Izložba „Biti lepa“ jedna je od retkih izložbi koje su produkciono nevelike, a ipak izuzetno uočljive. Otvorena je u Istorijskom muzeju Srbije povodom stogodišnjice 8. marta, što je originalan i pravi potez. Jer, dok se prigodom tog praznika svuda priča i razmišlja o ženi radnici, intelektualki, majci i sličnim temama koje ističu njenu ravnopravnost sa muškarcem, ova izložba se usudila da kaže i istakne da je žena – lepa. Autorka izložbe je Katarina Mitrović.
O lepoti žene, dakle o toj nepreglednoj temi, priča 90 crno-belih fotografija nastalih između dva svetska rata. Fotografije su privatne, urađene u nekom od beogradskih ateljeu u Beogradu ili u gradovima Srbije i Jugoslavije. Na njima su mlade žene i devojke koje su želele da fotografijom zabeleže svoju lepotu i da je pokažu drugima, ili, što se na osnovu ove izložbe čini da je bio češći slučaj, da iskoriste čaroliju kamere kako bi makar za trenutak postale glamur devojke, egzotične lepotice, dame u satenu, vamp žene i sve ostalo što inače nisu. Prvih decenija prošlog veka, kaže Katarina Mitrović, slika samostalne, doterane i našminkane žene nije više znak nemorala, već vrednovanja nove uloge žena u društvu. „Opšta erotizacija javne sfere i identitet žene kao osećajnog i seksualnog bića imao je ključnu ulogu u samoprezentaciji žena iz građanskog sloja. Slika ženskog lica u krupnom planu, glave zabačene unazad, sa nefokusiranim zamišljenim pogledom i osmehom poluotvorenih usana – simbol je zaljubljenosti i zanosa, kao što su ležeće predstave žene, bilo u krevetu ili na plaži, izvijenog tela i poluzatvorenih očiju, nedvosmislena predstava seksualne dostupnosti“, ocenjuje Katarina Mitrović. „Njihove slike posebno snažno odzvanjaju danas, kada žene naizgled imaju više moći nego ikada pre, ali kada se kao nekad potčinjavaju nerealnim slikama večite mladosti i lepote. Danas, kada su tehnike ulepšavanja žene dostigle neslućene razmere, krug artificiranja je zatvoren, a idealizovana predstava je i dalje okrenuta protiv samih žena. Žene su danas možda još manje ljudi nego što su bile u herojsko doba borbe za ravnopravnost.“
Sastavni deo fotografije je i posveta ili marak zapis koji je objašnjava. Posvete pokazanih fotografija je moguće posmatrati kao izložbu u izložbi. Napisane su na poleđini fotografija kao poruka lične prirode upućena nekom iz porodice, vereniku, ljubavniku, drugarici. „Svome ljubljenom Saši bez koga bi mi život bio večita tama, za kim bih večno čeznula i ostala do groba uvek sama. Zauvek tvoja“, zapisala je na poleđini svog portreta izvesna Lola. Izgled mlade žene u kupaćem kostimu savršene figure, koju je neko snimio na Jadranskoj rivijeri, prokomentarisala je njena ćerka dvadesetak godina nakon što je fotografija nastala „Moja keva. Zar nije lepa? 1954.“ Sojka je „Bati za spomen“ namenila fotografiju svog lepog obnaženog tela u pozi koja ne sluti da će Bata imati potrebu da je se seća, a elegantna Somborka potpisala se kao „Baby Liebl“, i 5. februara 1938. godine nekom poručila: „Da me nikad ne zaboraviš“.
Osim posveta, na izloženim fotografijama ima još raznih elemenata koje je moguće posmatrati kao odvojenu priču: tadašnju modu (satenske haljine kao da su skinute sa neke filmske dive), predstavljanje erotike i erotičnosti (sve je isto kao danas, osim scenografije i kostima – kad ga ima), norme ponašanja (upaljena cigareta, kupaći kostim)… i ostalih koje ženu čine lepom, a ovu izložbu primamljivim izvorom.
