Igrom slučaja zatekao sam se u Japanu u vreme zamalo pa najgore katastrofe u istoriji te zemlje, doduše na dovoljnoj udaljenosti od prave nevolje. Prvo saznanje o razmerama zemljotresa dobio sam telefonom, moju japansku koleginicu pozvala je njena koleginica iz kancelarije u Tokiju, sva usplahirena, neposredno nakon potresa, ako se čak zemlja još nije malo mrdala. Naknadno izvlačim zaključak da je u tom trenutku mobilna telefonija bila u funkciji. Ali, već nešto kasnije bilo je dosta teško „probiti“ se do Tokija, linije su bile preopterećene. I fiksne i mobilne.
Prve slike posledica zemljotresa takođe sam video na telefonu. U Japanu je izuzetno razvijen strim, televizijska slika pristojnog kvaliteta može se gledati na mobilnom aparatu. Većina Japanaca koristi telefone na preklop, sa velikim ekranom, koji su manje rašireni po Evropi. Ne izbegavaju ajfon i slične sprave, ali daleko su manje popularni od sličnih modela japanske proizvodnje.
Strim u neugroženim područjima bio je dobar celog tog kritičnog dana. Ali je u Tokiju već desetak minuta nakon zemljotresa postalo veoma teško dobiti nekoga. Razumljivo, svi su pohitali da se raspitaju međusobno za zdravlje i mreža je preopterećena. Posledica koju smo osećali narednih dana bilo je otežano aploudovanje, to jest podizanje snimljenog materijala na mrežu. Zemljotres je pokidao neke podvodne optičke kablove pa se prešlo na rezervnu varijantu koja se pokazala kao nedovoljna. Što je logično, jer je veće interesovanje pritislo na manji kapacitet.
Ono što je bilo najimpresivnije jeste korišćenje interneta i mobilne telefonije u vanrednim okolnostima. Pre svega u najugroženijem području, potpuno razorenom cunamijem. Jedna od prvih stvari koju su vlasti uradile bila je da ponovo uspostave mobilnu mrežu i mobilni internet, kako bi ljudi mogli da komuniciraju. Japanci s kojima sam se družio slali su tih dana manično mejlove svojim prijateljima (organizovanim u razne grupe) ne bi li utvrdili da li su svi na broju. I nisu se smirivali dok ne dobiju odgovor od svih. Internet je i u najgore pogođenim krajevima proradio dva dana kasnije, kao jedan od spasilačkih prioriteta. Između ostalog, uspostavljanje mobilne mreže može pomoći i kod pronalaženja onih koji su živi blokirani u ruševinama, ako imaju telefon pri sebi moći će da pozovu u pomoć.
Za ostale su napravljeni punktovi na kojima su aparati mogli da se dopune, budući da su neki delovi severoistočnog Japana ostali bez struje. Čitav grm kablova i najrazličitijih priključaka za svaki mogući model bio je na raspolaganju.
U narednim danima, svako logovanje na Fejsbuk počinjalo je sa informacijama o zemljotresu, za mene na engleskom, koje su se pojavljivale na samom vrhu mog profila. Lokalizovane.
Sve ovo pišem pitajući se da li u našim planovima za vanredne situacije iko razmišlja o masovnim sredstvima za komunikaciju, koja su svima pri ruci? O mobilnim telefonima, tvitovima, laptopima, svemu što može da se koristi bežično? Ko uspostavlja sistem kada se redovan sruši, po kom principu se kačimo i gde tražimo informacije? Ko nas obaveštava i o čemu?
Pod uslovom da neko ovo osmisli, sve to dalo bi se isprobati, uvežbati, čak bi moglo da bude vrlo zabavno. To ne bi koštalo sto dukata, ali bi moglo da vredi mnogo više. Kad zatreba.
