Google u potrazi za dušom

Za „Vreme“ iz Pekinga

Kada su 13. januara kineski pisani mediji, negde na unutrašnjim stranama, objavili vest o napadu iranskih hakera na internet stranicu kineskog onlajn giganta Baidu, sigurno nisu mogli ni da pretpostave da će narednih dana Kina i sajber kriminal biti dobitna kombinacija za dramatične reportaže i dizanje tiraža od Tokija do Los Anđelesa. Zaista, malo toga spektakularnog ima u jednočasovnom blokiranju i postavljanju iranske zastave preko sajta vodećeg kineskog internet pretraživača, poslednjoj epizodi rata hakerskih grupacija iz Kine i Irana. Osim toga, kineski hakeri već imaju „dobru“ reputaciju u svetu i malo-malo pa se pojavi reportaža kako su skrivili nešto po bespućima svetske internet mreže. Kako je i portparolka kineskog ministarstva spoljnih poslova kasnije primetila, Kina, odnosno kineski virtuelni prostor, često je i sama žrtva hakerskih upada kao što je ovaj. No, ironičnim spletom okolnosti, ovaj incident prošao je gotovo nezapaženo kada je istog tog jutra najveći konkurent Baidua na kineskom tržištu, svetski onlajn gigant Google, na svom zvaničnom blogu objavio da je njegov Gmail, e-mail sistem, odnosno e-mail adrese, bio predmet sajber napada koji je „potekao iz Kine“. Ovo obaveštenje, koje je potpisao jedan od Googleovih potpredsednika Dejvid Dramond, uzburkalo je ionako nemirne vode na kojima se kinesko-američki brod, pod teretom poslednjih trgovinskih nesuglasica i kopenhaškog debakla, već poprilično ljulja.

foto: reuters

No, ova priča zapravo počinje nešto ranije. Google je na kineskom tržištu od 2006. a propusnicu za „tržište budućnosti“ (koje je zapravo sa preko 350 miliona internet korisnika već najveće na svetu i i te kako „tržište sadašnjosti“) kupio je dogovorom sa kineskim cenzorima. Sve pretrage „osetljivih“ termina preko njegovog pretraživača su blokirane, odnosno „osetljive informacije“ su van domašaja kineskih korisnika. To će reći, kineski internet korisnik nije u stanju da koristi Google u potrazi za informacijama u vezi sa tjenanmenskim protestima, religiozno-političkim kultom Falungung ili kakvom drugom temom koja se nalazi na „crnoj listi“ Kineske komunističke partije. Na kritiku onih koji ljudska i politička prava stavljaju pre profita, Google je prisustvo u Kini pravdao isto kao i u ovom poslednjem blog-obaveštenju: „da veći pristup informacijama i otvoreniji internet za kineske korisnike prevladava neprijatnosti postojanja cenzure“. Međutim, decembarsko otkriće da su u hakerskim napadima prevashodno ciljane e-mail adrese kineskih disidenata, ali i preko 20 stranih kompanija, nagnalo je Google da preispita svoje prisustvo u Kini. Shodno tome, Google je objavio da će prekinuti cenzurisanje i sve začinio veoma jasnom porukom da trenutno najozbiljnije razmatra povlačenje sa kineskog tržišta.

Odmah po objavljivanju Dramondovog bloga, elektronske medije na sve četiri strane sveta preplavila je debata o razlozima i posledicama ovog događaja. U samo nekoliko sati, stotine blogova i članaka bavilo se pitanjem onoga što je ubrzo nazvano „Googleov rat sa Kinom“, a pisani mediji do zaključenja ovoga broja „Vremena“ nisu prestali da se intenzivno bave tom temom. Nije trebalo dugo da se neki od aktivista za ljudska i politička prava u Kini jave sa potvrdom da su primetili neregularnosti u funkcionisanju svojih gmail adresa, uključujući šaroliko društvo od relativno opskurnih boraca za nezavisnost Tibeta do poznatih disidenata i boraca za demokratiju sa boravištem u Kini i inostranstvu. Čak je i Ai Vej Vej, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih kineskih umetnika i javnih ličnosti, koji je donekle zadužio i politički establišment svojim učešćem u koncipiranju Ptičjeg gnezda (stadion koji je ponos Pekinga i simbol minulih Olimpijskih igara) i koji tek povremeno pređe granicu onoga što se smatra politički korektno u partijskim krugovima, potvrdio da je i njegov e-mail bio pod udarom.

Reakcija većine zapadnih medija bila je predvidiva – kako je većina posmatrača komentarisala, Google je konačno „pronašao svoju dušu“ i hrabro ustao protiv tiranije kineske komunističke partije, oličene u njenoj borbi protiv slobodnog protoka informacija. Dešavanja oko Dramondovog bloga negde su nazivana i virtuelnim pandanom Berlinskog zida. „Googleov rat sa Kinom“ podstakao je podsećanja na druge kontroverzne događaje proteklih meseci, poput osude kineskog aktiviste Lju Sjao Boa na višegodišnju zatvorsku kaznu zbog iniciranja i širenja pamfleta „Povelja ‘08“ u kojem se traži brza i odlučna tranzicija ka demokratiji, ili pak na sudbinu socijalnih mreža kao što su Twitter ili Facebook, koji su u Kini blokirani u navodnom pokušaju da se spreči povezivanje i organizovanje „antidržavnih“ grupa na kineskom tlu.

Na drugoj strani, portparolka Ministarstva za spoljne poslove Đijang Ju u odgovoru na Googleov postupak izjavila je da je kineski internet otvoren za sve i da kineska vlada „radi na stvaranju pozitivnog okruženja za njegovo dalje razvijanje“. Takođe, kineski mediji i blogosfera reagovali su dijametralno drugačije od svojih zapadnih „kolega“. Čak i u satima koji su neposredno sledili Dramondov blog, i u relativno slobodnoj blogosferi, većina komentatora je u Googleovoj objavi videla skupljanje poena kod kuće i pokušaj da se poslovni neuspeh opravda lošom poslovnom klimom i uzdignuta čela napusti bojno polje. Google zaista dobrano kaska za prvim konkurentom Baiduom, koji zauzima preko 60 odsto tržišta. Tako su mnogi povukli analogiju sa kompanijama Yahoo! i MySpace koje su probale svoje servise u Kini, ali su se veoma brzo praktično povukli pod pritiskom slabih rezultata i nemogućnosti da dešifruju specifičnosti kineskog tržišta i potrebe kineskih internet korisnika. Kao što bi se i dalo očekivati, ovakvo razmišljanje prihvaćeno je i u kineskim mejnstrim medijima. Oni dalje ukazuju da, čak iako su napadi potekli iz kineskog sajber prostora, nema dokaza da je kineska vlada ikako umešana, i da su zbog toga Googleove insinuacije uvredljive. Dalje, pitaju se, kako to da je Google nekoliko godina pristajao na specifična pravila igre u Kini i da se eto tek sada setio da se pozove na moral i poštenje. Dodatnu negativnu sliku stvara situacija oko 700 zaposlenih u kineskom Googleu, koje čeka neizvesna sudbina u slučaju da Google pređe sa reči na dela i zaista prekine operacije u Kini, a koji se takođe, da stvari budu gore, nalaze i na Googleovoj listi osumnjičenih za napade na njegov e-mail sistem.

Kako god, ono malo podrške za Google što se pojavilo po blogovima i medijima objavljeno je i u glasilima bliskim Partiji. Bar jedan od blogova na vodećem kineskom internet portalu Sina, na kojem je većina komentatora izrazila žaljenje nad ovakvim raspletom događaja i pokazala simpatije prema Googleovom rezonovanju, bio je uklonjen samo nekoliko sati po postavljanju. Ipak, trenutno izgleda da su cenzori ustupili mesto objektivnom žurnalizmu. Tako je, na primer, „Huanću šibao“, jedan od najčitanijih listova koji je pod patronatom kineskog propagandnog sistema i koji se do sada isticao pojednostavljenim i domoljubnim izveštavanjem koje godi i Partiji i kineskim masama, uredno izvestio o kineskim građanima koji su ostavljali cveće i poruke podrške pred Googleovim kancelarijama u Pekingu. Isto tako, „Huanću šibao“ izveštava da je kineska javnost podeljena po pitanju „Slučaja Google“, navodeći svoje istraživanje koje pokazuje da se 20 odsto ispitanih slaže sa Googleovom pozicijom, kao i da ovaj incident šteti ugledu Kineske komunističke partije, koja je ionako konstantno u defanzivi po pitanju ljudskih prava, pogotovo na međunarodnoj sceni. Na kraju, ipak, većina komentara, uključujući i one u novinama koje se tradicionalno doživljavaju kao glasnici zvaničnog Pekinga, zaključuje da ovakva situacija nikako ne godi ni Googleu, koji rizikuje da izgubi tržište ogromne važnosti i potencijala.

Da li su ove ne tako suptilne poruke imale uticaja ili ne, tek izgleda da je Google preko vikenda pokušao da spusti loptu. Zapravo, poslovna logika koja kaže da je Kina suviše vredna nagrada da bi se ispustila iz vida jeste ono u čemu se većina komentara slaže na obe strane Pacifika. Google je već na pragu PR katastrofe i potencijalno ozbiljnih dugoročnih posledica po poslovne rezultate u Kini i bilo bi pravo iznenađenje da američka firma zaista istraje u nameri da se potpuno povuče sa lukrativnog kineskog tržišta. Portparolka američkog giganta je u subotu u izjavi agenciji Blumberg istakla da je u Kini „business as usual“ i da se tek očekuju razgovori sa kineskom vladom i konačna odluka o sledećim koracima. Ipak, i ova vest je u delu kineske javnosti dočekana na nož i shvaćena kao potvrda da je zapravo reč o pokušaju da se kroz ovu kriznu situaciju, i što je defacto ucena kineske vlade, izvuku poslovne pogodnosti. Zato se sa nestrpljenjem čeka utorak i najavljena diplomatska inicijativa američke administracije koja će, očekuje se, u oštrom tonu zatražiti jasan stav Pekinga povodom čitavog incidenta. Državna sekretarka Hilari Klinton najavila je i specijalnu konferenciju posvećenu internet slobodama za četvrtak. Kineska vlada pak ne želi da onome što vidi kao zavrzlamu čisto poslovnog karaktera dâ diplomatsku dimenziju, i sigurno nije spremna da dozvoli mešanje u njene „unutrašnje stvari“, što je linija razgraničenja po pitanju po kojem Peking ne pravi kompromise. U neku ruku, lopta je u dvorištu Bele kuće, i narednih dana biće zanimljivo videti koliko daleko je Bela kuća spremna da ide u podršci Googleu. Utisak je da su i predsednik i državna sekretarka u poslednjih godinu dana sa nekoliko pažljivo kalkulisanih poteza – poput Obaminog deklarisanja kao pobornika „internet sloboda“ tokom javnog govora u Šangaju u novembru, ili posete Klintonove katoličkoj crkvi u Pekingu tokom njene azijske ture nešto ranije – uspeli da stidljivo zavijore barjak borbe za ljudska prava i političke slobode usred Kine. Usput su pokupili koji poen kod kuće, ali i spektakularno omanuli u izazivanju bilo kakve reakcije vlasti u Pekingu i postizanju bilo kakvog praktičnog i opipljivog rezultata. Čini se da se ništa esencijalno više ne može ni očekivati od Amerike i da ona nema sredstva i metode kojima bi mogla ozbiljno da utiče na unutrašnje prilike u Kini. A pitanje je da li bi i htela da rizikuje osetno pogoršanje odnosa sa Pekingom jer, uostalom, ekonomska međuzavisnost i neophodnost saradnje kad je reč o mnogim globalnim pitanjima danas određuju koordinate kinesko-američkih odnosa daleko više nego nesuglasice i sporadične trzavice, koliko god one principijelne bile. Sva je prilika da „Slučaj Google“ to neće promeniti.