Kada se čovek rodi i odraste u Kragujevcu, streljanje u Šumaricama 1941. mu pomalo izađe na nos. O hapšenjima po kućama, ulicama, kafanama, zatvaranjima u topovske šupe, a zatim streljanju i polivanju krečom, o „Cveto, zbogom i čuvaj decu“ i „Pucajte, ja i sad držim čas“ nauči sve mnogo pre nego što dovoljno sazri da razume kategorije kao što su život i smrt, dobro i zlo, ispravno i pogrešno. Pošto u Kragujevcu nema većeg i uređenijeg parka od Spomen-parka „21. oktobar“, kada je lepo vreme, mame, tate, bake i deke vode decu na klackalice i ljuljaške poređane duž staze koja vodi do mesta na kome, velika je verovatnoća, počiva neko od njihovih predaka. Mali Kragujevčani igraju se na kostima, a Desankinu Krvavu bajku nauče napamet u prvom razredu osnovne škole. Imaju jedan neradni dan više od ostalih đaka, jer su svakog 21. oktobra, kad organizovano idu na Veliki školski čas, oslobođeni nastave.
PRE SEDAMDESET GODINA: Ako se kojim slučajem čovek rodio u Kragujevcu osamdesetih, prvo su ga naučili da je u Šumaricama streljano 7000 rodoljuba, da bi mu kad malo poraste saopštili da je tih 7000 zapravo 2300, uz objašnjenje da je streljanje bilo odmazda za masakr koji su nad nemačkim vojnicima počinili partizani. Dodali su i da su Nemci u danima pred 21. oktobar streljali po stotinak ljudi u selima oko Kragujevca, pa kad se podvuče crta, ukupan broj ubijenih je negde između 2700 i 2900. Poruka, valjda, treba da bude da su za streljanje u Kragujevcu krivi partizani, a ne Nemci. Ne mogu da kažem da sam od tog „saznanja“ bila išta pametnija. Često sam uoči 21. oktobra sanjala da me vode na Veliki školski čas i da, dok hodam između drvoreda u Spomen-parku, iznenada shvatam da je sve to velika prevara i da će nas zaista streljati. Onda sam saznala da su Nemci sakupljali Kragujevčane pod izgovorom da treba da zamene lična dokumenta. Mog dedu su pokupili na njivi dok je privodio kraju jesenju setvu. Negde kod kragujevačkog Varoškog groblja video je da Grobljanskom ulicom, u kojoj se rodio (danas ulica Svetozara Markovića, u kojoj sam ja rođena), ide ogromna kolona muškaraca i shvatio da je priča o zameni dokumenata sumnjiva. Zatražio je da pije vode na grobljanskoj česmi, iskoristio priliku da mlatne Nemca vilama i pobegao. Sakrio se kod seljaka u Jovanovcu, pet kilometara od Kragujevca. Za zdravstvene smetnje, koje je do kraja života imao, ispostavilo se da su posledica otkazivanja jedne srčane pretkomore. Bio je čvrsto uveren da je prestala da radi onog dana kad su ga poveli na streljanje. Ujak mog drugog dede nije imao sreće da pobegne ili nije shvatio da nema nikakve zamene dokumenata. Njega su zaista streljali.
Obe priče sam prvi put čula tek u svojim dvadesetim. Do tada se niko nije setio da mi ih ispriča ili se ja nisam setila da pitam. Kada sam konačno pitala, odgovarali su i više nego što su pitani. Šapatom mi je saopšteno da je teča mog oca, trgovac štofovima, navodno znao šta će se dogoditi, pa je nekoliko dana ranije sve zalihe tkanina koje je imao u radnji ofarbao u crno. Strahotu ovog slučaja ublažili su pričom o mojoj prababi koja je jednog čuvenog vajara, tada šesnaestogodišnjaka, spasla tako što ga je sakrila u poljski klozet, gurnuvši ga do pojasa u fekalije.
STID I SRAM: Paradoks je u tome što, kad se čovek rodi u Kragujevcu, lako izgubi iz vida da je streljanje u Šumaricama nešto što se dogodilo tu, blizu njega, njegovima. Za Kragujevčane, streljanje u Šumaricama je mit, legenda, krvava bajka. A kako je u bajkama sve moguće, dogodilo se i da u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, istoj onoj čiji su učenici streljani u Šumaricama, među portretima znamenitih učenika ove škole visi i portret Milana Nedića. U toj zgradi nalazi se spomen-učionica posvećena streljanim đacima. U njoj su fotografije topovskih šupa u kojima su se sabijeni gušili dok ih nisu izveli na streljanje, fotografije njihovih okrvavljenih svezaka i torbi i poruka koje su pisali porodicama. Nedićev portret smešten je odmah pored vrata spomen-učionice. Ne bi cinizam i nepoštovanje žrtava bili manji ni da su ga okačili koji metar dalje, ali ipak…
Vest o Nedićevom portretu u Prvoj gimnaziji zatekla me 1500 kilometara od Kragujevca. Prijateljicu, inače novinarku, koja mi je javila šta se dogodilo, pitam da li je iko reagovao, buni li se neko, gde je Dačić da skine to čudo kao što je onomad uradio u zgradi Vlade… „Samo SUBNOR“, odgovara mi potišteno. Čudim se kako niko od đaka još nije presprejao portret, a ona mi kaže da deca nemaju pojma ko je on, da ispod portreta piše: „Osporavana i hvaljena istorijska ličnost, vodio brigu o srpskim izbeglicama“, da Nedićeva slika tamo stoji već dve godine i da je niko nije ni primetio dok jedan novinar nije sasvim drugim povodom ušao u gimnaziju, video i „digao frku“. Grozničavo se preslišavam koga još ima u tom gradu, osim SUBNOR-a, ko bi reagovao, pokušavam da se setim nekog ozbiljnog, nekog „sa težinom“, ali niko mi ne pada na pamet. Možda neko od profesora? Sve ih znam, predavali su i meni, ima među njima časnog sveta. Predlažem prijateljici da traži izjavu od mog profesora istorije, on je pametan i razuman… Smeje mi se i šalje mi vest sa B92. Moj profesor, onaj koji mi je u četvrtom razredu gimnazije predavao o tome kako je Milan Nedić bio predsednik kolaboracionističke vlade i kako je odgovoran za smrt i progon hiljada Jevreja, Roma, Srba, već je dao izjavu za medije. Kaže da Nedić ima neku odgovornost, ali da je prihvatio nezahvalnu ulogu, da je bio na pogrešnoj strani iz pravih razloga i da ne treba zaboraviti da je odgovoran za spasavanje života stotina hiljada Srba. Javljam mu se da ga pitam kada je lagao, onda ili sad. Ne stižem ni da postavim pitanje, kaže da sam nevaspitana.
Moja generacija je jedna u nizu onih koje su na časovima istorije učile jedno, a kod kuće im je otkrivano nešto drugo. Zapravo, ispostavlja se da je još gore: ljudi koji su nas učili jedno, u sebi su mislili drugo. „Oni hoće da nas polude“, reče jednom moja drugarica iz klupe, očajna jer ne zna kome da veruje, a sumnjičava prema izlizanoj frazi da je istina negde između.
Kad se čovek rodi i odraste u Kragujevcu, lako se može dogoditi da zapravo ne zna ništa o streljanju u Šumaricama, iako od malih nogu veruje da zna sve. Ne zna koliko je ljudi tamo ubijeno, ne zna ko je kriv za njihovu smrt i ne zna da li je među mrtvima bio neko njegov. A kad ništa od toga ne zna, lako ga je prevariti. Osim ako nije čvrsto uveren da nešto poput „biti na pogrešnoj strani iz pravih razloga“ ne znači ama baš ništa i da je to samo prva u nizu laži onih koji „hoće da nas polude“.