U CERN-u, kod Ženeve, najzad su izveli onaj eksperiment sa malim „Velikim praskom“. Na dan 7. novembra, na dubini od 100 metara u tlu ispod Ženevskog jezera, čovek je posle punih 20 godina priprema i izgradnje najveće akceleratorske instalacije, na trenutak stvorio uslove nalik na one koji su vladali pri nastanku univerzuma.
I nisu nastale ni crne rupe. Ni paralelni univerzumi. Niti je iščezla galaksija u kojoj živimo. Nisu čak uletele ni patke koje plivaju, poleću i zaranjaju na Ženevskom jezeru, na obali kod statue Žan-Žaka Rusoa u sedećem položaju. Samo su se unutar jedne mašine sudarila dva snopa stravično ubrzanih jona i u tom sudaru, na tren stvorila temperaturu koja je milion puta veća nego ona u centru Sunca. Kao što je „Vreme“ pisalo mnogo puta, akcelerator LHC, odnosno Veliki hadronski sudarač, čini 27 kilometara kružnog podzemnog tunela u kome se ubrzavaju snopovi čestica pomoću 9300 superprovodnih magneta (koji rade na temperaturi od -273°C).
Čestice koje su milijardu puta manje od ljudske dlake, u akceleratoru se ubrzavaju do energija od čak 7 TeV, što je u našem makroskopskom svetu uporedivo sa energijom klepeta krila komarca. Međutim, to je ne samo ogromna nego čudovišno ogromna energija za minijaturni svet elementarnih čestica, pa se pri njenom oslobađanju događaju svakojaki inače nevidljivi fenomeni, serije raspada i kreacije čestica.
Sve to se na LHC-u snima pomoću četiri detektora koja su raspoređena oko kruga akceleratora. Dva ova detektora, ATLAS i CMS, na kojima rade i dva tima fizičara iz Srbije, snimaju sve te sudare kako bi ulovili misteriozni Higsov bozon. Tokom ovih sudara na LHC-u se ubrzavaju snopovi protona, onih koji u normalnim uslovima ne jure ispod švajcarsko-francuske granice, već samo spavaju u jezgru atoma.
Kakve veze sa tim ima Veliki prasak? Da bi se nešto saznalo o njemu, fizičari u CERN-u su zamenili uobičajeno „punjenje“ sa protonima i ovog puta ubrzavali znatno, znatno teže jone olova. Ovo bi se moglo uporediti sa situacijom kad se na ringišpilu, deca koja se najčešće vrte ukrug, zamene tenkovima. To je dovelo do toga da prilikom sudara nastane takozvana gusta supa kvarkova i gluona, koja je imala tako dramatično veliku temperaturu da se može porediti sa temperaturom Velikog praska.
„Sudari su proizveli mini verzije ‘Velikog praska’ kao i najviše temperature i gustine dosad ostvarene u toku nekog eksperimenta“, izjavio je novinarima dr Dejvid Evans sa Univerziteta u Birmingemu, koji je učestvovao u ovom uspešnom poduhvatu, inače realizovanom u okviru CERN-ovog projekta ALICE. U narednih nekoliko nedelja fizičari će analizirati snimljene podatke i verovatno doći do novih zaključaka o tome šta se dogodilo sa Univerzumom u sličnim uslovima pre 13,7 milijardi godina. Vest o eksperimentu je, kao što je običaj sa CERN-om, već obišla svet, a u Srbiji je izazvala i celu seriju teorija zavere. O čemu je bolje ćutati.