Skupštinska estetika

Portret narodnog tribuna oduvek je podrazumevao konvencionalnost, ali konvencionalnost koja zahteva precizno postavljenu formu. Kada je o našim tribunima reč, ta konvencionalnost nekada nije izazivala podsmeh, što se vidi na portretima predsednika Narodne skupštine koje je pre osamdesetak godina uradio Uroš Predić. Međutim, novonastali portreti predsednika Skupštine svedoče o novoj konvencionalnosti koja, uprkos nekim tragičnim elementima zapravo služi – komediji.

Nekoliko pitanja je moglo biti pokrenuto i mnogo problema biti otvoreno nakon skandala u Narodnoj skupštini. U holu Doma Narodne skupštine Srbije otvorena je izložba portreta predsednika Skupštine od 1920. godine do danas na kojoj je, pored sedam radova Uroša Predića i jednog Ivana Tišova, svi nastali u periodu od 1925. do 1926, izloženo i 26 portreta slikara Dragana Stojkova, na kojima su predsednici parlamenta od 1945. do danas. Izložbu, moguće je, niko ne bi ni primetio da novac nije izbio u prvi plan. Poreski obveznici u Srbiji, naglašava se svuda, platili su oko četiri miliona dinara, što je oko 40.000 evra, jednom slikaru za nekakvu „srednjovekovnu“ portretsku ujdurmu, a zapravo za 26 kič portreta, koji se pritom nikome ne sviđaju, a ponajmanje „modelima“, prvacima parlamenta.

O UKUSIMA: Tomislav Nikolić gledajući sebe kaže da je portret slikarski promašaj i da uvek kad prođe pored njega pomisli da to na slici nije on. Nataša Mićić je rekla da će tražiti da uklone njen portret, da je kič, a da joj je još i skraćeno predsednikovanje za godinu dana. Dragan Tomić nije zadovoljan kako je ispao na slici i najozbiljnije sugeriše da nije pozirao umetniku nego da je portret rađen na osnovu stare fotografije. Borisav Jović dobio je jedno slovo više u imenu na pločici ispod portreta i postao Borislav, a Zoran Lilić nema brkove. Portret Olivera Dulića ubraja se među najkomičnije, makar na prvi pogled, ali teško da će se „model“ pobuniti jer je upravo on i dozvolio ovu „srednjovekovnu“ idilu. Slavica Đukić-Dejanović diplomatski kaže „ako je to umetnikovo viđenje mene, ja sam zadovoljna“ i time je valjda rekla sve. Ističe da je najvažnije nastaviti tradiciju portretisanja, ujedno i pravdajući sebe jer je upravo ona odobrila da se ogroman novac, umesto recimo u plaćanje naraslih komunalnih dugova, dodeli za portrete Bakočevića, Unkovića, Bore Petrovića i drugih. Svi oni su, mnogi će zlobno primetiti, baš onako kako im i dolikuje, na najbizarniji način otrgnuti od skupštinskog zaborava.

Profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Nikola Šuica za „Vreme“ kaže kako se njemu čini da „vreme tranzicione Srbije i ono što se dogodilo sa nastavkom fenomena Uroša Predića – pokazati narodnog tribuna ili pokazati volju naroda kroz te glave – jeste nešto što priziva rečenicu koju je humorista i psiholog Miljenko Žuborski izrekao u filmu Lazara Stojanovića Plastični Isus: ‘Svima vama, dragi moji, ljudska glava lepo stoji’.“ U današnjoj eri digitalne fotografije koja je potpuno dostupna i koja zadovoljava sve zahteve civilizacijske tekovine zvane rimski portret, dogodila se, kaže Šuica, „devetnaestovekovna, odnosno palanačka veza sa tom staklorezačkom idilom. Ljudi sada nude različita poređenja: sa nekadašnjim staklorezačkim radnjama od pre 90 ili više godina, sa licima koja su umivena španskom dirljivošću takozvane ozbiljnosti. Kada bih hteo kao neko ko se bavi likovnom kompozicijom i fenomenom da to primenim, ovaj primer bio bi izuzetno značajan da pokaže rascep kolektivnog osećanja društva. To se odmah vidi.“

REZ: Za Dragana Stojkova, kao prvo, u svetu umetnosti važi da je stekao ime radom na mrtvoj prirodi i da kao akademski slikar nije portretista, a sad se valjda videlo da mu to baš i ne ide od ruke.

Drugo: u pregovaračkom postupku koji je vodila komisija zaposlenih u Skupštini, kako tvrdi šef protokola te kuće Vojislav Glišić, ili, kako smatra šira javnost, „burazerskim dogovorom“ –slikar Dragan Stojkov je pobedio. Naime, osam por­tre­ta pred­sednika par­la­men­ta do 1920. go­di­ne bi­li su na spra­tu, ne­vi­dlji­vi za po­se­ti­o­ce, objašnjava Glišić, zbog čega se do­šlo do za­mi­sli da se ti portreti iz­lo­že, a onda se rodila ideja da se ura­de svi por­tre­ti do danas. Oliver Du­lić, tadašnji predsednik parlamenta, slo­žio se s tim. Glišić je u jednom u pravu: tender u ovakvim slučajevima je besmislen, a uplitanje skupštinskog Odbora za kulturu nepotrebno. Takve odluke su obično stvar samog skupštinskog doma. Međutim, time što je reč o državnoj instituciji koja barata novcem poreskih obveznika, ono što se moralo preduzeti jeste sastavljanje stručne komisije, profesionalne, koja bi uzela u obzir pre svega umetnike portretiste i koja bi realno procenila vrednost naručenih dela. U tom slučaju, po oba kriterijuma, Dragan Stojkov ne bi mogao da prođe. Međutim, kako piše u „Službenom glasniku“ od marta ove godine, u pregovaračkom postupku odlučeno je da se prihvati njegova ponuda od četiri miliona dinara (sa PDV-om 4,5 miliona dinara), a da on zauzvrat na osnovu fotografija sačini 26 portreta predsednika parlamenta, pri čemu bi dakle svaki portret vredeo oko 1500 evra.

O precenjenosti tih dela može se raspravljati po dva osnova: najpre, u odnosu na današnju krizu u kojoj su cene umetničkih dela ionako pale. S druge strane, u pitanju je i očigledna precenjenost s obzirom na kvalitet umetničke izrade, što se pouzdano može izneti kao čvrst stav najšire umetničke javnosti. „Načiniti portrete na ovakav slikarski način potpuno je strašno; ispod nivoa uličnih crtača portreta; bolje bi uradili studenti“, stavovi su koji odražavaju opšte mišljenje. Profesor Nikola Šuica, na primer, ocenjuje da se „ova količina čitulje, kamenorezačkog zanata i često zastrašujućih fizionomija približava otužnoj karikaturi, bez obzira na stvarne kvalitete ličnosti koje su učestvovale u skupštinskom životu“. Na uzavrelim forumima i svim oblicima javne komunikacije, naročito među akademskim umetnicima, pojavljuju se i drugi oštri stavovi: kakva kič politika takva i kič umetnost, ili, na primer, argumenti koji ukazuju na to da je Dragan Stojkov miljenik vlasti, čuveniji čak i od čuvene Koštuničine vajarke Drinke. Kao u inat svemu, na njegovom veb sajtu piše i sledeće: „Tokom sada već istorijske posete Srbiji, Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, na poklon je dobio knjigu ‘Vera Pavladoljska’ i jednu sliku Dragana Stojkova.“ O obostranoj ljubavi umetnika i države, to jest Skupštine, uverili smo se i prilikom posete „narodnom domu“. Šef protokola Vojislav Glišić, ističući vrlinu darežljivosti slikara Stojkova, rekao je da je umetnik nakon svog izbora za rad na portretima, u znak zahvalnosti, poklonio Skupštini svoje delo koje, kako kaže, vredi 20.000 evra. Ta slika sada stoji, uverili smo se, u skupštinskom VIP salonu.

Pitanje racionalnog rukovođenja novcem, ili kako se to moderno formuliše, pitanje „moralnog“ rukovođenja novcem, već je bilo postavljano skupštinskim prvacima, ali je suštinski nov odgovor izostao. No, može li se postaviti etičko pitanje samom stvaraocu: šta on ima reći s obzirom na pokazani honorar od 40.000 evra i s obzirom na sve kritike i negodujuće komentare. Da li umetnik treba da reaguje ili da i dalje zadovoljan postignutim u potaji čeka da bura prođe sama od sebe. U traganju za tim odgovorima, nismo uspeli da dopremo do somborskog slikara Dragana Stojkova. Pored etičkih pitanja, stručnjaci ukazuju i na pitanja estetike, favorizovanja umetnosti koja imponuje uspešnim slojevima tranzicione Srbije, a čiji je prototip, što bi rekli, „lepa slika uz ikonu“. Neizostavna su onda i pitanja veštine i zanatstva koji su, kako se ceni, danas u demisiji, a namesto njih sve je više dosetki koje čine osnovu tzv. savremene osvešćenosti.

RASCEP: U skandalu skupštinskih portreta koji je snažno odjeknuo, i u kome su se isprepletale mnoge podafere – o novcu i kiču, o etičnosti umetnika, o državnim miljenicima, o manipulaciji poreskim obveznicima, o bizarnosti cele zamisli i njene realizacije – na površinu je izbila jedna takoreći nadnaravna bizarnost: narod je, na koncu svega, srećan. Kad bi se sve te reakcije mogle uprostiti i citirati, glasile bi otprilike ovako: pa ima li ičeg boljeg od tih smešnih, našminkanih mrtvozorničkih lica skupštine, koja u svojoj nazovi ozbiljnosti zapravo isijavaju karikature samih sebe. Zar Dragan Tomić da bude lepše otisnut na zidu Skupštine, kad je devedesetih kao predsedavajući onako jetko nazivao „šetače“ fašistima. Zar Tomislav Nikolić nije očitovan baš kako treba, zar Predrag Marković tek što nije izustio neku besedu, a Lilić zar sam po sebi nije remek-delo. Samo da nije tog prosutog novca, običan svet bi verovatno umetniku čestitao, ali ne na veštini ili satiri, nego na „sposobnosti“ da u vatrometu nameštenih simetrija crta lica, rumenih obraza i nekakve bolne lirike unutar svakog portreta, svi ti likovi odaju utisak onih koji od svoje uloge nisu razumeli ama baš ništa.