Iako smo euforično dočekali naše plivače i vaterpoliste, ponovo smo se suočili sa zaista poražavajućom činjenicom da oni treniraju uglavnom na suvom. Bazene nemamo, a kao i kod tenisera, za svaki uspeh zaslužni su isključivo oni (one) i njihove porodice. Kažu da je sport najlepše lice koje možemo da okrenemo svetu, ali pitam se kako mi to sebe vidimo. Dve TV reklame ovih dana dosta upečatljivo govore o našem identitetu. Prva je u suštini pre džingl, intermeco, na programima RTS-a. Setite se onih čuvenih suncokreta koji se okreću čas prema evropskoj Srbiji, čas od nje. Posle Evrovizije, RTS je dobio nekoliko kvalitetnih rešenja u vizuelnom identitetu, inspirisanih onim razglednicama koje su takmičari slali iz Beograda. Imali smo folklor, balerine, mačevaoce, kuvare i pejzaže iz Srbije. Kada sam se pre nekoliko dana vratio iz Grčke, prvo što mi je upalo u oči jeste spotić gde momčić sa belom šubarom vrti devojče u nošnji – na nekom peščanom sprudu. Oko njih morske zvezde, školjke i talasi, kao na bombonjeri. Odmah sam se setio pokojne TV Palme, koja se na volšeban način reinkarnirala na RTS-u. Tamo se animirana palma sa šajkačom i opančićima njihala u ritmu kolceta. Očigledno su razglednice iz Srbije u međuvremenu postale postmodernističke, pa sada samo na javnom servisu naši igraju na pesku, ispod palme na obali mora – kako bi to lepo otpevao Bidža iz Svilajnca. Tako znači izgleda prevazilaženje (za mene, a verujem i većine Srba) frustrirajuće činjenice da Srbija nema more. Ta daleka obala na RTS-u nema neke specifične odrednice (poput razglednica na HRT-u, gde se vide Dubrovnik ili Hvar), pa ne znamo da li je to Montenegro, Dalmacija, Grčka, Turska il Bugarska (zbog šubare). Ukoliko pustimo mašti na volju – naši folkloraši bi takođe mogli da zaigraju i na Azurnoj obali, ili na Tajlandu. Sećam se da su me kao malog večito nagovarali da se upišem na folklor. Motiv je bio kristalno jasan – sa folklorom ćeš obići svet. Folklor je bio gotovo nalik na pomorsku akademiju, gde ću uz „moravac“ naučiti da upravljam brodom i oplovim svet ko Marko Polo. No, vratimo se Javnom servisu. Ukoliko je ovaj spot početak prevazilaženja naše ksenofobije, početak našeg mentalnog otvaranja prema svetu, biću srećan. Inače, Srbija će umesto svojih nebeskih atributa delovati pre kao Atlantida, a na osnovu folklora ćemo rekonstruisati njenu drevnu istoriju. Podvodna Srbija – nekada moćna pomorska sila.
Drugi pogled na tradiciju dobili smo preko TV reklame za pivo koje nas poziva na Sabor trubača u Guči. Niko ne spori da je Guča mesto kolektivne zabave, uz muziku i alkohol. Ono što meni malo bode oči jeste pitanje slike koju stvaramo o nacionalnom brendu – a Guča to jeste. Krajnje pojednostavljeno rečeno – pitam se da li je dobro Guču svesti na reklamu za pivo. Kao da je u nadmetanju trube i flaše, flaša postala važnija od trube. Gledano sa strane, a mi Sabor želimo da predstavimo kao esenciju provoda i mentaliteta, Guča bi strancu mogla da izgleda kao Dragačevska kopija Oktobarfesta. Sponzori su svakako neophodni, pivo takođe, ali mi se čini kako je granica malo pomerena. Ukoliko bi ovaj marketinški princip primenili na Egzit – onda bi se muzički ukus Srbije polarizovao između Tuborga i Jelen piva, što je verovatno najbesmislenija od brojnih srpskih podela. Pivo se kroz reklame veoma uspešno može uklopiti i preklopiti sa turističkom ponudom određene zemlje. Još pre ukoliko je reč o lokalnom pivu, a dobre primere možete pronaći u spotovima za grčki Mithos, gde uvek prvo vidite plaže, brda, taverne i na kraju – ladno pivo. Ove godine me u Grčku nije pozvao Mithos, ali se prosto pojavio kada je pripeklo. Tako je verovatno logično da posle svadbarskog kupusa, pečenja ili đuskanja uz trubače čovek naleti na Jelenka. Zato je ključno pitanje redosleda – nema pića na prazan stomak, il dok vas trubači ne oznoje.
