Usluga

Do pre tri nedelje smatrala sam se bogatašicom – 750 dolara zarađenih još u martu, 20.000 dinara na računu i upravo zarađenih 200 evra. Svi računi plaćeni, špajz napunila baka, a frižider mama. Milina jedna.

Ostalo je još samo da prođem kroz rutinsku proceduru u banci i eto me sa hiljadu evra u džepu. Otišla sam u MOJU banku, „sigurnu kuću“ za moje pare i pouzdanog partnera koji će mi pomoći da izgradim stabilnu budućnost.

Ulazim u stakleno-mermerno zdanje, sva vrata mi se otvaraju, obezbeđenje mi se osmehuje, u pozadini Luj Armstrong peva o plavom nebu i divnom belom svetu, kosa mi se, baš kao i ešarpa u boji MOJE banke vijori na „povetarcu“ er kondišna, reda nema, a MOJA bankarka me oslovljava sa „gospođice Lazić“, raduje se što me vidi, nudi belgijsku pralinu i pita kako može da mi pomogne, insistirajući na tome da mi obezbeđenje donese stolicu, da ne stojim dok čekam… I tu sam se probudila.

Pošto su se otvorila ulazna vrata, dočekao me član obezbeđenja, opomenuo me da moram da isključim mobilni telefon i uputio me na kraj petometarskog reda. U pozadini se čulo gunđanje, vrućina da se crkne a vrat me ludački svrbeo od vunenog šala. Posle 45 minuta stigoh na red. Onda je MOJA bankarka morala nakratko da ustane. Vratila se za manje od pet minuta i rekla „izvol’te“. Kada mi je izvadila uputstvo o uplati na devizni račun u evrima, ja sam izvadila svoja tri američka čeka (svaki na po 250 dolara) i ljupko zatražila da ih unovčim, kad sam već tu.

Pogledala je čekove, onda je pogledala mene i rekla: „Ovi čekovi ne važe.“

„Nemoguće“, rekoh, „firma koja ih je poslala je vrlo ozbiljna i tako nešto sebi ne bi dozvolila.“

„Možda oni to sebi ne bi dozvolili, ali Vi ste dozvolili da Vam čekovi stoje u fioci osam meseci i da zastare.“

„A u kom roku je trebalo da ih unovčim?“

„Tri meseca! Sledeći!“

„Čekajte“, usprotivila sam se. „Ove čekove sam dobila zato što je Vaša koleginica napravila grešku dajući mi uputstva za uplatu na devizni račun u dolarima. Osim toga, niko mi u banci nije rekao da se čekovi moraju unovčiti u roku od tri meseca.“

„Koja koleginica?“

„Molim?“

„Koja koleginica Vam je dala pogrešna uputstva?“

„Zaista ne mogu da se setim. To je bilo pre devet meseci.“

„Pa, sledeći put obratite pažnju s kim razgovarate i na vreme unovčite svoje čekove. Ko još kod kuće drži čekove osam meseci? Sledeći!“

„Čekajte! I šta sad?“

„Šta šta sad?“

„Šta će sada biti sa mojim čekovima?“

„Sada ništa. Sledeći!“

I dok je Sledeći prilazio šalteru, ja sam na ivici suza teturala ka izlazu, ramenom zakačila člana obezbeđenja i u sebi psovala i sebe i bankarku. Sela sam na žardinjeru ispred banke. Saobraćaj je bio u „špicu“, ali ja nisam čula ništa. Bila sam prevarena, izneverena i „olakšana“ za 750 dolara. Više nisam bogatašica i niko za to neće snositi odgovornost. Čak i da sam znala ime one šalteruše od pre devet meseci, čisto sumnjam da bih uspela da dokažem da je to bila ona.

Onda je preko puta zasvetlela reklama druge banke. Ustala sam sa žardinjere, prešla ulicu, ušla u banku i rešena da primenim APP sistem („ako prođe, prođe“) prišla šalteru i „naivno“ pitala da unovčim svoja tri čeka. „Nema problema“, rekla mi je nasmejana bankarka. „Uh, samo da ne provali da su zastareli“, pomislila sam čestitajući sebi na glumi i lukavosti. „Gospođice, ovi čekovi su Vam zastareli.“ „Ma, šta kažete?“, začuđeno sam treptala. „Nažalost, tako je, ali…“ Ne čekajući da nasmejana žena završi rečenicu slomila sam se i sve priznala – da sam u njenu banku ušla zato što je moja banka odbila da mi unovči čekove, da sam se nadala da to pravilo ne važi i za druge banke, da mi je žao što sam račun otvorila u toj, a ne u njenoj banci, da ne znam šta mi je bilo… Sačekala je da završim i uz isti onaj osmeh nastavila rečenicu: „… sve što treba da uradite je da zamolite poslodavca da Vam pošalje nove čekove. To je Vaš novac, a njemu to neće predstavljati problem.“ „Mogu li onda te čekove da unovčim kod Vas?“ „Možete ih unovčiti bilo gde“, rekla je. I dalje se smešila. Uspela je da vrati osmeh i na moje lice. Vrata njene banke su se otvorila, a ja sam izašla u spoljni svet i sve je izgledalo lepše. Šal mi se vijorio na novembarskom povetarcu, a u glavi je pevao Armstrong. Iste večeri napisala sam mejl poslodavcu, dobila odgovor „No problem“ i obećanje da čekovi stižu u najkraćem roku. Jedino me mole da poštom vratim ove zastarele. „No problem“, odgovorih i ja i sutradan sam se zaputila u najbližu poštu.

Dugačak red me nije obeshrabrio, jer ovoga puta – igram na sigurno. Stala sam pred šalter i rekla da želim da pošaljem čekove u Ameriku.

„A, pa mi to ne radimo“, rekao je čovek na šalteru.

„Molim?“

„To bi trebalo da prođe carinu, hartije su od vrednosti… Ne, ne… Mi to ne radimo.“

„A ko radi?“, pitala sam.

„Pošta broj šest.“

„Kod železničke stanice?“

„Tako je. Sledeći!“

U pošti broj šest mi se smejalo kompletno osoblje kad sam rekla da sam čekove čuvala osam meseci. Pitali su me gde živim i nudili svoje adrese da mi poslodavac ubuduće honorar šalje preko njih… „Ha, ha.“ Ipak, primili su moje pismo, ali kako rekoše, ne mogu da garantuju da će stići na željenu adresu. Dobila sam neki broj, na koji mogu da se raspitam šta je s mojim pismom ako za dve nedelje ne stigne.

U međuvremenu su me zvali iz MOJE banke. Treba da dođem da dam izjavu kako sam zaradila onih 200 evra. Javio mi se i mobilni operater. Navodno nisam platila račun za maj. „Nemoguće“, rekoh. „Onda je možda došlo do greške u pošti. Znate li kako se zove službenik kod koga ste uplatili taj račun?“, pitao me ljubazan muški glas.

„Ne znam“.

I ne želim da znam.