Pobuna u Libiji eksplodirala je u februaru ove godine. Na prvi pogled, izgledalo je da je to nastavak požara koji se širio Severnom Afrikom i Bliskim istokom, i da će Gadafi brzo pasti. Međutim, ubrzo se ispostavilo da je Libija poseban slučaj, koji se nije uklopio u matricu „arapskog proleća“. Za razliku od Tunisa i Egipta, pobunjenici su očigledno bili dobro naoružani, mada slabo organizovani; libijski ustanak je bio daleko od opštenarodne pobune, brzo se videlo da je zemlja duboko podeljena po plemenskim, rasnim, političkim linijama, i da je socijalno nezadovoljstvo među poslednjim razlozima pokušaja prevrata. U munjevitom kontranapadu Gadafijeve snage su stigle nadomak Bengazija koji je bio uporište pobunjenika, a ustanak su od sloma spasli NATO bombarderi, koji su se aktivirali posle preko noći donete rezolucije u Savetu bezbednosti UN. Već tada je bilo jasno da su zemlje koje učestvuju u intervenciji, prvenstveno Velika Britanija, Francuska i SAD, jedini pravi pobednici mrcvarećeg rata koji je potrajao još sedam meseci, i da su pravi razlozi tog rata libijska nafta i neraščišćeni računi sa Gadafijem iz prethodnih decenija.
Zapadne zemlje optuživale su Gadafija da pomaže terorističke pokrete širom sveta, od palestinskih organizacija do IRA. Za podmetanje bombe koja je 1986. eksplodirala u jednom berlinskom klubu i ubila dva američka vojnika, SAD su optužile Libiju. Američki avioni su posle toga bombardovali Tripoli i Bengazi, tom prilikom poginula je i usvojena Gadafijeva ćerka Hana. SAD i Velika Britanija su 1991. optužile Libijce Alija Amina Fimaha i Al Megrahija za obaranje aviona PAN Amerikena 1988. nad škotskim selom Lokerbijem. Međunarodne sankcije protiv Libije, koja je odbila da izruči optužene, uvedene su aprila 1992. Sankcije su teško pogodile Libiju u sledećim godinama. Rasla je nezaposlenost, inflacija, privreda je počela da se urušava, standard stanovništva je ubrzano opadao. Raslo je i nezadovoljstvo u zemlji.
Početkom novog milenijuma usledio je veliki preokret. Posle 11. septembra 2001. Gadafi je bio prvi lider jedne muslimanske zemlje koji je osudio terorističke napade na SAD, nudeći saradnju u borbi protiv Al Kaide. Najavio je da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje, a u avgustu 2003. Libija je prihvatila da isplati odštetu porodicama žrtava iz slučaja Lokerbi. Posle toga se sa Gadafijem sreo impresivan broj zapadnih državnika, uključujući Tonija Blera, Nikolu Sarkozija, Silvija Berluskonija. Sankcije su ukinute, a na svim sastancima su potpisivani poslovni ugovori vredni milijarde dolara. Diplomatski odnosi sa SAD uspostavljeni su 2006, a te godine je u Tripoliju u prijateljskoj poseti bila tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs. Činilo se da je Gadafijev revolucionarni žar utihnuo, a da su zapadni lideri zarad biznisa odlučili da se priviknu na njegove povremene ekscentrične ispade. Ispostavilo se, međutim, da se samo čekao povod za ono što je usledilo ove godine, a da ljudska prava i zaštita civila sigurno nisu bili razlog što je strela na Gadafija odavno odapeta.
Gadafi jeste vladao gvozdenom rukom, često se surovo obračunavao sa protivnicima, u državi su cvetali korupcija i nepotizam, ali po svemu tome se Libija nije razlikovala od većine zemalja u arapskom svetu, od kojih su mnoge verni saveznici Zapada. Međutim, libijski sistem je pružao i mogućnosti svojim građanima da putuju po svetu, elita društva obrazovana je na najboljim evropskim univerzitetima, obrazovanje i zdravstvo, mada sa bezbroj mana, bili su besplatni, kriminal skoro da nije postojao, islam je imao dozu fine tolerancije od koje bi mnogi imali šta da nauče, atmosfera u samoj zemlji je bila mnogo opuštenija nego u većini arapskih država. Poslednjih godina, posle izmirenja sa Zapadom i ukidanja sankcija, mnogi politički zatvorenici, uključujući i muslimanske fundamendaliste koji su se kasnije našli u prvim redovima ustanka, oslobođeni su iz zatvora, ekonomija se osetno popravila. Sve to ipak nije bilo dovoljno. Tri dana pre Gadafijevog ubistva državna sekretarka SAD Hilari Klinton je u Tripoliju rekla da ova zemlje želi Gadafija živog ili mrtvog, a radost posle vesti o pogibiji je bila tolika da je očigledno naglasak bio na „mrtav“.
Zapadni državnici su požurili da Gadafijevu smrt nazovu početkom doba slobode za Libiju, ali mnogobrojne podele koje postoje među Libijcima nisu počele sa Gadafijem, i njegovim nestankom se neće ni završiti. Mučni snimak egzekucije imao je cilj da pokrije druge slike osmomesečnog krvavog građanskog rata u kome je, uz podršku NATO bombardera, nestala jedna zemlja. Taj rat je ostavio iza sebe preko 30.000 mrtvih, stotine hiljada izbeglih i mnogo pitanja o budućnosti zemlje koja je još uvek u haosu, u kojoj bezbrojne naoružane grupe namiruju račune sa „pristalicama Gadafija“, satirući i proterujući čitave gradove, proganjaju emigrante crne boje kože, boreći se među sobom oko podele plena. Pored toga, sudbina koja je zadesila Libiju i Gadafija mogla bi biti i zloslutna poruka budućim ciljevima na listi neprijatelja, na primer Irana. Čelnici NATO-a nisu krili zadovoljstvo zbog „uspeha“ misije u Libiji, i više puta su javno poručili da će to biti primer i za buduće intervencije.
