Bolonja – proces i posledice

Šest godina nakon što je Srbija potpisala Bolonjsku deklaraciju i četiri godine od početka njene implementacije u sistem visokog obrazovanja, pristižu prvi diplomci koji su studije okončali na ovaj način. Za nekoliko godina, primena, Bolonja je u Srbiji pokazala oprečne rezultate. Dokle se došlo sa njenim sprovođenjem, pitanje je na koje ne postoji precizan odgovor, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što se njena uspešnost znatno razlikuje ne samo od fakulteta do fakulteta, već od odseka do odseka istog fakulteta. O punoj primeni Bolonjskog procesa kod nas još ne može biti govora, s obzirom na to da je potrebnih 60 ESPB poena potrebnih za prelazak na narednu godinu studija još uvek za većinu studenata nedostižan san. Nije bez značaja ni činjenica da je svaku od naše četiri „bolonjske“ godine obeležio bar jedan protest studenata.

Talas studentskih protesta koji su u direktnoj vezi sa Bolonjskom deklaracijom zahvatio je Austriju, Nemačku, Italiju i Švajcarsku, do te mere da se već govori o krahu čitave ideje objedinjenog evropskog sistema visokog školstva. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak po podne) studenti riječkog Filozofskog fakulteta drže zgradu fakulteta u blokadi, dok se deo njihovih kolega, zajedno sa studentima iz Splita i Zagreba okuplja ispred zgrade Ministarstva omladine i sporta Republike Hrvatske. Razlika između srpskih i hrvatskih sa jedne i zapadnoevropskih studenata sa druge strane jeste u tome što prvi tek treba da dođu do stepena primene Bolonjske deklaracije koji su drugi odavno prešli. A i jedni i drugi su nezadovoljni. Pitanje koje se nužno nameće jeste: ako je tačno da talas nezadovoljstva akademaca u Evropi označava slom Bolonje, da li smo svi mi koji smo se ovom procesu priključili kasnije, zapravo krenuli „četr’es’ pete u četnike“? Proces implementacije je već predaleko odmakao da bismo mogli nazad, a ni ono na šta bismo se vratili nije valjalo.