Bliži suncu nego ikad

Izgleda kao da su oduvek tu.

Više od 30 godina posle osnivanja grupe Električni orgazam, sedimo za istim stolom za kojim se odigrao ključni dogovor, u čuvenoj i još uvek istinski boemskoj kafani „Mornar“, preko puta beogradskog Doma omladine, gde bend svira 9. decembra. Svi već znaju da je reinvention strana reč koja se sama po sebi nameće posle slušanja To što vidiš to i jeste, albuma što ga je predstavio publici jedan iznova osmišljeni Električni orgazam, te da je predstojeći koncert nešto posebno.

Nije da će Gile i Ljuba to priznati, ali ovaj album ima auru posebnosti i neće ga biti lako zanemariti ni u nekom budućem izboru ključnih izdanja u njihovoj karijeri. Da li je povratak originalnog člana, Ljube Đukića odlučujuće doprineo pojavi iznenadnih melodija, da li su se ostali članovi konačno oslobodili i prepustili dužem gitarskom džemovanju koje su uvek hteli da snime, da li je Gile trenutno našao sebe u povremenom sekundiranju ostalima… tek, ovo je drugačiji Električni orgazam, pravljen sa idejom da dugo traje.

Ostajemo zatečeni temama u razgovoru sa članovima još jednog rokenrol benda koji je uspeo uprkos svemu – o dugovečnosti i kratkom pamćenju, o ljutim konobarima i zaboravljenim prijateljima, o nestanku kafana i snimljene muzike.

„VREME„: Evo nas u kafani „Mornar„, u istom ambijentu u kome je bend osnovan pre dosta godina, januara 1980.

GILE: Pa nije se nešto promenio, haha. To je bilo posle koncerta Leb i sol u Domu sindikata, neki januar mesec, kad smo se sreli ovde i rešili da napravimo bend. Nismo mi tu izlazili, nego nam je bilo usput.

LJUBA: Treba reći da se u to vreme izlazilo samo u kafane, prosto zato što kafića nije ni bilo.

GILE: Da, „Zlatni papagaj“, kao prvi pravi kafić u Beogradu, pojavio se nekoliko meseci kasnije.

Primećujete kako se situacija okrenula – nekad su bile samo kafane, a kafića nije bilo, a sad su svuda samo kafići, a kafana nema. „Mornar“ nije bio mnogo bitno mesto, a u međuvremenu je postao jedna od poslednjih autentičnih kafana u centru grada, dok u vreme osnivanja benda prosto nije bilo moguće zamisliti grad bez „Šumatovca„, „Grmeča“ i „Pod lipom„, hramova kafanske kulture koji više ne postoje.

GILE: Nisam nikad išao po kafanama, pošto nisam cirkao, ali su u ono vreme kafane bile jedina mesta u kojima si mogao da sediš kad je hladno napolju, piješ čaj. „Proleće“ i „Pevac“ su bili takva, naša mesta, na kojima smo gluvarili.

Tad su to bila mesta na kojima se gluvarilo, a sad ekipica dolazi ovde.

GILE: Da, ovo je malo kao „Manjež“ (boemska kafana koja je renovirana, zaštićena i sačuvana – prim. aut.).

LJUBA: Da, više nema sličnih mesta unaokolo, to je to, definitivno takve stvari više ne postoje.

Ljuba dugo nije živeo ovde – kako tebi izgleda grad, i ono što se sa njim desilo u međuvremenu?

LJUBA: Ja živim na nekom svom oblaku, tako da sam opet u nekoj izolaciji. Nemam baš puno kontakata, imam bend, zauzet sam preko dana, zapravo nemam vremena da postanem deo grada.

GILE: A i nismo više u tim godinama da bismo gluvarili.

LJUBA: E, to je to – nema više alkohola, nema više… hm hm… akcije. Ja bih uvek više voleo da me neko pokrije ćebetom preko glave i digne ga recimo u maju mesecu. Onda bih možda imao više da kažem o gradu.

GILE: Promenili smo se i mi i grad. A i mi smo uvek zimi radili, pa i ovaj album smo snimali u januaru. Obično je tako i bilo: nemaš šta da radiš preko zime, pa uzmeš da snimaš nešto. Sve naše ploče su snimljene u periodu jesen–zima, jer smo samo tada svi u gradu, haha.

Pa tako i te zime 1980. kad je osnovan bend…

GILE: E čekaj, ja sam već pre toga imao bend, Hipnotisano pile, a Ljuba je bio naš ortak…

LJUBA: Da, ja sam stalno dolazio na probe.

GILE: U stvari, mi smo se svi znali od ranije, a upoznali smo se u Krojdonu. Činjenica je da smo se prvo skupili u Engleskoj!

LJUBA: Pravi londonsko-beogradski bend, haha.

Tad je bilo često da se engleski uči tako što ideš u neku britansku porodicu, provedeš kod njih leto, radiš i učiš jezik kroz konverzaciju.

GILE: U Engleskoj su Jovec i Ljuba bili u jednoj letnjoj grupi za učenje jezika, oni se znaju duže iz škole, a ja u drugoj. A svi smo se našli u YMCA školi na kraju, gde su nam poručili da nam slučajno nikad ne padne na pamet da idemo na rok koncerte. Zapravo, zanimljivo je da je mene i Ljubu međusobno upoznao njegov mlađi brat Đule, sad iz Van Gogha, uvek je bio komunikativan – video je negde mene sa dugom kosom, pa mi je prišao i pitao me odakle sam, i shvatili smo da smo iz Beograda. Pita on mene dalje jel slušam muziku, slušam, šta slušaš, ja počnem Led Zeppelin, Bob Dylan, Neil Young i tako dalje, a on će razočarano – pa ti onda moraš da upoznaš mog brata. Dobro, Đule, a šta ti slušaš – e ja slušam Saxon. To je jedan od onih tada novih britanskih hevi metal bendova koji su se pojavili u talasu. Nije mu se dopadala ona starija muzika, pa je povezao mene i Ljubu. U svakom slučaju, prvo smo Jovec i ja napravili Hipnotisano pile, i čak smo raspravljali da li uopšte da zovemo Ljubu u bend. Jovec se protivio sa argumentom: nemoj Ljubu, on svira sve školski, po notama.

LJUBA: E, svašta. Ovo prvi put čujem. Mislim, ja jesam muzički obrazovan, ali ipak…

GILE: …i onda mi pozovemo prvo Đorđa Otaševića, čoveka koji je posle napisao tekst pesme Nebo. Interesantno je da je on mnogo godina kasnije postao direktor jedne srednje škole, i čak bio direktor jednoj mojoj bivšoj devojci… Aki je bila kod njega, a on je od profesora srpskog napredovao do mesta direktora.

LJUBA: Zanimljivo, čovek koji je napisao „moje su nebo vezali žicom“, postao je direktor. Nego, Gile, dobro se ti sećaš svega – ili si suviše puta ponovio ovu priču.

GILE: Baš i nisam puno puta pričao o našem susretu.

GILE: Da se vratimo na inspiracije za osnivanje grupe. Godine 1977. bio sam u Vokingu i tamo sam imao jednog prijatelja Engleza – u stvari, sve je to bilo zbog duge kose – imaš dugu kosu, i kad izađeš, priđe ti neko ko isto ima dugu kosu, odmah se upoznate, jasno je koju muziku slušate. Tako je taj moj drug Pol Gerik rekao da njegov prijatelj Pol ima bend, a pošto sam ja već svirao bubnjeve, otišli smo do tog drugog Pola da se upoznamo i malo džemujemo. To je smešno, ja tad nisam ni znao za grupu The Jam i Pola Velera. Bio je njegov ćale tamo, njegov menadžer, jedan super lik, s kojim smo sedeli i pili pivo i čekali, ali ovog nije bilo, pa smo otišli dalje. I tako sam tek posle shvatio da smo tog dana 1977. sedeli u kući Pola Velera i čekali ga…

Kako je izgledala Engleska tada?

GILE: Meni je izgledala kao Oz – iz sivog Beograda, koji je tad izgledao kao jedna tamna, mračna socrealistička tvorevina, dođeš u grad svetlosti. London je za mene bio grad iz kog dolazi rokenrol. Uvek sam malo više cenio engleski doprinos rok muzici, jer da nije bilo tih njihovih bendova iz šezdesetih godina, rokenrol ne bi nikad dobio univerzalnost i novu, art oštricu. The Beatles, The Rolling Stones, Kinks, The Who i drugi doveli su svojim engleskim fazonima koje su utisnuli u američki osnovu do toga da se zakuva cela priča i pretvori u ono što sad znamo.

LJUBA: London je tada bio potpuno hipi grad.

GILE: Hipi, hipi, naravno… Tad se desilo da smo se i Ljuba i ja, koji se još nismo upoznali, našli na najvažnijem koncertnom događaju tog leta, što je bio koncert Boba Dylana na Black Bushu.

LJUBA: Ali moj Woodstock je bio Knebworth festival 1976. sa Stonesima, kad je bilo 300.000 ljudi. Mada, tad je na svim većim koncertima bilo 100.000 ljudi.

GILE: I tu se verovatno upalila neka lampica u mojoj glavi, pomislio sam – e, ja bih isto ovako.

LJUBA: Ja sam tad imao 15 godina. Nisam razmišljao o tome, ali mi je bilo jasno kad sam se vratio u Beograd da više nisam isti čovek, i da više ništa neće biti isto za mene – rokenrol mi je ušao pod kožu.

Šta je to tada značilo – da ti je rokenrol ušao pod kožu, kakav je to bio osećaj?

LJUBA: Nisam razmišljao o tome, ali mi je bilo jasno da se transformacija već desila. Sam tvoj bitak nije više bio isti.

GILE: Bili smo ispunjeni duhom slobode, ne znam kako bih to bolje opisao…

LJUBA: Ma da, i znaš da nema više nazad. Tako jaka identifikacija na tom uzrastu ostaje zauvek.

Možda ne bi bilo loše da objasnimo zbog neke mlađe ekipe, kojoj se čini da su u tim godinama svi bili rokenrol, kako uopšte nije bilo tako… U stvari, samo je manjina bila u rokenrolu.

GILE: Naravno, uvek je to bila manjina.

Kako bi nazvao one druge koji s tim nisu imali veze?

GILE: Pa mi smo ih zvali SELJACI.

LJUBA: Haha, nemoj tako…

GILE: U Engleskoj su to bili „squares“. Ljudi koji su radili od 9 do 5, i to je bilo to.

Bilo je jako puno sveta koji je uvek pristajao na svakakav konformizam i koji je dosta agresivno nastupao i pritiskao druge da ga prihvate.

LJUBA: To je bila ta promena. Kad smo se vratili iz Engleske, jednostavno smo znali da mi nećemo biti – to. Kako god da „to“ drugo nazoveš – mi smo znali da nikad nećemo biti „to“, šta god da nam se desi.

U to vreme i nije bilo tako lako pokrenuti bend?

GILE: Nama jeste. Kao da nas je vodila neka energija odozgo, sve što smo pokušali, sve je uspelo.

LJUBA: Tačno, i bend smo napravili tako što smo se ovde skupili i rekli: hoćemo bend? Hoćemo. Kada? Pa sada! Eto, to je tako išlo.

GILE: Sutra smo već svirali, probali nešto, bukvalno. Koncert za mesec dana i – to je bilo to. Već su svi čuli za nas.

LJUBA: Mi smo već imali instrumente, a preuzeli smo prostoriju za probe od Hipnotisanog pileta, što je zapravo bio Jovecov podrum, tako da bih i ovom prilikom zahvalio Jovecu što me nije primio u Hipnotisano pile.

GILE: Sve je izgledalo kao da je scena već postavljena za nas. Sa Hipnotisanim piletom smo se jedno godinu i po dana mučili na nekim gitarijadama i drugde, kao mali bend, a čim smo odsvirali taj poznati prvi koncert Električnog orgazma kao predgrupa Hipnotisanom piletu, odmah su svi u Beogradu saznali za nas i postali smo bar tu zvezde. Za dva meseca su svi u Jugoslaviji znali za bend. To je sve bilo toliko očigledno na osnovu reakcije publike da niko nikad nije morao da izgovori „Hipnotisano pile više ne postoji“. Samo od sebe je prestalo da radi, jer je svima bilo jasno da od tad postoji nešto drugo. Nije bilo ni potrebno da o tome pričamo. Kao da nas je viša sila povukla za rukav i kazala, e sad uđite u ovaj film.

I kasnije, više puta u karijeri Električni orgazam je funkcionisao kao neki Alien kome mi služimo, kao da je to sve pomalo van naše kontrole.

Kad ti se činilo da je došlo do kraja, i da nećeš više moći da nastaviš sa bendom?

GILE: Najteži period je bio od Čavketovog odlaska 1994, dok nije došao Pače, kao bubnjar. To je druga polovina devedesetih, kad je generalno u Srbiji postalo nemoguće živeti pod tim režimom. Bend je izgubio kontakt sa nekim svojim početkom, koji je bio u Čavketu. On i ja smo bili iz prve postave, a Banana i Švaba su došli posle Distorzije. I pre svega, posle Čavketa mi smo imali problem sviračke prirode: promenili smo više dobrih bubnjara, jer nismo našli pravu hemiju sa njima, sve do pojave Pačeta. Kad se Ljuba konačno vratio u grupu 2004, opet se uspostavio balans između prvog benda, odnosno ljudi koji su osnovali Električni orgazam, i članova koji su došli kasnije. Ljuba i ja smo prvo bili ortaci koji su napravili bend, pa smo onda, s vremenom, polako postajali i muzičari – meni je to jako važna razlika. Švaba i Banana su prvo postali muzičari, pa su potom ušli u bend, a super ortaci smo postali malo kasnije. Sad je ponovo uspostavljen taj balans između dva principa. Uostalom, u prvoj postavi je bilo jasno da smo Ljuba i ja bili najkreativniji. Čavke je bio magični dečko i neverovatna ličnost koja je davala tu čudesnu prašinu koju je samo on mogao da dâ, ali on nikad nije učestvovao u komponovanju.

LJUBA: Pa dobro, na Lišće prekriva Lisabon je baš primetan njegov uticaj.

GILE: Da, tačno, ali on nikad nije prevazilazio svoj instrument, dok ti i ja jesmo. Nije učestvovao u oblikovanju stvari, niti odlukama kako ćemo i šta ćemo sa nekom pesmom. Ono što sam hteo da kažem u vezi s novom postavom Električnog orgazma jeste da je sad postignuta nova hemija, novo jedinstvo između starog i novog principa na kome grupa počiva. To se desilo kad su se Banana i Ljuba ukapirali posle jedno godinu i po dana sviranja, tokom kojih je svako morao da napravi svoj mali ustupak i smanji svoj prostor da bi Ljuba dobio mesta. I onda smo 2006. uzeli da radimo ovaj album…

To je onda potrajalo, jer je To što vidiš to i jeste objavljen 2010.

LJUBA: Potrajalo je, ali i nije…

GILE: Prvi put smo imali svoj studio, kod Banane, i mogli smo da radimo koliko smo dugo hteli i kako smo hteli. Uvek smo pre imali neki taksimetar koji je merio koliko to košta, a sad smo namerno puštali da se uspostavi odmak od novih pesama koje bi uradili, i radili smo periodično.

LJUBA: Svirali smo koncerte, nismo ni imali vremena da sednemo. Mnoge stare stvari smo preradili za nove aranžmane, sa mojim back vokalom.

GILE: Nijedan album nismo snimali pet godina, to je istina, ali to je zato što smo stalno radili – i to na drugačiji način nego ikad ranije. Jako je bitno da smo prvi put doneli odluku o tom nekom kreativnom timu – ranije sam uvek samo ja donosio pesme na probu, pa bi svi radili na njima, a sad sam postao deo zajedničkog napora Banane, Ljube i mene. Ja sam sam hteo da pobegnem od sebe kao kompozitora, jer čovek neminovno upada u manir kad radi dugo – komponuješ ipak stalno na isti način. Ovako više nije bilo te opasnosti, kreativni tim bi seo na miru i doneo odluke – niko nije donosio gotove ideje od kuće, nego bi pesme nastajale na licu mesta. Čak sam na početku ja malo svirao bubnjeve dok smo pravili stvari, pa su se tek kasnije priključili Švaba i Ljuba…

LJUBA: Misliš Švaba i Pače?

GILE: Da, izvini – e, čoveče, postao sam mator i senilan kao moja baba, uskoro neću biti siguran ko je ko, pa ću vas identifikovati kao „onaj što stoji levo od mene na sceni“, haha.

I album je naišao na odlične reakcije svuda po bivšoj SFRJ.

GILE: Mi jesmo ušli u kategoriju bendova ispred kojih ide legenda o tome šta smo sve dosad uradili, naročito kod potencijalne nove publike – mada meni i tako stalno izgleda kao da su na koncertu u prvom redu već decenijama neki ljudi od 15 do 20 godina. Međutim, stvarno, od Distorzije nismo imali ovako jednoglasno dobre reakcije na novi album. I to naročito u Hrvatskoj. Iznenadilo me je koliko se argumentovanih recenzija pojavilo, i to u vremenu u kome je sve postalo glupa zabava.

LJUBA: Da, ovo je neko vreme u kome se sve unapred zna. Svako zna dokle sme da ide i gde mu je mesto. Mi ne bi u tome da učestvujemo.

GILE: Internet je doneo neku novu divljinu u kojoj su se bendovi oslobodili diskografskih kuća koje im kroje sudbinu. Ja sam siguran da je budućnost u direktnoj komunikaciji bendova sa slušaocima.

LJUBA: Izdavačke kuće su i uspele donekle da zauzdaju rokenrol, dugo im je trebalo…

GILE: …zahvaljujući komercijalnim TV kanalima…

LJUBA: …na kojima preovlađuju bendovi sa plesačicama.

GILE: Ali ja verujem da će nezavisni duh bendova koji imaju nešto stvarno da kažu odneti prevagu. Duh rokenrola je još uvek tu.

I na našoj sceni, na kojoj stvarno ima više zanimljivih bendova nego što ih je bilo odavno…

LJUBA: Samo što oni imaju jedan verovatno namerno limitiran uticaj. Mada je to sad svuda isto.

GILE: Ja to shvatam, novi bendovi kod nas imaju ekonomski problem koji ih dovodi do sledećeg problema: da bi opstali, moraju da rade nešto drugo, i onda bend automatski postaje hobi. U naše vreme to je bilo nezamislivo. Za mene je to i dalje nezamislivo, jer se to onda čuje u tvojoj muzici, ona nema tu težinu, nema te proživljenosti. Svi mi vrtimo tih tri do pet akorda, pa ili čuješ nečiju ličnost u toj umetnosti ili ne čuješ – „it’s a singer, not a song„. Panka verovatno ne bi ni bilo na onaj način na koji se desio, da u to vreme nisu postojale dve stvari – jedno su skvotovi, a drugo socijalna pomoć u Engleskoj, od koje si mogao da živiš, čuveni „dole„. Tako da su svi mogli da sede u nekoj kući ili se vuku ulicom, ali imali su vremena da naprave bendove.

LJUBA: Mi bi zapravo ovde trebali da se borimo da svi mladi dobiju socijalnu pomoć i imali bismo sjajnu rok scenu…

GILE: Mada je još uvek poguban uticaj hevi metala – mnogi klinci žele da sviraju samo metal. Dobro, jasno je da moraš da počneš od nečega i da je dobro ako počneš od energične muzike. Ali ipak… haha.

Ali je sad sve to podeljeno na žanrovske kategorije koje ne komuniciraju međusobno, čak se i ne mrze, nego ne znaju jedni za druge da postoje. Način distribucije muzike tera na to da budeš samo u svojoj niši. Van nje nikog i ne zanimaš.

GILE: Industrija je postigla punu atomizaciju tržišta da bi u svakom trenutku znala kome koliko može da proda.

A Beograd? Gde smo mi u svemu tome?

GILE: Na površini je sve svetlije nego što je bilo, srećom pa ima dosta privatne inicijative, ali se osećaju posledice tog egzodusa, kad su toliki ljudi otišli… Oni koji su došli, nisu došli svojom voljom, odnosno došli su preko volje.

LJUBA: Malo je grad još uvek unezveren…

GILE: Mi smo sve vreme radili za sebe, rok bend kao terapija. Nije fora u parama. Meni je terapija i samo kad slušam muziku. Tako smo izdržali.

LJUBA: Ali mnogo je važno što je grad postao veći, što u njemu ima mnogo više ljudi nego što je bilo. Više ljudi, više mogućnosti.

A konobar iz „Mornara„?

LJUBA: Još uvek nas mrzi.

KONOBAR NAS MRZI: Ljuba… foto: a. anđić

…i Gile u »Mornaru« foto: a. anđić