Nekada se u šoping išlo u inostranstvo. Ponte Roso, Klagenfurt, Šiler štrase – dobro poznati toponimi iz Italije, Austrije i Nemačke. Veliki izbor raznorazne robe, od praškova i holandskih sireva, preko odeće i igračaka do vrhunske tehnike. Kako biste prešli granicu, ugledali biste šarene reklame i raznorazne natpise. Sve deluje privlačno, iako ne razumete šta piše na tim silnim plakatima. Možda je to tako nama delovalo, jer je bilo drugačije i nama velikim delom nepoznato: tada smo malo znali o marketingu i advertajzingu.
U radnjama ljubazni, uslužni prodavci, spremni čak da vam detaljno objasne da to što tražite nema kod njih, „ali pokušajte tamo niže niz ulicu u onoj drugoj radnji“. Šta ih to bije po ušima da nas šalju u ruke konkurenciji, pitali smo se prezadovoljni što negde na svetu postoji normalan, ljudski odnos prema kupcu. U glavi su nam bile nezainteresovane prodavačice iz naših robnih kuća, obučene u kombinezone i „borosane“, kako se gegaju između dosadnih rafova punih domaće, često nekvalitetne robe, u boljem slučaju one s etiketom „roba s greškom, vraćena iz izvoza“, što bi značilo da su se proizvođači svojski potrudili za inostrano tržište, a da je cepidlačnim strancima ipak nešto smetalo.
Posle šopinga u inostranstvu još biste možda otišli na kakav fini ručak. Onda još malo graničnih formalnosti, tj. preznojavanja pred carinikom – hoće li „nasesti“ ili nas „odrapiti“. I onda bi sledio slavodobitni povratak kući. Ocarinjeno ili „prošvercovano“, kući ste donosili „trofeje“ iz tuđine. Bilo da ste hteli sami sebe da častite, da donesete poklon prijateljima, ili da trgujete na crno – bili ste „pobednik“ nad sistemom koji vam sve te proizvode nije nudio u domaćim radnjama.
Onda su se vremena promenila. Danas u našim radnjama imate sve kao i u inostranstvu. Dobro, ne baš sve i ne baš uvek, ali mejnstrim raznorazne robe za kojom smo nekada čeznuli je dostupan odmah tu iza ćoška.
Istina, roba i dalje dolazi malo teže nego što bi to bilo u nekoj Austriji. Uvoznik uvozi kontingent (čitaj: dotera kamion), pa dok ga ne rasproda nema, novih narudžbina. Ako želite neki drugi model, morate čekati sledeću, to može potrajati.
Katalozi imaju posebno mesto u priči o primamljivim reklamama. Ko je sa ovom „literaturom“ imao praktičnog iskustva, pa makar samo da je igračku naručio, naučio je važnu lekciju za život u modernom društvu: ma kako bila lepa slika nekog proizvoda i ma kako slatkorečiv slogan, ako nije eksplicitno napisano da sprava obavlja neku funkciju, u 99 osto slučajeva je i ne obavlja. Ako ste kupili televizor i podrazumevali da na njega možete prikopčati video-rekorder, a to nije pisalo u reklamnoj brošuri – gotovo je sigurno da video-rekorder ipak nećete moći tako lako da priključite.
Rođak koji živi u Štutgartu još u „ona vremena“ rekao vam je da „kod njih“ nikad nije problem da u radnji zamenite robu ako vam ne odgovara. Ne morate ništa da objašnjavate prodavcu, ne morate da se izvinjavate. Samo vratite posle nekoliko dana i kažete da vas ne zanima. Prodavac je i dalje ljubazan. Nudi vam zamenu ili vraća novac. Nema ljutnje, nema uvrede. Mušterija je uvek u pravu, a zadovoljna mušterija jednom će se ponovo vratiti i kupiti nešto novo. Ali šta ćeš kada si prevalio 1000 kilometara, pazario nešto i vratio se kući? Nema nazad. Tako naučiš da u radnji treba sve ispitati – na vreme proveriti da li radi i kako se koristi. I predusretljivi prodavci rado raspakuju robu, pokazuju, uključuju…
A kod nas u današnje vreme? Da li smo osim robe „uvezli“ i trgovačku ljubaznost? Doskora je s time išlo malo teže. Kupio si nešto, doneo kući, uključio i video prosto da to nije to – nešto ti ne odgovara. Vraćaš u radnju, tražiš novac natrag. Prodavac negoduje. Nema adekvatnu zamenu, a treba i da vrati uvozniku koji će sledeći kamion da „dotera“ tek za mesec dana i šta da radi sa robom koju si upravo vratio? Kome sad da ponovo proda nešto što je tako neuredno raspakovano? Kome da to „uvali“?
Ipak, stvari se polako menjaju. Možda je to posledica novog zakona o zaštiti potrošača, a možda domaći prodavci suštinski počinju da shvataju da ljubaznost prema kupcu, čak i ako vraća robu, može biti korisna. Na duge staze zadovoljna mušterija vredi mnogo više od vraćenog proizvoda. Autor ovih redova će prilikom sledeće kupovine rado ponovo otići na Karaburmu u veliki tržni centar za prodaju tehnike jer se nedavno uverio da tamo postoji iskrena briga za kupca.
Sa bogatom ponudom proizvoda kod kuće i putovanja u inostranstvo dobijaju drugu dimenziju. Možete se posvetiti razgledanju muzeja i galerija. Ne morate više juriti za farmerkama i holandskim sirevima. Kao nekada iz Vrnjačke Banje, i iz Beča donećete običan suvenir. Ako imate novca da u inostranstvo uopšte otputujete, naravno.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
