Izgovor za ulazak u učionicu

U septembru prošle godine na snagu je stupio Zakon u udžbenicima kojim se, i formalno, otvorio prostor za tržište izdavača. Od raspada SFRJ u Srbiji je postojao samo jedan izdavač, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Kako su pravljeni novi nastavni planovi i programi za osnovne škole, počev od 2002, postepeno su pravilnicima uvođeni novi izdavači. Konačno, došlo je dotle da se tržište moralo regulisati zakonom. Da bi se on dosledno primenio, bilo je potrebno doneti i nekoliko podzakonskih akata, među kojima su najvažniji pravilnici za izdavanje dozvola za rad izdavača i za utvrđivanje standarda kvaliteta udžbenika. Uz velike napore i polemike, nedavno je i on ugledao svetlost dana. „Svaki izdavač sada mora da bude upoznat sa tim šta znači kvalitetan udžbenik. Procedura je sledeća: izdavači koji imaju licence nama šalju rukopise. Mi ih prosleđujemo Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) koji donosi svoje mišljenje na osnovu standarda kvaliteta udžbenika. Potom to dolazi do Nacionalnog prosvetnog saveta (NPS) koji ih onda predlaže ministru za odobravanje ili neodobravanje. Sve je to zakonom definisano i nadam se da će od sledeće godine to biti automatska procedura koja neće praviti problem ni izdavačima ni nama“, objašnjava Vesna Fila, pomoćnica ministra prosvete.

„VREME„: Donošenje pravilnika kojim se regulišu standardi za kvalitet udžbenika pratilo je brojne polemike. Kakav je stav Ministarstva povodom toga?

VESNA FILA: Mi kao Ministarstvo ne možemo da utičemo na mišljenje i rad ZUOV-a i NPS-a. Po Zakonu, tamo su stručnjaci koji su kompetentni i koji rade svoj posao. NPS je doneo pravilnik za određivanje kvaliteta udžbenika i on je u proceduri objavljivanja. Znate, na svaki dokument uvek može da se stavi primedba od strane jedne ili druge struje u stručnoj javnosti. Ali kako su Latini govorili dura lex sed lex – bolje i težak zakon nego bez zakona. Prema tome, mi smo vrlo srećni što ćemo imati pravilnik. Čekali smo na njega decenijama. Pravilnik se uvek može promeniti, nije on Sveto pismo. Ukoliko se vidi da nešto ne funkcioniše, ta odredba se može promeniti.

Kolika je sloboda privatnih izdavača kada je u pitanju sadržaj udžbenika?

Nastavni plan i program propisuju broj časova i ono što udžbenik obavezno mora da sadrži. Postoji i deo koji je slobodan izbor izdavača, s tim što i nastavni program može da se prilagođava u hodu. Određeni segmenti mogu da se izmene, a da se udžbenička literatura značajno ne menja. Moguće je da se i ona promeni, ali to često nije neophodno.

Zakonom je predviđeno i izdavanje dozvola za rad privatnih izdavača. Kako teče taj proces?

Pre mesec dana objavili smo pravilnik za izdavanje dozvola za rad izdavača. Oni su sada poslali traženu dokumentaciju. Oformljena je i komisija koju čine zaposleni u Ministarstvu prosvete, iz svih sektora, i ona vodi računa da svi izdavači imaju podjednake uslove za dobijanje dozvola za rad – licenci. Izdavači su obavešteni šta im nedostaje od dokumenata i to je otprilike proces koji se sada odvija. Do sada se prijavilo desetak izdavačkih kuća.

Kada to bude gotovo, predložićemo izdavačke kuće koje ispunjavaju uslove. Potom će one dobiti licencu sa likom Dositeja Obradovića koja će im biti dozvola za štampanje udžbenika. Izdavači mogu da konkurišu za tri vrste licence: za opštu, za pojedine oblasti i nivoe i samo za određeni udžbenički komplet. Rok za pokretanje procedure je do prvog septembra.

Ranije smo imali jednog, državnog izdavača, sada će ih biti više od deset. Koliko to doprinosi kvalitetu udžbenika i kakvo iskustvo imaju druge zemlje?

Iskustva su različita i ne postoji jedinstven recept. Imate zakone koji prate strategiju obrazovanja u svakoj državi. Ako je veća centralizacija obrazovanja, onda je i manje izdavačkih kuća, i obrnuto.

Pre nego što smo uopšte počeli da radimo na zakonu, formirana je radna grupa. Ona je bila sastavljena od članova udruženja privatnih izdavača, predstavnika Zavoda za izdavanje udžbenika i drugih stručnjaka. Mi smo tada radili komparativnu analizu udžbenika u mnogim zemljama. Zajednički imenitelj ne postoji, postoji samo vrlo čvrsta pozicija da je štampanje udžbenika ozbiljan državni posao. Znači da čak i oni izdavači koji su potpuno privatni moraju poštovati neke zakone i koncepciju obrazovanja te države.

Gde je tu Srbija?

Mi smo uradili vrlo veliku stvar i mislim da idemo dobrim putem. Ja sam optimista. Ljudi su ovde skloni preterivanju u jednom ili drugom pravcu. Ako nešto ne valja u jednoj školi ili ako je nešto dobro, mi to odmah generalizujemo. Postoj jedna realna dimenzija koja nam daje za pravo da zaključimo da se obrazovanje kreće napred i da se reformski proces ostvaruje, negde vidljivije, negde manje vidljivo. Ali jedno je sigurno – ne stojimo u mestu.

Kada ste pravili tu analizu, do kakvog zaključka ste došli kada je reč o tržištu udžbenika u svetu? Iako su koncepcije obrazovanja različite, da li postoji neki trend u oblasti izdavaštva udžbenika?

Da, kada govorimo o razvijenim državama, izdavači masovno prelaze na elektronsko tržište. I oni koji sada idu ka ekonomskom bumu, kao što je slučaj u Kini i Indiji, sve više prelaze na elektronsku formu. U Francuskoj, na primer, koja je tu daleko odmakla, imate pametne table i elektronske udžbenike u mnogim školama. Praktično, informativna tehnologija ulazi svuda pa prirodno i u obrazovanje, koje je strateški cilj XXI veka. Obrazovanje se prilagođava ekonomskom razvoju države. Savet Evrope se bavi razvojem obrazovanja kroz strategiju za ekonomski boljitak i kroz velike edukacije nastavnika.

Kakva je, u okolnostima snažnog ulaska informativne tehnologije u sve nivoe obrazovanja, uloga nastavnika?

Uloga nastavnika se stalno pomera. Ali postoji jedna linija koja se kreće od toga da li je nastavnik najvažniji u učionici kao što je nekada bilo ili obrnuto, da je subjekat učenik, kao što smo postavili u reformi. I njegova uloga se kreće u tim okvirima. Pitanje je gde je nastavnik, recimo, u učenju na daljinu, osim u vidu kontrolora.

I šta je onda važnije, dobar udžbenik ili dobar nastavnik?

Kada pratite istoriju obrazovanja, uvek se govorilo „imao sam dobrog učitelja“, a ne „imao sam dobar udžbenik“. To je postulat koji traje vekovima. Niko ne priča: to je bio jedan sjajan udžbenik. Udžbenik je dopunsko, pomoćno sredstvo. Osnova je čovek, ljudski faktor. I to je ono zbog čega se obrazovanje danas, govorimo na jednom svetskom nivou, u okviru Ujedinjenih nacija ili Saveta Evrope, stalno fokusira na nastavnika koji treba da prenese neka znanja, veštine i stavove mladoj generaciji.

Udžbenik nije preslikavanje nastavnog programa, već pomoć da se on savlada. Jedan francuski metodičar je govorio da je udžbenik samo izgovor, opravdanje za ulazak u učionicu. Ali daroviti nastavnici, koji vole svoj posao, što je neophodan preduslov, iznaći će rešenje čak i ako im udžbenik u nekom trenutku nije dostupan.