foto: reuters
Godinama čekani zakonski okvir kojim bi trebalo da se uredi sve iz oblasti sporta u Srbiji samo što nije usvojen u Skupštini. Kontroverze koje ga prate govore da će njegova primena ići teško i da ćemo na promene još dugo čekati
U oktobru ste rekli biće u martu, a od tada je prošlo dve godine.
Tako je u najkraćem moguće opisati proces pisanja i izglasavanja novog predloga Zakona o sportu. Posle svih peripetija i zavrzlama, posle najduže javne rasprave o dokumentu za koji se i danas ne zna ko ga je sastavio, posle kontroverzi oko toga ko čini Radnu grupu Ministarstva za omladinu i sport, ko je podneo ostavku, a ko je ostao, a sve u kontekstu neprestanog povezivanja sporta i nasilja, obimni, skoro stostrani, tekst Predloga stigao je na izglasavanje u Skupštinu Srbije.
Najavljivan kao nešto neophodno u poslednjih deset godina, Zakon o sportu nikako nije mrdao od ideje i vremenom se činilo da tu oblast neko namerno ne želi da uredi, da taj parlog neko namerno ne želi da kultiviše.
Sada, kada se tekst pojavio i kada je sasvim izvesno da će se o njemu ovih dana raspravljati u parlamentu i da će u nekom obliku biti usvojen, pokrenuta je nova javna rasprava o tome kakve promene će doneti taj zakon i na koji način će oblast, koja Srbiji donosi i najbolju reklamu u svetu, ali i najgori mogući imidž, zbog upliva kriminalaca i huligana, na kraju biti uređena.
Ako bude onako kako je zakonodavac predvideo, za nekih godinu i kusur u Srbiji bi mnoge stvari trebalo da budu jasne iz ove oblasti, a na prvom mestu je koliko ima sportskih klubova odnosno udruženja, ko su članovi i vlasnici i koja je imovina sporskih klubova.
DECENIJA LOBIRANJA: Iz ovakvog čitanja zakonskog predloga mogu da se izvuku pozitivni zaključci: trebalo bi da dobijemo tačan popis u jednoj zapuštenoj oblasti, što je u neorganizovanoj državi kakva je Srbija velika stvar. Odrediti titulara i ono što on poseduje od imovine zvuči kao dobar početak i dobra ideja. Hajde prvo da vidimo šta sve živi u šumi koju nazivamo sport, pa da dalje vidimo šta ćemo i sa šumom i sa njenim stanovnicima. Ako direktna posledica bude primena najavljenog zakona, već bismo mogli da kažemo da je mnogo urađeno.
Zbog čega se onda u javnosti pokrenula lavina kritika ovog predloga i zbog čega predstavnici pojedinih klubova obilaze poslaničke klubove u Skupštini Srbije u nameri da utiču na završni tekst Zakona kao i na datume sprovođenja nekih njegovih odredbi?
Buku su podigli predstavnici dva najveća srpska kluba, FK Crvena zvezda i FK Partizan, koji pokušavaju da svojim predlozima spreče državu da se postavi kao vrhovni vlasnik svega što postoji u oblasti sporta, a to se ovde svodi na vlasništvo nad dva najveća stadiona u Srbiji. Tako se rasprava o sportu u Srbiji svela na to ko će biti vlasnik Marakane i Stadiona JNA i da li će vlada imati u upravi kluba predstavnika sa „zlatnom akcijom“. Predlogom zakona se predviđa mogućnost da Vlada Srbije jednostranom odlukom određene proglasi objekte „objektima od nacionalnog značaja“ i da na taj način zapravo nacionalizuje imovinu klubova bez obzira što oni, na primer, dostave svu potrebnu dokumentaciju kojom dokazuju da jesu vlasnici nekog objekta.
Predstavnici ovih klubova, Crvene zvezde posebno, optužili su zakonodavca da pokušava da uzurpira imovinu koja pripada klubovima i da na taj način ne samo što krši Ustav nego sprečava razvoj sporta. Argumentacija koju je izneo Zoran Ivošević, vođa Zvezdinog pravnog tima, bazira se na činjenici da je ovaj klub upisan u katastarske knjige kao vlasnik svih objekata na parceli od nekih 16 hektara u ulici Ljutice Bogdana 1, na kojoj se nalazi i najveći stadion u Srbiji. Ovaj klub, pritisnut nedostatkom novca za normalno funkcionisanje, stavio je i hipoteku na stadion koji je procenjen na više od dvadeset miliona evra i podigao kredit od 11 miliona evra kod komercijalnih banaka. Da nisu „imali papire“, teško da bi banke dale novac za ovakvu transakciju, jedan je od argumenata koji dolaze iz ovog kluba.
Pored toga, stadion kome se iz milja tepa „Marakana“, zidan je godinama od priloga raznih ljudi, građana nekadašnje Jugoslavije, što se takođe navodi kao dokaz da je klub vlasnik tog objekta.
PITANJE VLASNIŠTVA: U izjavama predstavnika Ministarstva sporta proteklih nedelja videli smo da oni „smatraju“ da je država vlasnik svih sportskih objekata na svojoj teritoriji dok se ne dokaže suprotno.
„Neka dokažu da su vlasnici i mi ćemo to poštovati“, rekao je beogradskim medijima Slaviša Zlatanović, državni sekretar.
On je objasnio da bi u klubovima trebalo da imaju „papire“, ali i račune kojima bi dokazali da su oni a ne država zidali sportske objekte, a trebalo bi da imaju i evidenciju o tome koliko su ulagali u održavanje objekata. Argumentacija predstavnika Ministarstva bazira se na principu koji je ustanovljen u postupku oduzimanja imovine stečene organizovanim kriminalom u kome je na optuženom da dokaže kako je došao do imovine koju mu je država oduzela.
S obzirom na to u kakvom okruženju rade sportski klubovi, koje je sve samo nije javno i sportsko, ovakav pristup bi mogao da se brani ali nedostaju neki važni elementi u tako postavljenom sistemu. Zakonom nije predviđeno koji su to objekti i klubovi od nacionalnog značaja, ako je tako nešto uopšte potrebno, pa se u javnosti neprestano javljaju oni koji misle da su baš oni „važni za državu“.
„Kada bi država dala nama samo 15 odsto onoga što daje našem najvećem rivalu (Partizanu), mi bismo uspešno poslovali“, rekao je za „Večernje novosti“ generalni menadžer KK Crvena zvezda Mirko Pavlović.
Iz ovoga bismo mogli da zaključimo da je KK Crvena zvezda „nacionalni interes“ Srbije, ili da je to KK Partizan, valjda na način na koji su to Kosovo i Metohija, Miroslavljevo jevanđelje, Gračanica i freske iz Sopoćana. Takođe, insistiranjem na tome da postoje objekti od nacionalnog značaja, a tu se misli na dva stadiona u Beogradu, administracija izdiže ove ruinirane građevine na nivo Nacionalnog muzeja, Biblioteke (koji ne rade godinama), hrama Svetog Save ili Viminacijuma.
NACIONALNA DOBRA: U jednom ranijem razgovoru sa ministarkom sporta i omladine Snežanom Samardžić Marković, vašem novinaru je rečeno da je nezamislivo rušenje ta dva stadiona jer su to „hramovi sporta“. Ovakvo, antičko, izdizanje sporta i njegovo izjednačavanje sa religijskim kultovima sigurno nije neka osnova za strateško planiranje u dvadeset prvom veku. Ako je Srbiji potrebno nešto nalik antičkom Koloseumu kojim će vlada direktno rukovoditi, onda bi to takođe moglo da bude u zakonu i da bude obrazloženo. Posledično, to bi onda trebalo da imaju i sve lokalne samouprave u Srbiji, da se neko ne bi osećao ugroženim.
Pomenimo samo da je najpoznatiji stadion na svetu, Vembli u Londonu, bio srušen, a Velika Britanija je ipak opstala. Ako u Vladi ili Ministarstvu mogu razumno da pokažu zbog čega je neka ruinirana betonsko-čelična školjka, koja danas ne ispunjava standarde profesionalnog sporta, važna za razvoj sporta u Srbiji, zbog čega je baš njeno postojanje pod državnim kišobranom potrebno da ne zamre sport u Srbiji, sigurno će svako takav predlog podržati. Pored toga, potrebno je objasniti iz kog fonda će država finansirati obnovu Marakane i Stadiona JNA kada se zna da je potrebno uložiti više stotina miliona evra. Da država taj novac ima, uložila bi ga do sada u ono što je nedvojbeno nacionalna institucija – Narodni muzej, Narodna biblioteka i slično. Ali, tih argumenata nema ili nisu jasno izrečeni i zato se u raspravi javljaju kontroverze oko toga šta je krajnja namera zakonodavca.
Zbog ovih nejasnoća bićemo svedoci zabavne rasprave u parlamentu o konačnom izgledu Zakona. Na Predlog je stiglo nekoliko stotina amandmana i predstavnici Ministarstva su rekli da će usvojiti sve one kojima se Predlog poboljšava. Kao i u nekim situacijama ranije, kada se govorilo da će se stvoriti ambijent za razvoj, čini se da se i sada mnoge političke odluke prelamaju preko ovog zakona, što je svakako fantastična stvar i govori kolika je želja političkih partija da se dopadnu „armiji navijača-glasača“ koju imaju Partizan i Crvena zvezda. Vidimo da se javljaju razni „Ružići“ i „Antići“ uveravajući javnost da neće biti privatizacije velikih klubova, da će se situacija rešiti na opštu polzu i slično.
Za to vreme, tribina je rekla svoje, pa se čini da ulepšavanje zakonskih predloga nikome neće podići rejting, što bi rekli navijači:
„Deeeeemoookrateeeee
Hoće da nas prevareeeeee
Kažu idu u Evropuuu
Lažu decu Srbije…“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
