Monstruozni miš i ostale aveti iz sopstvene prošlosti

Do veoma bolnog saznanja došao je prošle nedelje Aleksandar Vučić: njegov politički otac i mentor, kum njegove dece i uzor u svakom pogledu, Vojislav Šešelj, nije „heroj“, kako je godinama verovao, već – „monstrum“!

Nije, ipak, reč o potpuno neočekivanom obrtu: transformacija od „heroja“ do „monstruma“ imala je i međufazu u kojoj je Šešelj bio „lažov“, a dešavala se tokom nešto manje od dve godine, koliko traje manje-više burni razlaz nekadašnje udarne radikalske trojke, Šešelj – Tomislav Nikolić – Vučić.

U očima Vučića, Šešelj, pri tom, nije postao „monstrum“ zbog reči i dela koja su, tokom njihove zajedničke prošlosti, na razne načine uvredila i povredila hiljade nedužnih ljudi, i zbog kojih, na kraju krajeva, lider Srpske radikalne stranke već sedam godina boravi u pritvoru Haškog tribunala. Šešelj je novo obličje dobio zbog uvrede nanesene Vučiću lično i nakon obelodanjivanja verzije prema kojoj je nekadašnji zajednički šef pokušao da organizuje atentat na Nikolića.

Zbog činjenice da dugogodišnji generalni sekretar SRS-a, danas zamenik predsednika Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić, ima običaj da svuda okolo vidi „lažove“ i „bitange“, osim ako nisu „glupi“ i „pokvareni“, najbolje će biti da novonastalu situaciju objasni sam.

Prvo o ljubavi: u intervjuu za dnevnik „Balkan“, 16. 8. 2003, recimo, Vučić kaže da se sa Vojislavom Šešeljem čuje svaki dan. „Njegova supruga Jadranka se žali da duže priča sa mnom. Kaže: ‘Sad moram da zovem mog Vučića.’ Čim čuje da sam nešto nervozan, hoće da me smiri.“ Nešto dalje, u istom tekstu, Vučić dodaje da mu je Šešelj krstio i sina i ćerku i bio kum na venčanju. „Kad dobijemo sledeće dete, čekaćemo da se vrati iz Haga da ga krsti, ma koliko to trajalo.“

HEROJ: Ili, na primer, u intervjuu nedeljniku „Evropa“, 20. 10. 2005. godine, kaže da on i Tomislav Nikolić imaju dobar odnos sa Šešeljem: „Ne samo korektan nego prijateljski. On nas je stvorio, on je neko uz koga smo mi postali nešto.“ U februaru sledeće godine u razgovoru za „Svedok“ Vučić kaže da će „deca u budućnosti iz knjiga čitati o podvizima Vojislava Šešelja“. „Sigurno je da je on jedan od srpskih lidera kojeg će istorija izučavati kao heroja srpskog naroda. Danas je teško biti na strani Vojislava Šešelja kada ga mnogi napadaju, ali možete onda misliti koliko je teško biti Šešelj kada se okupacione sluge bore protiv slobodarskog načina mišljenja i verovanja u pravdu“, tvrdio je Vučić.

U međuvremenu, kao što je poznato, prešao je put od radikala do naprednjaka, što mu je promenilo ugao gledanja na mnoge pojave u prirodi i društvu, pa tako i na Šešelja. Prvo je, proletos, povodom Šešeljeve tvrdnje da se Nikolić sastajao sa predstavnicima tužilaštva Haškog tribunala, Vučić zaključio da mu je bivši šef „običan lažov“. A onda je, na konferenciji za novinare prošle sedmice, obznanio da je „monstrum iz Haga“ (Šešelj) u saradnji sa jednim od ministara, konstruisao priču da je on (Vučić) uticao na izjave bivšeg člana zemunskog klana Miloša Simovića o naručivanju ubistva Nikolića (zbog čega je lider SNS-a najpre dobio, pa potom odbacio policijsku zaštitu). Vučić je objasnio i da je priča o tome kako je on uticao na izjave Simovića „imala za cilj da naruši ugled SNS-a“. I još je dodao da je, za razliku od njegove hrabre persone, onaj iz Haga, osim što je „monstrum“, istovremeno i „mali miš“.

Zanimljivo je da aktuelna priča o smrtnoj opasnosti nije jedina takve vrste u kojoj su pominjani isti akteri, samo u nešto drugačijim ulogama. Tako je, recimo, nedeljnik „Svedok“, u broju od 14. decembra 2004, objavio Vučićevu izjavu da je SRS, čiji je gensek tada bio, „podneo krivičnu prijavu protiv lidera Srpskog pokreta obnove i šefa diplomatije Srbije i Crne Gore Vuka Draškovića, njegove supruge Danice Drašković i više N.N. lica, zbog navođenja i izdavanja naloga za ubistvo predsednika SRS-a dr Vojislava Šešelja“. Dve godine kasnije, u intervjuu za „Pres“, od 27. novembra 2006, Vučić kaže da je su radikali sa vrlo visokog mesta iz jedne od najmoćnijih zapadnih zemalja dobili „pouzdane podatke da CIA pokušava da ubije Šešelja“, koji je u tom trenutku štrajkovao glađu, nezadovoljan tretmanom Haškog tribunala. U avgustu 2008, tvrdio je da „očigledno da Haški tribunal ne zna šta će i kako da radi sa Šešeljem“ te da „jedino što hoće jeste da ga ubiju“ (B92, 10. avgust 2008).

CEDULJICE: Bilo je i situacija u kojima su pominjane imenice „Šešelj“ i „ubistvo“, kao i glagol „naručivati“ koje Vučić nije tako ozbiljno shvatio. Naprotiv:

Kada je, u jesen 2007, novinar „Vremena“ Dejan Anastasijević objavio tekst u kome je rekao da „ima saznanja“ da iza nerasvetljenog bombaškog napada na njega i njegovu porodicu stoji upravo Šešelj, Vučić je odgovorio karakterističnom kombinacijom uvreda i tvrdnji za koje verovatno veruje da su duhovite. Najpre je ocenio da tekstove kakav je Anastasijevićev objavljuje „najbezobzirniji ološ koji lupeta gluposti i optužuje druge za pokušaj ubistva bez ikakvih dokaza“, da bi, potom, dodao da SRS nema nikakve veze sa podzemljem, te da misli da je „neko sa B92 postavio bombu Anastasijeviću“. Vučić je imao potrebu i da kaže da „SRS ima indicija da je Šešelj direktno umešan u ubistvo švedskog premijera Ulofa Palmea 1986. godine“. „Šešelj je kao mali bio alergičan na bicikl i nije mogao a da ne ubije Palmea, koji je voleo da vozi bicikl“, uspeo je da izgovori tadašnji radikal i branilac haškog pritvorenika Šešelja, Aleksandar Vučić.

Vučićeva transformacija od radikala ka naprednjaku nije rezultirala promenom stava prema pokušaju ubistva Anastasijevića i njegove porodice. Nije dovela ni do otkrivanja podataka o tome šta se nalazilo na ceduljicama koje mu je Šešelj uručivao u Hagu. O postojanju Šešeljevih ceduljica javnost je obavestio Nikolić, rekavši da je lider radikala i ranije iz Haga pokušavao da naruči ubistva, ali su ti nalozi gubili svaku snagu i smisao suočeni sa Nikolićevom snažnom voljom i čvrstim moralom.

„Mnogo sam cedulja dobio od Šešelja, mnogo ih bacio u toalet“, sve je, što je na tu temu, za sada rekao nekadašnji generalni sekretar SRS-a.

Ipak, naprednjak Vučić uspeo je da revidira stavove radikala Vučića o nešto masovnijim ubistvima. U januaru ove godine dobacio je do sasvim ljudske izjave o masakru u Srebrenici, ocenivši da je reč o „stravičnom zločinu“: „U Srebrenici je počinjen stravičan, jeziv zločin i sramota me je što moram da kažem da ljudi koji su počinili taj zločin pripadaju istom narodu kojem pripadam i ja. Taj masakr je bio toliko stravičan da je besmisleno bilo šta dalje o tome govoriti“ („Politika“, 21. januar).

Devet godina ranije, nakon što je RTS, 11. jula 2001. godine, emitovao film o Srebrenici, za skupštinskom govornicom govorio je, međutim, sasvim drugačijim tonom. Tada je predložio formiranje anketnog odbora koji bi ispitao ko je naredio da se na državnoj televiziji prikazuje film o Srebrenici „koji predstavlja sramotu i hajku na srpski narod“. Prema njegovoj tadašnjoj ideji, odbor je trebalo da ustanovi „ko vodi antisrpsku histeriju“.

HAG, EVROPA, AMERIKA: Tražio je, istom prilikom, i da se prekine hajka protiv haških optuženika Ratka Mladića i Radovana Karadžića – koje je nazvao „herojima“. U tom stavu istrajavao je godinama – tako je 26. maja 2008. godine na zgradu B92 zalepio plakat „Bulevar Ratka Mladića“, dok je 29. jula 2007. učestvovao na mitingu organizovanom u znak protesta zbog hapšenja Radovana Karadžića koji se završio žestokim sukobom sa policijom. Ni danas nema kritičniji odnos prema Mladiću i Karadžiću – kao što nije izmenio ni negativan stav o Haškom tribunalu, uprkos činjenici da je saradnja sa tim sudom jedan od uslova nastavka evropskih integracija Srbije za koje se danas nesumnjivo zalaže:

„Srbija mora da ide putem EU. Srbija mora da štiti svoje državne interese, ali nema šanse za ekonomski razvoj ukoliko ne ide putem evropskih integracija. Bez EU apsolutno je nemoguće izaći iz krize“, lekcija je koju je naprednjak Vučić („Politika“, 30. jun 2009), održao radikalu Vučiću. Prvobitna, radikalska verzija Vučića, naime, nije bila baš naklonjena evropskim integracijama Srbije: „Najbolja pozicija za nas bila bi da budemo stalni kandidati, a da nikad ne uđemo u Evropsku uniju. Jer, njihov cilj je širenje na Istok. Hoće da zauzmu nova tržišta, žele da dođu do jeftine radne snage, jeftinih sirovina…“ („Politika“, 9. 4. 2006).

Nije, pri tom, reč o rađanju neuzvraćene ljubavi prema Evropi – aktuelna verzija Vučića, za razliku od one ranije, dobrodošla je u evropskim prestonicama: zajedno sa kolegom Nikolićem upravo će nakon izlaska ovog broja „Vremena“ krenuti put Brisela gde će sa zvaničnicima EU tri dana razgovarati o evropskoj integraciji Srbije i o Kosovu. Slična priča važi i za Ameriku, koja je za radikala Vučića bila izvor svih zala ovog sveta i koja ga je, ukazom koji je 12. novembra 1999. potpisao tadašnji predsednik Bil Klinton, bila stavila na listu ličnosti kojima je zabranjen ulazak u tu zemlju. Naprednjak Vučić, međutim, prošle jeseni boravio je u Vašingtonu, nakon čega je zaključio da su najbolji odnosi sa Amerikom „vitalan interes naroda i države“, jer „bez podrške SAD nije moguće ostvariti nijedan iole važniji spoljnopolitički cilj, niti ekonomski napredak“ („Politika“, 3. oktobar 2009).

DEMOKRATSKE SLOBODE: Pozitivnoj promeni stava EU i Amerike prema Vučiću verovatno je doprinela njegova promena odnosa prema demokratskim slobodama – kao što je sloboda medija, na primer. Iako će mu teško biti zaboravljen ministarski mandat u vladi Mirka Marjanovića, tokom koga je potpisao Zakon o javnom informisanju zahvaljujući kome su ugašene redakcije „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“, a mediji su platili najveće kazne u istoriji srpskog novinarstva, novija verzija Vučića usprotivila se donošenju novije verzije restriktivnog medijskog zakona.

„Ja nemam problem kada se pominje onaj zakon, jer sam ja već priznao šta je bilo loše u njemu i gde sam pogrešio. Pošto tada nisam imao hrabrosti da se pobunim protiv toga, nego sam ga čak i zastupao, primiću na svoja pleća sve udarce, ali onda nemojte da radite to isto i još mnogo gore u situaciji kada ne postoji niti neposredna ratna opasnost, niti ratno stanje“, poručio je donosiocima prošlogodišnjeg akta koji je naljutio novinare aktuelni Vučić. A pojavili su se i svedoci koji javno tvrde da je Vučić kao ministar informisanja u Marjanovićevoj vladi imao i svetlih tačaka (što i sam kaže, ističući, recimo, da je neke novinare, „koji su bili prokazani kao nemački i špijuni drugih NATO zemalja“ izvukao iz pritvora na početku NATO agresije, kao i da su oni, posle Vučićevih „velikih molbi kod Radeta Markovića“ bili pušteni). Tako, recimo, Srđan Milivojević, poslanik Demokratske stranke, tvrdi da je Vučić „dok je bio ministar informisanja, nekoliko puta pomagao ljudima iz Otpora 2000. godine“ te da mu to „neće zaboraviti“. Zanimljivo je da je Milivojević to rekao uprkos teškim rečima koje mu je uputio Vučić, doduše, onaj radikalski: „Taj Milivojević je težak psihijatrijski slučaj koga ne bi primili ni u ‘Lazu Lazarevića’. Ni njega ni kompletnu Demokratsku stranku na celu sa Borisom Tadićem, koji je takođe psihijatrijski slučaj“ („Kurir“, 20. jul 2007).

Novi Vučić obično nema tako teške reči za Tadića, a u pojedinim momentima omaknu mu se i izjave koje bi lako bilo pomešati sa nekom od poznatih replika ubijenog premijera – moderniste Zorana Đinđića, čije pozivanje na rad i učenje nije uvek nailazilo na nepodeljeno oduševljenje građanstva: „Danas, sa punih 40 godina, učim tri jezika, jer hoću da se takmičim sa Evropljanima. Zato, ili ćeš da učiš i radiš i da napreduješ i menjaš se nabolje, ili se skloni!“, govorio je Vučić za „Blic“ od 23. januara ove godine.

NAPOMENA: Uz gorenavedeni pregled ključnih promena stavova zamenika predsednika SNS-a, prouzrokovan njegovim šokantnim otkrićem o bivšem šefu, neophodna je jedna napomena: namera ovog teksta nije da Vučića ukori zbog ranijih grehova, već da pohvali njegov napredak i ohrabri ga za dalje napore u istom pravcu. Osim za Vučića lično, dalje pozitivne promene njegovih stavova i ponašanja mogle bi biti od koristi za celo društvo, s obzirom na to da postoje razlozi za verovanje da će četrdesetogodišnji iskusni političar nastaviti da se ističe u javnoj delatnosti još mnogo godina. Pomenuta pozitivna namera upoređivanja Vučićevog radikalskog minulog rada sa njegovim najnovijim naprednjačkim dostignućima, zato, eliminiše svaki marketinški razlog da junak ovog teksta i najmanji delić svoje energije utroši na pisanje novog uvređenog pisma „Vremenu“ – koliko god ogromna ta energija bila, sva će mu, reklo bi se na osnovu prošlonedeljnih događaja, još dugo biti potrebna za borbu sa avetima iz ne tako davne sopstvene prošlosti.