Haške boleštine

Tokom redovne administrativne rasprave, Vojislav Šešelj optužio je prošle nedelje Tribunal da njegovo suđenje planira da okonča tako što će „sačekati da optuženi umre“, a sve to ilustrovao je detaljima medicinskih procedura kojima je podvrgnut i koje mu tek sleduju.

Kako god inače doživljavali ovog optuženika, prisutne sudije prilično su ozbiljno primile sve što je rečeno – verovatno ne zbog konkretnog optuženika, već zbog inače neslavne haške istorije kada je u pitanju zdravstveno stanje pritvorenika. Šešelj, naime, nije prvi koji se žali na loš medicinski tretman, a ukoliko bi mu se nešto loše zaista dogodilo, takođe ne bi bio prvi. Naprotiv. U pritvorskoj jedinici do sada su umrla četvorica Srba, mada se računa da je Hag glave došao sedmorici – dvojica su puštena na kućno lečenja i odmah preminula, a jedan je umro na izdržavanju kazne.

CENTAR ZA LJUBAV: Šta je, dakle, rekao Šešelj? Pre svega, naveo je da njegove aritmije i srčane tahikardije postaju sve veći problem, a da je prethodne sedmice zbog toga podvrgnut i elektrošokovima. Na pitanje sudije da li je pristao na tu intervenciju, odgovorio je da nije, ali da se nije ni protivio – navodno, bio je pod narkozom i ništa nije osetio. Čak i da ništa drugo nije rečeno, ovo je tvrdnja pred kojom su nadležni u Hagu verovatno zadrhtali. Naime, ukoliko bi se Šešeljeva teza o elektrošokovima na koje nije pristao potvrdila kao tačna, čini se da bi Tribunal imao mnogo problema, a da bi njegov trenutno najatraktivniji klijent imao obilje materijala za dalju razradu u sudnici i van nje.

Ne čudi zbog toga što je predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti rekao da pretresno veće „nestrpljivo očekuje“ rezultate specijalističkih analiza, kao i da će se preduzeti sve mere kako bi se Šešelju pružila adekvatna nega. On je takođe istakao da je dobio „uznemiravajuće pismo“ od osobe bliske Šešelju, u kojem je bio kardiološki nalaz – taj nalaz je, navodno, prosleđen specijalistima koje je imenovao Tribunal. Da li zbog toga što je izgubio živce ili se naglo okrenuo poeziji, Antoneti je još rekao da se nad ovim procesom „nadvio zli duh“, da bi „u jednom trenutku mogao doneti odluku da u tome više ne učestvuje“, a Šešelju je pomenuo mogućnost prekida suđenja. Ovaj, naravno, nije ni hteo da čuje za to, već je nastavio s optužbama: istakao je da tahikardija i aritmija mogu izazvati infarkt i moždani udar, ali da zabranjuje obdukciju ukoliko umre. Takođe, najavio je da će početkom oktobra biti podvrgnut hirurškoj intervenciji. „Provući će mi kateter kroz prst na nozi, a onda će laserom da mi nešto spale u srcu. Neki kažu da će to biti centar za ljubav, tako da će mi ostati samo mržnja prema Haškom tribunalu, prema NATO, SAD i EU.“

U Šešeljevom medicinskom izveštaju bilo je ipak i vedrijih tonova. Prema njegovim rečima, stanje jetre popravilo mu se otkad jede isključivo konzerviranu i suvu hranu – što je, opet, podsećanje na staru tezu kako u Tribunalu pokušavaju da ga otruju.

BEZ POMOĆI: Kada bi se pravila hronologija ili zbirka pritužbi pritvorenika na lekare u Hagu, ove Šešeljeve svakako bi bile najoriginalnije i najduhovitije, ali nikako ne i jedinstvene. S jedne strane, to je i razumljivo: stanovnici zatvora u Ševeningenu uglavnom su ljudi u godinama, s bogatim (a samim tim i stresnim) biografijama i bolestima tipičnim za Balkan, uzrokovanim pre svega pušenjem i nezdravom ishranom. S druge strane, međutim, činjenica je da sa haškom medicinskom negom nešto zaista nije u redu. Timovi domaćih stručnjaka koji su ovim ili onim povodom odlazili da pregledaju pritvorenike redovno su se vraćali konsternirani onim što su tamo zatekli i redovno upozoravali na stanje ljudi o kojima bi, po prirodi stvari, trebalo da se brinu najbolji i najpouzdaniji lekari. U tom smislu, najeksplicitniji je bio dr Momčilo Babić, koji je u Hag otišao tokom Šešeljevog štrajka glađu u novembru 2006. On je ocenio kako je zdravstvena nega u Hagu katastrofalna, da se o pritvorenicima brinu jedan doktor opšte prakse i dve medicinske seste, kao i da su zbog takvog ophođenja mnogi ljudi izgubili život.

Čini se ipak da glavni problem u pritvoru nije bio manjak lekarskog osoblja, već nedovoljno ozbiljno prihvatanje žalbi koje su Tribunalu upućivali što pritvorenici, što njihovi advokati. Situacija je danas verovatno drugačija, ali je u početku, pre smrti koje su medijski i politički odjeknule, svaka žalba bila doživljavana ili kao gluma ili kao pokušaj da se nešto „ućari“. Najbolja ilustracija za to bio je slučaj Milana Kovačevića, upravnika bolnice u Prijedoru, optuženog za genocid nad muslimanima. Već prilikom hapšenja i deportovanja u Hag, Kovačević je doživeo više moždanih udara i infarkt, a nadležni lekari dobili su i dokumentaciju o ranije dijagnostikovanom proširenju trbušne aorte. Sve to ipak nije bilo dovoljno da bude adekvatno zbrinut – umro je 1. avgusta, mesec dana pošto je stigao u Hag. Dušan Tadić, koji je imao ćeliju pored Kovačevićeve, napisao je za „Večernje novosti“ kako je noć pre nego što će umreti upravnik prijedorske bolnice satima zapomagao od bolova. „Išao sam od zida do zida ćelije, odlazio u krevet pokušavajući da zaspim, ali nije išlo. Plač je postajao sve jači i bolniji. Onda sam pritisnuo alarmno dugme koje se nalazilo u svakoj ćeliji. Niko se nije odazvao. Ponovo sam pritisnuo i opet ništa. Samo se ugasila kontrolna lampica koja je do tada gorela. Bio sam siguran da su i drugi zatvorenici na prvom spratu reagovali kao i ja. Zbog toga su nas, posle kraćeg vremena, sve isključili“, svedoči Tadić. Kada je pomoć konačno stigla (posle višečasovne Kovačevićeve agonije), konstatovano je da pritvorenik ima bubrežni napad i dobio je injekciju protiv bolova u stomaku. Istog dana Kovačević je umro, a obdukcijom je utvrđeno kako je uzrok smrti pucanje glavne arterije u predelu stomaka zbog čega je iskrvario.

Manje dramatično, ali mnogo više medijski propraćeno, bilo je iskustvo Slobodana Miloševića, koji je umro od srca 12. marta 2006. Iako niko nikada nije ozbiljno shvatio optužbe Miloševićeve familije i pristalica da je bivši predsednik Srbije i SRJ u Hagu ubijen (pogrešnom terapijom, kako se navodilo), činjenica je da se on dugo žalio na zdravstvene tegobe, a da po tom pitanju niko ništa nije učinio. Ipak, za razliku od Kovačevića, Milošević nije umirao u mukama, nije tražio pomoć neposredno pred smrt i umro je mirno, u snu – onako kako umire mnogo srčanih bolesnika, čak i pored najbolje moguće lekarske nege.

SLOMLJENI LJUDI: Drastičan primer nebrige Tribunala svakako je i slučaj Slavka Dokmanovića, koji se obesio u ćeliji u noći između 28. i 29. juna 1998, mesec dana pre smrti Milana Kovačevića. Bivši gradonačelnik Vukovara bio je optužen za zločin na imanju „Ovčara“ i dočekao je kraj suđenja, ali ne i presudu. Dokmanović je sudijama uporno govorio da pred sobom imaju „slomljenog čoveka“, a advokat Toma Fila uporno je upozoravao da je njegov branjenik u teškoj psihičkoj krizi: poslednji put to je ponovio dva dana pre Dokmanovićevog samoubistva. Već pomenuti Dušan Tadić u svojoj ispovesti za „Večernje novosti“ navodi da je bivši gradonačelnik Vukovara već i ranije pokušao samoubistvo – zapalio je novine koje mu je Tadić tajno doturao, a da je kažnjen tako što je premešten u ćeliju bliže stražarima. Kako bilo, činjenica je da se psihičkim stanjem ovog pritvorenika niko nije ozbiljnije pozabavio, što bi bilo za očekivati i u mnogo skromnijim zatvorima nego što je ševeningenski.

Baš kao što je Dokmanovićevo samoubistvo na neki način „najavilo“ smrt Milana Kovačevića, tako je „najavljena“ bila i Miloševićeva smrt. Samo nedelju dana pre nego što će Milošević zauvek zaspati, 5. marta 2006. u svojoj ćeliji se obesio Milan Babić, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine. Babić se nije mnogo žalio na svoje psihičko stanje, ali je i u tom slučaju jasno da zatvorski lekari/haški psihijatri ili već bilo ko od nadležnih nisu valjano uradili svoj posao. Babić je priznao zločine za koje su ga optuživali, pristao je da svedoči protiv svojih nekadašnjih saradnika, a u svom priznanju 27. januara 2004. izgovorio je, između ostalog, i sledeće: „Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su bili Hrvati a ne Srbi. Žaljenje koje osećam zbog toga je bol sa kojim moram živeti ostatak života.“ Nije to bilo kajanje „a la Biljana Plavšić“ ili neko sličan njoj, izgovoreno tek onako, već ispovest zaista „slomljenog čoveka“. S druge strane, svako ko je video Babića posle njegovog političkog sloma mogao je (bez ikakve psihijatrijske obuke) lako da zaključi kako je u pitanju osoba koja bi bila u stanju da prekrati svoje muke. Sve to, međutim, nije bilo dovoljno za Tribunal. Babić je u trenutku samoubistva već bio na odsluženju 13-godišnje kazne u drugom zatvoru, ali je u Hag došao kako bi svedočio na suđenju Milanu Martiću, svom nasledniku na čelu Republike Srpske Krajine.

Spisak onih koje bi Hag možda mogao da „nosi na duši“ ovim se ne završava. Naime, general Đorđe Đukić pušten je iz pritvora 24. aprila 1996. zbog lošeg zdravstvenog stanja, da bi od karcinoma u poodmakloj fazi umro nepunih mesec dana posle puštanja. Ista situacija bila je i sa načelnikom Generalštaba Vojske Republike Srpske Momirom Talićem, koji je umro pošto je pušten na lečenje. Tokom izdržavanja kazne u Švedskoj umro je i haški osuđenik Miroslav Deronjić. Što se tiče pritvorenika drugih nacionalnosti, bilans je mnogo bolji – u Hagu nije umro niko, a optuženik Mehmed Alagić umro je u Sanskom mostu 2003. To, naravno, ne znači da u čitavoj priči postoji nekakva velika zavera, kako mnogi žele da prikažu. Istovremeno, međutim, sve ovo pokazuje da se medicinskoj nezi pritvorenika i osuđenika iz ratova u bivšoj Jugoslaviji ne posvećuje onoliko pažnje koliko bi možda trebalo – što na duže staze ipak predstavlja bruku za Tribunal.

Biće da se upravo zbog te bruke sudija Antoneti onoliko brine o zlim duhovima i Šešeljevom zdravlju.