Bio sam na krštenju u gradu koji neka ostane neimenovan, da se kogod ne uvredi i da me po uzoru na narodnog poslanika, slavnog analitičara ili na muftiju ne tuži za duševnu, telesnu i matefizičku bol, bila je nedelja, a bio je mislim i Ivandan, pa je bogomolja bila posećenija nego inače, krštavano je troje dece i rodbina jeste zakrčila prolaz ka ikonama bližim svetom oltaru, ama se jedan građanin probio kroz našu redove, mislio sam da je crkvenjak, oni su uvek u civilu, i da nosi tamjan koga je zafalilo, kad ti taj prođe kroz ceremoniju i ode da celiva ikonu koju ja zbog napredujuće svoje slabovidosti ne mogah prepoznati, ubrzo za njim prođe jedna žena, pogura majku i kumu koje su zajednički držale malog hrišćanina radi kojeg sam i ja došao, hoćeš li se tamo zadržati, građanko, ili ćeš da prođeš još jedared dok se deca budu odricala Satane?
Na Bulevaru i sličnim ulicama uvek sam ja taj koji se sklanja s puta i onda dolazeća ka meni pešadija masovno navali, jer sam najslabija karika našeg lanca, našeg smera koji je ravnopravan, e, pokazalo se da sam i kad stojim ja najpodesniji da budem odgurnut i da se pored mene prođe, tačnije prolaz se stvorio između mene i bake deteta koje je krštavano, propustili smo nekoliko nestrpljivaca a onda smo spontano zbili redove i zaustavili jednog vernika u svečanoj odori navijača „Rada“ (duks sa kapuljačom i mornarskim štraftama). „Kuda?!“, upitala ga je baba: „Da upalim sveću…“ – „Ne može sad, kad se završi krštenje!“, vernik se vratio, ali se probio po suprotnom boku, kod nas se ubrzo pojavila još jedna građanka čije smo napredovanje zaustavili i kojoj sam da ne ispadnem ni ja baš toliko neaktivan šapnuo „Bog je večan“ – „Jeste, jeste, hvala Bogu“… Kao i narečeni pravoslavac provukla se između dveju desnih beba, pa dobro, braćo i sestre, jesmo se mi možda malo razbaškarili, ali prostor zar nije zakupljen, sveštenicima se plaća rad, valjda je u cenu ušao i naš dvadesetominutni boravak, uostalom i da je sve besplatno, ne bi li trebalo sačekati kraj ceremonije pa onda prionuti na individualno praktikovanje vere, treba li neki poslenik pisane reči da dopuni tipik, da, kad rekoh tipik, pitao sredinom prošlog veka novi pop farkaždinskog crkvenjaka Ljubu Purića (Toračkog), čiji je i otac bio crkvenjak, da li zna tipik, a Purić će: „Ja jel znam tipik, pa ja znam kolko eljuga* ima na tavan!“
Iako sam opet neslavna ličnost
i dan–danas me neko prepozna
„Nema vas kod nas“, ukorio me je blago kelner u odličnom restoranu već reklamiranom u ovoj rubrici. „Otkako sam opet neslavan nigde i ne idem, i apetit mi nije kao onda…“ Zaista, stanovništvo me ili više ne prepoznaje ili se pravi da ne zna ko sam tj. ko sam bio, ne znam šta je gore, pa opet, ručao sam u „Trofeju“ (nadomak Stajićeva, obscurum per obscurius) i kad sam kroz pljusak pošao ka parkingu čujem „Ljubo, Ljubo!“ – moji znanci, muž i žena, poveli ćerke u Panon. niziju, subota je bila: „Prepoznali smo te s leđa, ma ono je Ljuba!… Sedi s nama“, sednem i setim se ćerkice mog prijatelja, lep i drag stvor, ali koji imađaše potiljak pomalo dinarski, a ne ovaj anglosakonski ili anrijevski kakav se danas nosi i s dikom pokazuje, sada je to odrasla devojka sa krasnom frizurom, ali kao malu otac i stric su prema svedočenju same majke umeli da ju dok prolazi pored njih učiteljski ćušnu odozdo po potiljku: „Uh, kakva si, ko Ljuba Živkov!“
Kako sam urekao jednog jaguara
i u neku ruku skočio sam sebi u usta
Na preskupom parkingu kod „Jugoslavije“ nepoznati počinilac je branikom belog pretpostavljam džipa a bez ikakove potrebe zgnječio dvoje vrata na škodi: ti si, sirotice, sva u ožiljcima, a neki na primer jaguar čak i kad nije nov nema nijednu ogrebotinu, da li je u pitanju kakvoća lima i farbe, brižnost vlasnika, veća usredotočenost nevlasnika jaguara da ne zakače tako skupocenu i lepu stvar? Ili se ovo dešava i jaguarima samo njihovi vlasnici to ne mogu da trpe, nego pravac limar…
Nisu prošla tri dana, a bordo jaguar (sa maskom koja liči na usta somčeta, najružnija maska u vasceloj evoluciji jaguara) dobi po desnom zadnjem krilu, i danima stoji sa istom ozledom, dobro te ne znaš ko je ovo izbaksuzirao, zasad nepoznati vlasniče!
Kako sam izgubio nikad pravilno ni
razvijenu sposobnost da se divim nečijem umu
Na jednoj televiziji koja kao i gradić iz prvog pasusa neka ostane nepoznata česte su emisije i reprize gde voditelj dvori psihijatre, filozofe, sveštena lica, umetnike, naučnike, ja to vidim tražeći film u pozni čas, ton mi je zbog moje milosrdne prirode utišan te samo gledam voditelja preko čijeg oduševljenog lica teče beskrajni kajron: „Blagi Bože, kakva mudrost, ah, kakva erudicija, oh, kakva pronicljivost, uh, kakva rečitost, blažen neka je čas kad sam kročio u ovaj studio…“
U svrhu samousavršavanja verovatno gleda umoljub snimljeno gradivo, ali sluša i ton, kojom se prilikom iznova divi rečenome pa sam sebi izgleda odlično, čik neka jednom pritisne MUTE i neka sebe pogleda očima nas koji samo tražimo film, makar u ovome bila počinjena već tri ubistva, dve preljube i jedno krivokletstvo.
* vrsta sove nastanjene u Banatu; ništa o e. nisam čuo više od tridesetak godina te je možda reč i o izumrloj vrsti, ili joj samo preti izumiranje a protiv čega niko ništa ne preduzima
