PRVA MODERNA ROBNA KUĆA: Evropa na Balkanu / foto: m. milenković
Podaci kažu da je najveći deo otete imovine zemljište (97 odsto), što vraćanje u naturi još i čini realnim, ali da će veći problem nastati kod procene ostale imovine
Ni Akcioni plan vlade Srbije, usvojen krajem decembra prošle godine, nije pomogao. Pitanje restitucije koje je po tom planu najzad trebalo da bude završeno i uobličeno zakonom do juna ove godine praktično nije ni načeto. Od nekoliko do sada postojećih nacrta zakona nijedan nije stigao ni do skupštinskih vrata, a ovaj najnoviji, konačni nacrt budućeg zakona još nije ni sačinjen. Sad se opet stoji na obećanju da će u narednih sedam dana, tačnije do kraja juna, predlog zakona biti gotov, da će biti otvorena javna rasprava, te da će zakon biti usvojen u septembru. I samo zbog toga što njegovo neusvajanje može dovesti u pitanje dobijanje statusa kandidata Srbije za članstvo u Evropskoj uniji, kraj problema se ipak nazire. Međutim, ne nazire se i konačan stav vlade koja ovo pitanje toliko odugovlači da su iz Evrope već poručili da opravdanja za to više nema.
Situacija oko restitucije u Srbiji i ranije je bila ocenjivana kao jedna od najlošijih u regionu. Pogotovo kad se zna da je u Sloveniji takav zakon donesen pre dve decenije – 1991, u Hrvatskoj 1996, u Makedoniji 2001, u Crnoj Gori 2007, a ovde se još na njemu radi i to pod pritiskom EU.
Najveće nade potomaka nekadašnjih veleposednika, trgovaca, industrijalaca koji su proglašavani za državne neprijatelje i kojima je imovina „u ime naroda“ oduzimana, polagane su upravo u vlasti nakon 2000. godine. Njima su najviše verovali da će svrgavanjem naslednika „komunističkog režima“, Slobodana Miloševića, sva ona privatna svojina koja im je preko noći oduzeta konfiskacijom ili Zakonom o nacionalizaciji iz 1958 – biti vraćena. Međutim, čitavu deceniju skoro ništa se nije pomerilo sa mrtve tačke, osim što je deo oduzete svojine vraćen crkvama, a ovaj drugi, privatni, koji je prešao dug put iz društvenih u državne ruke i nadalje je prodavan i privatizovan. A to znači u nepovrat otuđen.
U međuvremenu je donesen i Zakon o prostornom planiranju i izgradnji po kojem korisnici građevinskog zemljišta mogu postati i njegovi vlasnici, što je svakako išlo naruku javnim preduzećima, ali ne i prvim vlasnicima koji se bore za povraćaj svog zemljišta. Sada se najnovija opasnost nadvija iz zakona o javnoj svojini, čije je usvajanje najavljeno u paketu, odnosno pre zakona o restituciji, a čime bi se omogućilo lokalnim samoupravama da raspolažu i sa onom imovinom za koju postoji zahtev za povraćaj. Sve zajedno uzev, kao da je dosta toga već urađeno kako bi se namere prvobitnih vlasnika osujetile. Iz Evrope, međutim, na restituciji insistiraju, i to načelno sa glavnim kriterijumima kao što su vladavina prava, socijalna pravda i bez diskriminacije.
Što se obeštećenja tiče, prema najnovijim uputima potpredsednika vlade zaduženog za evropske integracije Božidara Đelića, treba očekivati „skromnu restituciju po meri Srbije“. Iz usta državnih organa do sada se uglavnom pominjao finansijski slom Srbije ukoliko država bude morala da nacionalizovanu imovinu vraća po principu pune tržišne vrednosti. Ili se pominje kako će sve pasti na ionako bremenita pleća poreskih obveznika.
PRAVDA U NATURI: Od države se može čuti i to da je izvesno da će zakon predviđati naturalnu restituciju u svim slučajevima u kojima to ne bi izazvalo, kako kažu, nove nepravde, odnosno oštetilo nove vlasnike imovine koja se potražuje. U slučajevima kad nije moguća naturalna razmena, bivši vlasnici će, predviđa vlada, dobiti novčanu nadoknadu, ali tek treba da se utvrdi koliko bi to koštalo državu i u kom roku bi se isplatila odšteta. Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić i sam se slaže da je restitucija kompleksna stvar, ali da nije toliko komplikovana koliko neki žele da je predstave kao i da su najveći protivnici restitucije dve politički kontrolisane institucije – lokalne samouprave i javna preduzeća. Koordinator mreže smatra da treba pristupiti kombinovanom modelu, što znači prednost dati naturalnoj restituciji ili davanju neke druge imovine, a kao poslednje rešenje može se koristiti novčana kompenzacija.
Profesor prava Vladimir Vodinelić, koji je svojevremeno pogodio da zakon o restituciji neće biti gotov do juna, kako to predviđa Akcioni plan vlade, i da će se to završiti kao još jedno obećanje vlasti koje se izjalovilo, kaže da restituciju treba obaviti tako da donese što manje nepravde, a obrazac po kojem je crkvama vraćena imovina bio bi idealno rešenje. Međutim, on pretpostavlja i to da će biti donet zakon koji će biti nepovoljniji od obrasca koji važi za vraćanje imovine crkvama. A onda će i za crkve biti ukinut postojeći zakon, jer se ta razlika ničim ne bi mogla odbraniti.
Koliko će biti teško vratiti zemljište koje se potražuje – a podaci kažu da je najveći deo otete imovine zemljište (97 odsto), što vraćanje u naturi, tvrdi se, čini sasvim realnim – ostaje da se vidi. Ali da će komplikacije nastati kod procene ostale imovine, na primer, koja nije u stanju u kakvom je bila kad je oduzeta, to je već sasvim sigurno.
PRAVO SVOJINE: Ipak, ono za šta su generacije oštećenih posle Drugog svetskog rata bile zakinute, a što mora biti u prvom planu donošenja ovog zakona, jeste poštovanje prava svojine. Može se o tome govoriti kao o istorijskoj nepravdi iz vremena komunizma, ili kao o savremenoj političkoj potrebi zbog pridruživanja EU, ali jedno je izvesno: da je ta vrsta nepravde protivna civilizacijskom načelu i utoliko veća jer je bila izraz ideološke diskriminacije tog vremena. Zbog toga restitucija ovde ima i dublje značenje, jer retko koja familija na kojoj su primenjeni zakoni oduzimanja imovine nije ostala i bez neke lične tragedije, nije živela uz zastrašivanja i pod velikim pritiskom.
Sagovornik „Vremena“ Bogdan Veljković, ekspert za međunarodno bankarstvo, potomak jedne od najuglednijih beogradskih porodica, posle petooktobarskih promena vratio se u Srbiju u nadi da će vratiti oduzeto porodično bogatstvo. Priča o porodici Veljković duga je i počinje još od kneza paraćinske nahije Jovana Veljkovića, koji je bio jedan od potpisnika Sretenjskog ustava. Kao građanin Beograda, sa adresom i imovinom, upisao se 1840. godine. Njegov sin Stojan doktorirao je prava na Hajdelbergu 1856. i bio profesor rimskog i krivičnog prava na beogradskom liceju, a kasnije ministar pravde i predsednik kasacionog suda. Kupio je i plac preko puta Kalemegdana i podigao hotel „Srpski kralj“. Hotel je srušen tokom bombardovanja 1941, a 50 godina kasnije Milošević je taj prostor dao na raspolaganje Bogoljubu Kariću i njegovoj firmi „Union inženjering“. Poznato je da je Bogdan Veljković poslao pismo i „Hiltonu“ i „Šeratonu“ kad je čuo da su zainteresovani da kupe plac, u kome je rekao da je to njegovo vlasništvo i da će ih tužiti američkom sudu ako plac kupe. I odustali su. Svi strani investitori kupuju samo tamo gde je situacija s vlasništvom čista, kaže on.
Porodica Veljković je u Beogradu napravila i banku pod imenom „Vračarska zadruga“ (u njoj je danas smeštena turska ambasada). Banka je vremenom postala holding porodice, obuhvatajući vlasništvo nad hotelom „Srpski kralj“, 50 odsto akcija „Vajfertove“ pivare kraj mostarske petlje, mlin u blizini pivare i 60 hektara vinograda, voćnjaka i povrtnjaka u Smederevu. Veljkovići su učestvovali i u podizanju zgrade u Njegoševoj 1, Društvo za ulepšavanje i negovanje Vračara.
VELJKOVIĆI: Vojislav Veljković, deda-stric našeg sagovornika, doktorirao je prava na Sorboni 1893, bio ministar trgovine i finansija i „otac“ jugoslovenskog zlatnog dinara. Posedovao je i veoma bogatu umetničku zbirku, na primer imao je retke i dragocene kopije Mikelanđelovih skulptura za šta je papa specijalno izdavao odobrenja. Kada je umro, njegov brat Jovan Veljković sagradio je „Paviljon Veljković“ u Birčaninovoj ulici kako bi tu smestio umetničku zbirku. Obogatio ju je zbirkama starih karata, oružja, ćilima. Bio je to prvi privatni muzej na Balkanu u kome je bilo veoma značajnih umetničkih dela, 21 skulptura i više od 120 slika, a ulaz je bio slobodan. Kad je počeo rat Paviljon je bio zatvoren, a Nemci, kako kažu potomci porodice, nisu ništa dirali. „Potom su došli oslobodioci, koji su oslobodili i Paviljon i porodicu Veljković od svega. Nestalo je sve.“ Tvrde da je Moša Pijade ušao, zapečatio paviljon i napravio tu sebi atelje. U kuću je useljeno devet porodica.
„Zgradu u kojoj je bila naša banka Tito je krajem šezdesetih godina prodao Turcima, a moj mlin 1996. prodat je ‘Kolingu’“, kaže Bogdan.
Njegov otac, pravnik po struci, bio je osuđen kao narodni neprijatelj. S obzirom na to da su imali mlin i pivaru koji su po zakonu, budući da je reč o prehrambenoj industriji, morali da rade, ocenjeno je da je na osnovu njih sticana ratna dobit. Uhapšen je, dva puta osuđen na smrt i dva puta spasen: jednom su radnici mlina protestovali u Ozni, a drugi put spasili su ga crvenoarmejci jer su i oni taj mlin koristili za svoje potrebe. Život mu je pošteđen, ali je bio osuđen na prinudni rad, da vozi kamion. Deda Jovan, tvorac „Paviljona Veljković“, umro je odmah posle rata. Jednog dana izašao je na kapiju lepo obučen sa zakačenim starinskim satom, međutim, oni koji su prolazili oteli su mu sat, pocepali ga, posle čega je vrlo brzo umro. „To je za njega bilo poražavajuće, da nije više slobodan građanin i da nije siguran“, kaže Bogdan. „Do ‘53. mi smo gladovali, to je bilo strašno, ostali su neki persijski tepisi koje je mama prodavala budzašto i lični nakit. To je zaista bila mizerija, i ‘53. pobegli smo iz Beograda i živeli u Francuskoj. U to vreme, porodice nisu mogle zajedno da napuste zemlju, pa smo prvo sestra i ja s pasošima otišli u Italiju, navodno kod nekih prijatelja, a za nama su roditelji ilegalno izašli iz zemlje i nikad se više nisu vratili.“
„Đorđe Đoka Dunđerski je Poljoprivredni fakultet završio u Hajdelbergu“, počinje svoju priču Nikola Tanurdžić, potomak najpoznatijih vojvođanskih porodica Dunđerski i Tanurdžić. „Bio je predratni vlasnik velikih poljoprivrednih imanja u Kulpinu, Srbobranu i Kamendinu, u Novom Sadu razvio je sopstvena industrijska preduzeća: fabriku seruma, fabriku konzervi, umetnički štamparski zavod Grafika, fabriku kudelje i mlin u Kulpinu. Bio je predsednik Udruženja industrijalaca u Novom Sadu, osnivač Novosadskog sajma i jedan od najvećih dobrotvora Matice srpske. Sa ženom i dvoje dece živeo je u porodičnom dvorcu u Kulpinu, a zime su provodili u porodičnoj kući u Novom Sadu. U vlasništvu Đoke Dunđerskog bio je i hotel Sloboda na glavnom gradskom trgu, zgrada koja je potom bila Dom vojske a danas je zgrada „Vojvođanske banke“. Imetak Dunđerskih stvaran je skoro 200 godina, a zbog oko 3000 hektara obradivog zemljišta proglašen je narodnim neprijateljem, dok su danas veliki ‘narodni prijatelji’ posednici sa preko 30.000 hektara. Neposredno nakon rata osuđen je na 18 meseci prinudnog rada i konfiskaciju celokupne imovine, zbog navodne ekonomske saradnje s okupatorom. Umro je 1950, a rehabilitovan 2008, ali njegova imovina još nije vraćena potomcima.
S druge porodične strane je Nikola Tanurdžić, koji je osnovao svoju čuvenu Silesiu za trgovinu štofovima. Tokom tridesetih godina XX veka podigao je Tanurdžićevu palatu u centru Novog Sada. Nakon rata palata mu je oduzeta, međutim, Nikola je ostao jak i staložen i do 1969, kada je umro, uspeo je da nastavi svoje poslove i iznova stvori život i pristojan imetak.“
„Potomci porodica Komadinić i Radojlović su naslednici zgrade i zemljišta u Knez Mihailovoj 5“, kaže Mladen Komadinić za „Vreme“. „To je bilo privatno vlasništvo naših dedova. Kad se vratio iz balkanskih ratova, Đorđe Radojlović radio je kao šegrt u gvožđarskim radnjama u Pančevu, Segedinu, Pešti, Pragu i 1. maja 1894. otvorio je svoju radnju u Knez Mihailovoj. To su prvo bile tri kućice i Đorđe i njegov brat Milorad su praktično posle 40 godina rada cele naše familije i stvaranja kapitala polovinom tridesetih godina podigli današnju zgradu. Zgrada ima blizu 5000 kvadrata, skoro devet ari placa. Deda je u tadašnjem akcionarskom društvu bio jedan od vodećih vlasnika kapitala firme Ta-Ta koja je bila prva moderna robna kuća evropskog tipa na Balkanu.
Kada je počela okupacija 1941. otišli su u vojsku. Uhvatili su ih Nemci, i Đorđe koji je tek položio sudijski ispit odveden je u zarobljeništvo u Dortmund. Ceo rat je tamo proveo i čim se 1945. vratio, uhapsili su ga ispred njegove kuće i ubili iako nije imao veze ni sa partizanima ni sa četnicima.
Nakon rata, u zgradi u Knez Mihailovoj bio je Narodni magazin (Nama), zatim Robne kuće Beograd i 1958. sva imovina je oduzeta. Tako i porodična kuća u Dositejevoj, a u jednom trenutku u nju je bilo dovedeno 30 stanara pri čemu su dedu i babu smestili u jednu malu sobu. Uplaćivana je neka vrsta odštete prvih godina posle nacionalizacije, a visina te mesečne apanaže bila je tolika da nije moglo da se kupi ni kilo jabuka. I ja danas živim u stanu te kuće i plaćam zakup za sopstvenu garažu. Deda Milorad je umro početkom šezdesetih u toj sobi, šlogiran, bez zdravstvene zaštite, iako je toliko ljudi hranio. Njegov brat je ‘55. proglašen mrtvim, a poslednji put je viđen u hodniku Ozne kako sleže ramenima i svojoj ženi pokazuje kako ne zna zašto je tu; on nema ni grob. Oni su bili građani drugog reda, šikanirani po pitanju svega. Svi su bili žrtve tog vremena, i moja majka, i moj otac. Meni je jako teško o tome da pričam, i neću da pričam iz poštovanja prema svojoj familiji. Suština je u tome da je nešto što je stvarano decenijama i generacijama – oduzeto.“
Unuk Svetozara Miloševića, kazandžije, koji se isto tako zove, priča za „Vreme“ kako je njegov deda došao 1895. iz Pirota peške u Beograd. Prvo je bio šegrt, a 1910. otvorio je svoju prvu kazandžijsku radnju. „Oženio se i uz ono što je uštedeo i uz ženin miraz kupio je plac od oko četiri ara kada je trasirana ulica (Beogradska) i kada su kupovani placevi, pa su tek 1929. sazidali kuću koja je 1958. nacionalizovana. Na Slaviji, u Mitićevoj rupi, plac moga dede i plac Vlade Mitića su se naslanjali jedan na drugi. Zgrada je imala tri sprata i prizemlje. Posle nacionalizacije, moj deda je sa porodicom izbačen, bez ikakvog objašnjenja, odštete ili bilo čega drugog, dok su svi drugi stanari koji su tu živeli dobili adekvatne zamene. Potom je kuća srušena, a deda je dolazio svaki dan i gledao kako nestaje sve ono što je stekao i izgradio. Nikad mu nije bilo jasno kako neko može da uzme nešto što je njegovo, što je privatno, što nije stekao nikakvim nezakonitim radnjama. Izgubili smo tada sve i prešli kod familije u nužni smeštaj. Ni sada na tom zemljištu nije izgrađeno ništa.“
Zoran Antonijević je jedini naslednik čuvene zlatarske familije Antonijević. Njegov deda Maksim bio je jedan od najimućnijih Srba prve polovine XX veka, a počeo je tako što je sa trojicom braće došao u Beograd iz Užica još 1868. godine.
Maksim je postao najpoznatiji beogradski zlatar i stekao veliki imetak. Antonijevići su tada imali plac u Čika Ljubinoj na kome je sad Ambasada Australije, a tada je bila kućica s kafanom. Imali su i plac u Knez Mihailovoj 11-15, koji je izlazio na Obilićev venac, a na njemu dve kuće u čijim su prizemljima bili ugledni lokali. Jedan je bio i juvelirnica „Braća S. Antonijević“, u kojoj je pazario sami krem ondašnjeg srpskog društva, ali i stranaca, ambasadora. Godine 1895, Maksim je od porodice Krsmanović kupio plac gde je radila kafana „Ruski car“. Po projektu arhitekte Milana Sekulića, Maksim je na toj lokaciji od 1922. do 1926. godine izgradio prelepu četvorospratnicu koja je i danas jedan od simbola glavnog grada.
Odmah posle rata, u zgradu su uselili oficire Ozne, priča Zoran Antonijević, „a u stanu iznad mog bilo je smešteno šest-sedam porodica, to je bilo sačuvaj me Bože. I bili su savezi, nije bilo fiskulturnog saveza u Jugoslaviji koji nije bio uzaptio ove elitne stanove. Ocu su uzeli zlatarsku radnju, bili su mu predložili da protokoliše radnju u zanatsku ali on nije hteo, iako je dosta njih to uradilo, Petkovići, Šišići. Međutim, njima je onda nastao haos, počeli su da ih špijuniraju, prijavljuju, svakih mesec-dva dana, hop, i oni u zatvoru. Od 1958. sve su oduzeli nama, a i drugima, hotel Mažestik porodici Minić, pa zgradu do nas ministru Momčilu Mićiću koju su posle nadogradili, to je sve pokradeno, opljačkano, uništeno.“
Revolucionarni zakoni
Posle 1945. imovina je oduzimana na osnovu 41 zakona po raznim osnovama:
Odluka AVNOJ-a o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile („Službeni list DFJ“, broj 2/1945);
Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji („Službeni list DFJ“, broj 64/1945, „Službeni list FNRJ“, broj 24/1946, 101/1947, 105/1948, 21/1956, 55/1957, 10/1965);
Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji („Službeni glasnik NRS“, broj 39/1945, 4/1946);
Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji („Službeni glasnik NRS“, broj 5/1948, 1/1949 i 34/1956);
Odluka o ustanovi suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti („Službeni glasnik NRS“, broj 1/1945);
Odluka o sudu za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti („Službeni glasnik NRS“, broj 3/1945);
Zakon o suzbijanju nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže („Službeni list DFJ“, broj 26/1945);
Zakon o zabrani izazivanja nacionalne, rasne (plemenske) i verske mržnje i razdora („Službeni list DFJ“, broj 36/1945);
Zakon o zaštiti i upravljanju narodnom imovinom („Službeni list DFJ“, broj 36/1945);
Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list DFJ“, broj 40/1945);
Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list FNRJ“, broj 61/1946, 74/1946);
Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 36/1945);
Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 52/1946);
Zakon o državljanstvu („Službeni list DFJ“, broj 64/1945, „Službeni list FNRJ“, broj 105/1948);
Zakon o oduzimanju državljanstva oficirima i podoficirima bivše jugoslovenske vojske, koji neće da se vrate u otadžbinu i pripadnicima vojnih formacija koji su služili okupatoru i odbegli u inostranstvo („Službeni list DFJ“, broj 64/1945 i „Službeni list FNRJ“, broj 86/1946);
Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države („Službeni list DFJ“, broj 66/1945 i „Službeni list FNRJ“, broj 59/1946, 86/1946);
Zakon o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže („Službeni list FNRJ“, broj 56/1946, 74/1946);
Zakon o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine i o sekvestraciji nad imovinom odsutnih lica („Službeni list FNRJ“, broj 63/1946, 74/1946);
Zakon o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača („Službeni list FNRJ“, broj 36/1945);
Zakon o potvrdi i izmenama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača („Službeni list FNRJ“, broj 64/1946);
Zakon o zaštiti opštenarodne imovine i imovine pod upravom države („Službeni list FNRJ“, broj 86/1946);
Zakon o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća („Službeni list FNRJ“, broj 98/1946, 35/1948);
Uredba o arondaciji zemljišta poljoprivrednih dobara („Službeni list FNRJ“, broj 99/1946), ako korisnici prava nisu dobili odgovarajuće drugo zemljište;
Odluka NKOJ-a o privremenoj zabrani vraćanja kolonista u njihova ranija mesta življenja („Službeni list DFJ“, broj 13/1945);
Zakon o postupanju sa napuštenom zemljom kolonista u AKMO-u („Službeni list NRS“, broj 9/1947);
Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u AKMO-u („Službeni list FNRJ“, broj 89/1946);
Zakon o likvidaciji agrarne reforme vršene do 6. aprila 1941. godine na velikim posedima u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini („Službeni glasnik NRS“, broj 9/47, 58/54 i „Službeni glasnik RS“, broj 82/92);
Osnovni zakon o eksproprijaciji („Službeni list FNRJ“, 28/1947), ako korisnici prava na ime naknade nisu dobili drugu nepokretnost;
Osnovni zakon o postupanju sa eksproprisanim i konfiskovanim šumskim posedima („Službeni list FNRJ“, 61/1946);
Krivični zakonik („Službeni list FNRJ“, broj 13/1951);
Zakon o izvršenju kazni, mera bezbednosti i vaspitno-popravnih mera („Službeni list FNRJ“, broj 47/1951);
Uredba o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačke radne zadruge („Službeni list FNRJ“, broj 14/1953), ako korisnici prava nisu dobili odgovarajuće drugo zemljište;
Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine i o dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama („Službeni list FNRJ“, broj 22/1953);
Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, broj 52/1958);
Osnovni zakon o iskorišćavanju poljoprivrednog zemljišta („Službeni list FNRJ“, broj 43/1959 i 53/1962, kao i „Službeni list FNRJ“, 10/1965, 25/1965 – prečišćen tekst, 12/1967 i 14/1970), ako korisnici prava nisu dobili odgovarajuće drugo zemljište;
Zakon o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera („Službeni list SFRJ“ broj 32/68);
Zakon o otkupu privatnih apoteka („Službeni list FNRJ“ broj 50/1949);
Zakon o udruženjima, zborovima i drugim javnim skupovima sa izmenama i dopunama („Službeni list FNRJ“ broj 65/45, 29/479);
Zakon o privredi i izmenama i dopunama Zakona o uređenju i delovanju kreditnog sistema („Službeni list FNRJ“ broj 68/1946);
Uredba o reviziji dozvola za rad i likvidaciju privatnih kreditnih preduzeća („Službeni list FNRJ“ broj 51/1946);
Pravilnik o postupku likvidacije privatnih kreditnih preduzeća („Službeni list FNRJ“ broj 57/1946).
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
