„Uvek je bilo načina, ali ne i političke volje“, odgovorio je za „Vreme“ Ratko Đurđevac, predsednik Ekološkog pokreta „Vrbas“, na pitanje o tome zašto Veliki bački kanal nije očišćen decenijama unazad. Ekološki pokret „Vrbas“ je organizacija koja je nizom aktivnosti pomogla da se svest o zagađenju podigne ne samo u Vrbasu. Osim organizacije niza akcija, pokret je uspeo da ostvari dobru saradnju sa međunarodnim organizacijama i lokalnim vlastima oko zajedničkog cilja. „Ne postoji jači represivni sistem od onog državnog. Ukoliko država poželi s nekim da se obračuna, bolje mu je da se iseli na vreme“, smatra Đurđevac.
„VREME„: Deonica Velikog bačkog kanala u dužini od šest kilometara sasvim je blokirana otrovnim muljem. Kako je došlo do tog zagušenja?
RATKO ĐURĐEVAC: Smanjivanje rečnog transporta od šezdesetih godina prošlog veka dovelo je i do umanjenih prihoda staratelju vodotoka, što je dalje uticalo na smanjivanje interesa države za kvalitetno održavanje kanala – na celoj njegovoj dužini. Ovaj umanjeni interes očitavao se i kroz neprimenjivanje zakonske regulative u delu nadzora i sankcionisanja zagađivača kanala. Stoga već decenijama neformalno funkcioniše princip između države i zagađivača – „plati pa zagađuj“.
Da li zagađivači trenutno snose ikakve sankcije za ispuštanje zagađene vode u okruženje?
Odgovor je NE, zagađivači ne trpe nikakve sankcije za zagađivanje. Pre godinu i po dana, po našoj dojavi, Ministarstvo životne sredine pokrenulo je prve ekološke prekršajne prijave u novijoj istoriji zagađivanja kanala. Za zagađivanje su terećene tri firme: „Vital“, „Karneks“ i „Panon“ iz Crvenke. Postupak protiv „Karneksa“ je u međuvremenu završen uz kažnjavanje firme i direktora ispod zakonskog minimuma (50.000 din. firma i 10.000 din. gen. direktor). Procesuiranje prijave protiv „Vitala“ još uvek nije završeno. Ekološke naknade se po našoj spoznaji u dobroj meri naplaćuju, osim od „Vitala“ gde je lokalna uprava prinuđena da koristi mehanizme prinudne naplate (kako čujemo, vrlo neuspešno). Glavni problem koji smo isticali a vezan je za naknade, odnosi se po našoj osnovanoj sumnji na njihovo nenamensko trošenje od strane staratelja – „Voda Vojvodine“, što potvrđuje situacija na terenu, to jest potpuna zapuštenost ovog vodotoka na celoj njegovoj dužini.
Da li se nivo zagađenja smanjio poslednjih godina?
Svakako. Šećerane, vrbaska i crvenačka, gotovo su prestale da budu zagađivači kanala. Oni su u najvećoj meri zatrpavali kanal zemljom od repe i ubijali ribe toplim, baro-vodama. Kulska industrija, koja je opterećivala kanal sa najotrovnijim sedimentom – teškim metalima i hemijskim otpadom, gotovo je prestala da postoji. Trenutno imamo dve grupe zagađivača: one koji su spremni da reše svoje probleme sa otpadnim vodama i oni koji ne pokazuju znake dobre volje. U prvoj grupi su fekalne vode grada Kule i opštine Vrbas, kao i „Karneks“, a u drugoj su „Vital“ i „Panon“ iz Crvenke. Postoji i problem sa fekalnim vodama naselja Crvenka, koje se takođe sprovode pomoćnim kanalom u zajedničku deltu podno vrbaske prevodnice. Oni nisu predviđeni za centralni sistem prečišćavanja otpadnih voda i nepoznanica nam je kada će izgraditi svoj prečistač.
Koliko su ekološke akcije doprinele da se svest na lokalu, ali i na višim nivoima promeni?
Mi kontinuirano bombardujemo javnost saopštenjima, organizovanjem protesta, animiranjem partnera u civilnom sektoru, solidarnnim akcijama u susednim opštinama, radionicama sa decom i omladinom. I svest o veličini problema kanala podigla se na pijedestal – u većini anketa u minulom periodu građani su stavljali potrebu rešavanja problema kanala ispred ogromnih socijalnih problema.
Kako se Evropska unija uključila u rešavanje problema sa Velikim bačkim kanalom? Koliko je vaš pokret u tome učestvovao?
Odakle u EU interes za Velikim bačkim kanalom? Jednostavno, on je deo Dunavskog sliva i deo dunavskog problema. Naš kanal je najveći zagađivač Tise, a preko nje i Dunava sa azotnim i fosfornim jedinjenjima. Sva naša saopštenja vezana za problematiku Velikog bačkog kanala, osim javnosti i resornim državnim institucijama, već šest godina prosleđujemo i kancelariji EU, ambasadama država u Srbiji koje pokazuju interes za sprovođenje Dunavske strategije i na našem terenu. Pošto smo uputili bar šezdesetak takvih argumentovanih dopisa o stanju i događanju na terenu, skloni smo da verujemo kako postoji i naš skromni doprinos pozitivnoj promeni i pokretanju institucija.
Koliko stav industrije ugrožava realizaciju centralnog postrojenja i magistralnog kolektora?
Industrija mesa „Karneks“ već četiri godine najavljuje ozbiljne investicije na zaštiti životne sredine u svojoj fabrici i na farmi svinja. To bi moglo da se i pokrene ove jeseni, ali s njima se nikada ne zna. „Vital“ je firma u okviru korporacije „Invej“, za koju tvrdimo da je iznad svakog sistema u ovoj državi. Intenzitet njihovog zagađivanja i stepen tolerancije resornih institucija za to njihovo ponašanje ozbiljno narušavaju kredibilitet države i poverenje građana da će se ovaj posao uspešno privesti kraju. Da ne zaboravimo i fabriku alkohola i sirćeta „Panon“ iz Crvenke, koja nije predviđena za priključivanje na CPPOV, ali je takođe velik i neposlušan zagađivač, koji država takođe previše toleriše. Bez uključivanja u sistem najvećih zagađivača, čitava priča o centralnom prečistaču gubi smisao.
Zašto se gradi centralno postrojenje za prečišćavanje ako su zagađivači već obavezni da vrše tretman svojih otpadnih voda?
Ideja o CPPOV-u je stara 25 godina. Ona se mogla elegantno izbeći kroz privatizacione ugovore firmi zagađivača i ubacivanjem klauzule o obaveznoj remedijaciji. Međutim, tada bi se verovatno pokrenula rasprava o ulozi države u generisanju zagađivanja VBK, gde su društvene firme – zagađivači listom – imale monopolski položaj u svojim branšama i državnu zaštitu, gde su uz naplatu „prigodne naknade“ praktično amnestirane za zagađivanje.
Šta se može učiniti sa istorijskim zagađenjem u širem okruženju? Kolika je šteta učinjena podzemnim vodama?
Pre nekoliko godina piezometrijom je utvrđeno postojanje velike količine koloidnih čestica u mulju kanala poreklom od masnog taloga naše prehrambene industrije. Ove čestice su uzrokovale stvaranje čvrste masne pokorice na dnu kanala, koja u velikoj meri sprečava prodor štetnih materija dublje u zemlju i dalje u podzemne vode. Eto malo sreće u nesreći. Svakako da mi znamo da teške metale ništa ne može sprečiti da na duže vreme dospeju do podzemnih voda. Svesni smo da nas i po završetku čišćenja čeka veliki posao. Moramo svi zajedno naučiti da cenimo stečena dobra, da ih održavamo na sopstvenu korist i dobrobit onih koje ćemo ostaviti iza sebe.
