima.
Naredbodavci, egzekutori i druge ubice
Mi vidimo kako se to u Nemačkoj razvijalo. Prva teza rasterećenja od greha je da se radilo samo o Hitleru i njegovoj kliki, a ako se ipak dokazalo suprotno, onda je floskula glasila de su se samo izvršavala naređenja. Dakle, čula su se izvinjenja zbog bezizlaznog položaja primalaca zapovesti ili što je neko bio prinuđen da postupi zločinački, inače bi streljali onog ko odbija da posluša. Mi u međuvremenu znamo da je svaki nemački vojnik koji je učestvovao u masovnom streljanju mogao da kaže da u tome ne želi da učestvuje i da mu se ne bi dogodilo bogzna šta. Na drugom mestu pomenuću takozvane „zločince za pisaćim stolom“, masovno upravljačko ubistvo. U logorima se, naravno, takođe besnelo sadistički, ali se delom ubijalo i veoma hladno i mirno. U masovnim ubistvima nisu učestvovali samo neposredni izvršioci i naredbodavci već mnogi, mnogi drugi. Pa, Jevreji su morali da budu dovedeni u Aušvic iz najudaljenijih mesta Evrope, bilo je železnica, bilo je onih koji su pravili redove vožnje, bilo je svega i svačega u vidu logistike. Podela rada olakšavala je ubijanje, kao i mogućnost da se odgovornost prebaci na drugoga. Sve to znamo posle procesa Ajhmanu. Mi, međutim, takođe znamo da je bilo mnogo radikalnih zločinaca rukovođenih njihovim pogledom na svet, koji su zaista bili ubeđeni da ubijaju, da kažem u navodnicima „manje vredne za život“, iz sasvim objektivnih razloga, kao što hirurg bolest odstranjuje krvavom operacijom, na taj način što nešto iseče iz tela, iseče rak. Činili su to iz ubeđenja. Istražujući policijske bataljone koji su učestvovali u masovnim ubistvima, nametnulo se trajno pitanje kako su se u zločin upleli „normalni“, ne esesovci, ne oni koji su delovali na osnovu svog pogleda na svet, kako je došlo do promena moralno-političkog okvira? Kako je odozgo proklamovano masovno ubistvo bez mnogo razmišljanja opšteprihvaćeno kao nužno i normalno? Mi znamo da je sam čin ubijanja socijalizirao ubijanje. Vodilo je do toga da su ljudi postali suroviji. Pošto se kod jednog ili drugoga još javljalo užasavanje, to je užasavanje splaslo, ubijanje je postalo rutina. Mi takođe znamo i kako su veliku ulogu odigravali lični motivi. Obogaćivanje, uzimanje u posed vlasništvo drugoga, ili pozicije koje bi se oslobađale kad bi drugi bili odstranjivani.
Lična inicijativa
Nacionalsocijalizam umnogome odlikuje spremnost da se deluje u određenom pravcu, naslućivanje šta bi firer želeo da se uradi, da se uopšte i ne sačekaju zapovesti. Ta enormna lična inicijativa i mobilizacija postojala je takođe i na tehnokratskom nivou. Stručnjaci firme „Topf i sinovi“ iz Erfurta, koji su u Buhenvaldu projektovali krematorije za Aušvic pomoću tehničkih eksperimenata, bili su inženjeri koji nisu bili nikakvi radikalni nacionalsocijalisti, a pronalazili su sve bolje i bolje sisteme za ubijanje i spaljivanje, a da ih niko spolja na to nije podsticao. Oni su to shvatali kao svoj posao i ponosili su se tehničkim dostignućima i inovacijama, unapređivanjem masovnih ubijanja i odstranjivanja leševa, nisu ni pokušavali nešto da prikriju. Kada nam mladi ljudi postavljaju pitanja o svemu tome, mi odbijamo da se zločini nacionalsocijalzma pojednostavljuju antropologiziranjem, da se kaže – pa čovek je prosto takav, on je uvek zao. To nije tačno. I istorija nacionalsocijalizma u čijem je centru radikalno zlo dokazuje da postoje i borci otpora, da postoji konfrontacija, jer čovek može da se odluči ovako ili onako, on može da deluje na ovaj ili onaj način. Postoji otpor čak i u najgorim uslovima u koncentracionom logoru Buhenvald. Zaštićena su i spasena od otpora 903 deteta unutar logora. Dakle, nije tačno da je čovek prosto naprosto zao ili dobar; ostaje pitanje ili konstatacija da je čovek „plastičan“, on može da se oblikuje, i kakvi moraju da budu okviri, društveni, kulturni, socijalni, da bi se ljudi suprotstavili radikalnom zlu. To nikad nije pitanje koje se postavlja samo pojedincu, to je pitanje koje se postavlja društvu: kako će se ljudi, međusobno podržavati i ohrabrivati da budu humani, a ne nehumani, na koji način društvo treba da sankcioniše zlo?
