TURNEJE, HALE, SALE: Bijelo dugme i…
Nedeljnik "Vreme" uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije organizovao je 22. decembra tribinu "Put za Istok – jugoslovenska popularna muzika u zemljama Istočnog bloka". Učesnici su bili Radmila Karaklajić, Minja Subota, Petar Janjatović, Gregor Bžozovič i Saša Dragić, a tribinu je moderirala Jovana Gligorijević
JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Razlog za ovu tribinu jeste to što se čini da u poslednjih 20 godina živimo u zemlji, u kulturi koja je mala, provincijalizovana i uglavnom na periferiji svih globalnih kulturnih, društvenih i političkih tokova. U toj kulturi i popularnoj kulturi, van granica naše zemlje, ili ako malo proširimo taj pojam, van granica regiona, vidljivi su gotovo jedino oni koji su u punom svetlu zasijali u vreme dok nam zemlja, a sa njom i kultura i popularna kultura, nisu bile toliko male i toliko na periferiji globalnih dešavanja.
Naša večerašnja tema zato jesu svi ti ljudi iz zlatnog doba naše popularne kulture koji se i danas prelivaju van njenih granica. To doba nije bilo zlatno i plodonosno iz nekog misterioznog razloga, već upravo zbog toga što su i ovo društvo i ova kultura bili otvoreni za spoljne uticaje i samim tim i mogli da budu autentični. Često kada govorimo o popularnosti naših muzičara van granica i Srbije i Jugoslavije u zemljama Istočnog bloka, govorimo o tome da smo mi za njih u to vreme bili Zapad. Šta tačno znači da smo mi za zemlje iza gvozdene zavese u to vreme bili Zapad?
SAŠA DRAGIĆ: Jugoslavija je u to vreme bila zaista otvorena zemlja i jugoslovenski pasoš je koštao na crnom tržištu čak nekih, koliko mi se čini, 10.000 maraka. Ne znam u ovom trenutku koliko naš pasoš košta i da li neko hoće da uzme naš pasoš. Jednostavno, Jugoslavija je bila zemlja koja je bila neka skretnica između istoka i zapada, što se muzike tiče – večeras ćemo samo o tome razgovarati – zemlja koja je zaista imala prilike da vidi i svetske muzičare u tom trenutku u Beogradu, znači znamo za Džez festival koji je bio jedan od najboljih u svetu, imali smo prilike da vidimo velike zvezde, muzičke, normalno, a i filmske, tako da je Jugoslavija bila neka, uslovno rečeno, muzička tampon zona.
GREGOR BŽOZOVIČ: Da objasnim, ja sam Poljak. Pojasniću vam ovako zašto je Jugoslavija bila Zapad: dođem ovde 1972. godine, imam dvanaest godina i glavna stvar su mi farmerke. U Beogradu su tada postojali komisioni i u njima Levi’s farmerke. Tata mi da 50 dinara kao dobrodošlicu u Beograd i ja odem u samoposlugu. Kod nas nije bilo samoposluga, nego onih prodavnica gde stoji žena iza pulta i govori: nema. Ima li putera? Nema. Šta ima? Pa, nema ništa. I onda ja dođem u samoposlugu i vidim žvake. Kupim za dva dinara paket u kome ima, ne znam, dvadeset komada žvaka. Bilo je žvaka u obliku kuglica, cigareta… Pomislim: ja sam došao u Ameriku. To je to. Takva je to bila Jugoslavija. Jugoslavija je imala koncerte, ploče. Svoj projekat sam nazvao Jugoton jer taj Jugoton mi je otvorio oči na Zapad. Čekali smo u redovima za FEST, do tri ujutru stajali u redu za karte.
Zato je to bio Zapad. Znate, komunisti su prvenstveno glupi bili, ali neki od njih su bili lukavi. Pa ovi ovde, koje vi sad pljujete, oni su shvatili – imamo mi svoje probleme, ali dajmo mladima da nose dugu kosu, da sviraju električnu gitaru, da prate kulturu, da idu u Trst da švercuju farmerke. Ako toga ima, ima slobode i nema nereda po ulicama.
RADMILA KARAKLAJIĆ: Ovo što ste sada rekli, to se tiče materijalnog statusa. A što se tiče muzike, na prvoj turneji naših u SSSR su bili Sedam mladih, Cune Gojković, Đorđe Marjanović… Trebalo je ja da idem sa njima, ali tri dana pre polaska u Jugokoncertu su rekli da ja pevam na engleskom, da pevam džez i da uglavnom nije zgodno kao takva da se pojavim u Moskvi. Mislila sam da ću da umrem od razočaranja, ali sam shvatila da ja moram da se prilagodim, da ne mogu da pevam mnogo na engleskom, ne mogu mnogo da pevam džez, ali ipak mogu i njihove stvari da predstavim na drugi način. I to je bilo najpametnije. Osim, ako sam otpevala neku njihovu pesmu, to je bilo sasvim drugačije. Mislim, ili sam režirala ili sam se trudila da aranžman bude drugačiji, a pogotovo sam se na sceni ponašala onako kao i ovde kad sam uzimala mikrofon. Tamo se nije tako pevalo, nije se tako ponašalo i to je bila skoro revolucija.
Osamdesetih, kada su se otvorili, za njih je sve što je dolazilo iz Amerike, sa Zapada, bilo zakon. Valjda su bili željni toga, iako su osamdesetih godina počela gostovanja svih zvezda. Oni su krenuli sa strahovitim imitiranjem, ali to je danas već drugačije. Oni sve to slušaju, oni sve to znaju, ali jako mnogo polažu na svoju estradu i stvaraju jedan svoj zvuk. Naravno pod uticajem Zapada. Mislim da je jako važno što su duhovno preboleli taj prelaz kad su apsolutno samo podražavali muziku sa Zapada. Znači, došlo je to neko i nacionalno i muzičko dostojanstvo i sada je to – sve cenimo, sve imamo, idemo i na engleskom, ali ipak to treba da bude i naše.
PETAR JANJATOVIĆ: Negde 1979. ili 1980. godine, ja sam za „Džuboks“ radio intervju sa Đorđem Marjanovićem. Uz sve poštovanje, nekako izokola sam mu rekao kako je on za moj ukus previše teatralan. On je rekao: potpuno ste u pravu, ali znate, to je problem Sovjetskog Saveza, jer ja tamo nastupam u halama za 20.000 ljudi i želim da ono što ja isporučujem vidi i doživi i onaj u poslednjem redu, pa onda moram sve to da prenaglašavam. Dakle, naravno da su svi prilagođavali svoj repertoar onome što je Istočnom bloku trebalo. Isti taj Đorđe Marjanović je pevao prepeve Boba Dilana, što nikad nije radio u Jugoslaviji. Dakle, mi smo na taj način bili neka vrsta mosta. Dakle, SFRJ je bila između Zapada i Istoka i na fini način je istočnoevropskoj publici nudila kompletan aktuelan svetski repertoar. Samo što je to bilo po njihovim merilima.
Ali bih sad iskoristio priliku i da se nadovežem na ono što je Gregor rekao, da su komunisti bili lukavi. Zaista, ja mislim da su bili lukavi političari i da to nije bilo slučajno. Jugoslovenski rokenrol je bio sponzorisan od strane države, kao što je, recimo, čuvena čehoslovačka kinematografija nastala zahvaljujući sponzorisanju države. Tako je i rokenrol od ranih šezdesetih godina. Da ne govorim o vremenu novog talasa. Dakle, 1981. godine je Gregor bio jedan od ljudi koji su organizovali „Nedelju poljske kulture“ u Studentskom kulturnom centru. Taj Studentski kulturni centar je finansirala država i tu je nastao kompletan jugoslovenski ili beogradski novi talas. Grupa Lajbah je na neki način nastala u Studentskom kulturnom centru, jer je čovek koji je napravio Lajbah služio vojsku u Beogradu i u SKC-u otkrio i Marinu Abramović i kompletnu alternativnu kulturu.
Negde 1982. godine Velimir Ćurguz Kazimir, u to vreme urednik u Istraživačko-izdavačkom centru Saveza socijalističke omladine Srbije pozove mene i Dragana Kremera i ponudi nam da napravimo Enciklopediju jugoslovenskog rokenrola, koju bi Savez socijalističke omladine finansirao. Mi smo tada zaključili da je rano za tako nešto, pa smo predložili da napravimo tu knjigu „Almanah novog talasa u SFRJ“. Dakle, taj novi talas po definiciji je negirao sve ono što je Savez komunista propagirao, a mi smo dobili mogućnost da to uradimo i niko nam se nije mešao u posao. Verovatno je i zbog toga ta scena bila tako uspešna. Jer, ta vrsta infuzije i krovnog mesta je omogućavala da se neke stvari realizuju.
MINJA SUBOTA: Bubiša Simić je 1957. spremao turneju u Istočnoj Nemačkoj, ali onda je neko nešto rekao o njihovom predsedniku i posle dva koncerta oni su se preselili u studio da ne bi javno nastupali. Onda su se vratili u Mađarsku da bi ih ponovo pozvali i tu se nižu turneje. Dakle, bili su u Poljskoj i odlaze, kao što je rekla Radmila, u SSSR sa Lolom, sa Cunetom. I sam Bubiša kaže da su oni bili u stvari misionari. Ja tu govorim o tom prvom periodu koji ne bismo smeli da preskočimo, a koji je vrlo kvalitetan bio zbog sjajnog džez orkestra Radio Beograda, sa mnogo poleta, entuzijazma, sa aranžmanima koji su stvarno bili sjajni. A posle toga su se dešavale sve ove druge stvari. Dakle, mi smo došli u taj SSSR – to je bio period 1965, 1966, 1967. i nadalje, sedamdesete godine su bile naročito plodne – u jednu zemlju koja je bila centar Istoka. Ali, da vam kažem, to je jedna zemlja sa fantastičnom prosvetom i kulturom, obrazovanjem. Mi smo imali pristup popu i roku, zabavnoj muzici, šlageru, na kraju krajeva, i produkciji. E, vidite, mi smo došli u tu zemlju koja je želela otvaranje i u tom pravcu. Naši ansambli su bili mali sastavi. Ali tu su bili dobri instrumenti, gitare, ozvučenja. Njihovi muzičari su se napajali na tim našim koncertima koji zvuče savremeno, evropski. E, ovo što Radmila kaže, naravno, u to vreme bila je cenzura. Engleski je bio u to vreme na neki način neprijatan, ali znate, džez je muzika potlačenih i tako je krenulo. Dakle, oni su stvarali njihovu zabavnu muziku koja je bila odlična, ali mi smo onda puštali nove aranžmane, novi zvuk, što je njih fasciniralo, ali ih je i pokretalo. Mi smo 1972. krenuli sa grupom ‘One i oni’. Tu su bili Daliborka Stojšić, Lidija Kodrič, Žarko Dančuo i ja. Pošto smo već imali mnogo iskustva pre toga, pripremili smo program koji je bio, pazite – dve devojke, dva muškarca, Abba pre Abbe smo mi bili, imali smo potpuri evropske, ruske, pop, rok, džez muzike. Mi smo se trudili isključivo zbog toga da možemo na turnejama da fasciniramo.
GREGOR BŽOZOVIČ: Naravno, to je sve tačno što pričate, ali da imate potpunu sliku, Jugoslavija bila neka fama u istočnoevropskim zemljama gde se ništa nije dešavalo. Moram braniti Poljake jer to osvajanje Sovjetskog Saveza i to sa dva fronta, znate, sa juga Titova Jugoslavija i iz Poljske gde je došao rokenrol. Odavde je išla zabavna muzika. Prvi dugokosi muzičari su došli u Poljsku. Zašto je to bilo uspešno? Prvo, niko za te koncerte, mada je bilo 20.000 ljudi, nije mogao kupiti kartu. To je bilo sve deljeno po njihovim komunističkim zakonima. Naši Poljaci isto su išli, mada mi mrzimo Ruse istorijski, ali su svi išli tamo jer su zarađivali pare i jer se švercovalo. To je bio šverc naveliko. Ako si doneo farmerke u Rusiju, dobiješ sto puta više nego što si platio u Beogradu ili u Varšavi. I to je bila glavna stvar. Naravno, tu je bila i publika. Svaki izvođač voli da ga vole, ali kad dođeš u džunglu kao prvi belac, svaki crnac će da te pogleda, pošto ne dolaze drugi belci. Znači, rokenrol je bio pušten u Sovjetski Savez preko filtrirane kulture socijalističkih zemalja.
Kad bi sad gledali na rok muziku, naravno istorijski, pre Bijelog dugmeta, jugoslovenski rok je bio niko i ništa. U Mađarskoj je Omega počela 1968, šest godina pre Bijelog dugmeta. Nije bitno takmičenje nego da uspostavimo tu ravnotežu. To što je u Jugoslaviji bitno, to je da je ta zapadna kultura ovde dolazila i svi koji su kopirali imali su uzore na mestu. Najvažnije je da se, pre svega, dinar menjao za dolare, da je to bila stabilna valuta, da se imao pasoš koji ja nisam mogao da imam. Uspeh istočnoevropskih izvođača bio je moguć samo zato što je bio zatvoren u komunizam. Da su šezdesetih godina umesto naših izvođača došli Rolingstonsi, Bili Holidej, Kaunt Bejzi itd., ne bi bilo mesta za te kopije.
Stvar je u tome da smo mi dugo – ja kažem za sve te zemlje – mislili da se može postići uspeh na oponašanju zapadne kulture. Kad pogledate sad šta valja na Zapadu, to je ono što mi imamo, a što smo potcenjivali. Da li je neko šezdesetih godina smatrao da ciganski trubači nešto vrede? Niko. To je bila muzika za kafanu, koja nije bila za kulturni narod iz Beograda. Danas, trubači, narodna muzika, Cigani iz Rumunije, to su svetske stvari. A mi smo išli suprotnim putem.
JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Bogdan Tirnanić je imao jednu tezu da rokenrol može da opstane samo u društvima koja su stabilna ili su prividno stabilna, pa tako, Italija, koja je za 50 godina promenila 150 vlada, nikad nije imala jaku rokenrol scenu.
GREGOR BŽOZOVIČ: Uopšte se ne slažem. Najbolji rokenrol u našim zemljama je bio u vremenima kad su se zbivali politički potresi. Novi val je nastao kad je umro Tito i kad niko nije znao šta da radi. Nova generacija je krenula da stvara pesme i napokon peva o onome što je boli. Ja sam dovodio Šarla Akrobatu i Električni orgazam u Poljsku 1981, dva meseca uoči ratnog stanja, kada je politička borba bila toliko jaka da ih stvarno nije zanimalo šta radi neki mali Gregor, dovodi svoje prijatelje iz Jugoslavije i pravi njima turneju. U klubovima sa puštala Poljska u mome srcu Džonija Štulića, niko nije imao pojma šta ja to u stvari puštam, znali smo ja i još desetak ljudi, ostali ništa nisu razumeli. Celu smo Varšavu izlepili plakatima na kojima je pisalo „Električni orgazam“ na poljskom. Ali zaista celu, na sve strane plakati, samo Solidarnost i mi. Borbe na ulicama i svuda piše „Električni orgazam“. I onda general Jaruzelski uvede ratno stanje i jedan publicista i propagandista napiše: „Pa morao je da uvede ratno stanje, kad svuda samo piše Električni orgazam“. Italijani su imali jako dobru scenu 70-ih što se tiče progresivne muzike koja se još sluša. Oni su bili jaki u tome. Mi smo bili jaki u džezu, recimo, kada je bilo to otvaranje i od nas su eksportovali taj džez da pokažu na Zapadu kako je ta naša kultura slobodna, a u džezu se ne peva, to je instrumentalna muzika, pa kao, nema opasnosti od ideoloških skretanja. Kad gledamo filmove, kad je bio najbolji jugoslovenski film? Crni talas iz 60-ih godina. To je vezano za ono što je bilo 1968. Znači, po meni kultura jedino ide napred kad okolina nije dobra, kad nema političke stabilnosti.
RUBLJE U DOLARE: Đorđe Marjanović
JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Koliko su sume koje su naši izvođači dobijali na turnejama u SSSR bile zaista velike, pošto se priča da su navodno bile basnoslovne?
SAŠA DRAGIĆ: Ja ne želim da pričam konkretno o ciframa, neka ostane to mala poslovna tajna, ali ću ti samo reći jednu stvar. Sećam se 1987. godine, kada sam sa Bajagom i instruktorima bio na turneji po zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, imali smo 52 koncerta. Kad smo razmenili te pare ovde u Jugokoncertu, izašli smo svi sa po jednim plastičnim crnim džakom na ramenu. A sad, koliko je to bilo, neka bude mala tajna.
RADMILA KARAKLAJIĆ: Ja sam bila dva meseca na turneji, imala sam 60 koncerata. Za jedan koncert, bez obzira koliko je dug, imala sam 150 rubalja, što je 145 dolara. Možete zamisliti od 60 koncerata, koliko je to novca. Od toga 32 odsto ide na račun Jugokoncerta, Goskoncert to plaća na račun Jugokoncerta. Jugokoncert svojih deset ili 15 odsto odbija na ime poreza, tako da smo mi dobili po 55 odsto od ukupne sume. I ja dođem posle dva meseca muka, spremanja koncerata sa možda sedam do deset hiljada dolara. To je sada zarada sa tri tezge narodnjaka.
GREGOR BŽOZOVIČ: Ništa ne pričate o tome da li je uz vas bio KGB na turnejama.
RADMILA KARAKLAJIĆ: To su tako vešto radili da nismo osetili.
MINJA SUBOTA: Pa, da vam kažem, imali smo Nikolaja Ivanoviča, ostarelog igrača folklora. Rekli su nam da će nas on paziti jer smo bili stranci, ako nam nešto zatreba.
RADMILA KARAKLAJIĆ: Lepe devojke su bile uvek u pratnji, koje su izvlačile informacije zna se kad i kako. Ali, to je bilo na lep način urađeno, tako da nema veze.
MINJA SUBOTA: Obratite pažnju da je bilo stotine turneja iz Jugoslavije, a snimljena je samo jedna. Nama iz Televizije Beograd daju torbu Kodak filma, uzmemo kameru petnaesticu i dođemo u Moskvu. Sačeka nas naš Nikolaj Ivanovič, koji nas je voleo, on je bio pravi čovek i već na dve turneje nas je pratio. Kažemo: Nikolaj Ivanovič, hoćemo snimak turneje. On nas sutradan zove i kaže: snimajte, ali jedan jedini uslov, pustiću vas i u metro i svugde, ali da ja budem tu. I mi snimamo i Kamenko Katić treba ranije da se vrati – kad nerazvijen film. Nijedan nerazvijen film iz SSSR nije mogao da izađe. I mi kažemo Nikolaju Ivanoviču: slušajte, Kamenko putuje, uzeće nam film i šta smo mi uradili ovde, a baš smo se i zabavili i lepo radili. On kaže: ja ga pratim. I šta smo uradili? Došli na aerodrom, stranci ulaze prvi, on kaže: Kamenko, daj torbu.
GREGOR BŽOZOVIČ: Moji projekti, Jugoton i Jugopolis, poljski prepevi novog talasa i rokenrola Jugoslavije, vrlo su uspešni u Poljskoj. Ali ja ću vam reći da je to što ja radim prevara. Ja znam da su te pesme već jednom bile hitovi i da će i u novom izvođenju opet biti hit. Ali mi ih tamo ne plasiramo kao prepeve. Naravno, piše tamo ko su autori, ali mi ih publici dajemo kao potpuno nove, publika ne zna originalne verzije. I zato je to dobro. Da smo prepevali Rolingstonse i Bitlse, velike svetske hitove, to je već poznato i publici bi zvučalo gore od originala, kako god da bude. A ovo im je nepoznato i zato potpuno novo. Međutim, nije to prvi kontakt poljske publike sa jugoslovenskim rokenrolom. Bijelo dugme je bilo u Varšavi 1975. i nastao je urnebes. I dan-danas, dva najveća hita Bijelog dugmeta u Poljskoj su Putuj Selma i Hop–cup, poskočiću. Za ovu drugu mi uopšte nije jasno zašto je toliki hit, to je možda najgora pesma Bijelog dugmeta, ali, eto, u Poljskoj je znaju.
JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Van nastupa, kako ste provodili vreme na turnejama?
MINJA SUBOTA: Pa znate, kako ko. Mi smo bili jedna dobra ekipa vrlo obrazovanih ljudi i mi smo mnogo vremena provodili u muzejima. Dakle, da vam nešto kažem, to je ipak jedna ogromna riznica. U Lenjingradu, današnji Sankt Peterburg, bili smo desetak-petnaest puta, svakog dana smo odlazili u Ermitaž.
RADMILA KARAKLAJIĆ: Pre svega, nama su posle svake završene turneje pravili bankete. Fantastično. Na primer, u Gruziji, meni je napravljen banket gde je ansambl Lezginka, ovi koji na prstima igraju, nastupao za mene i za moje muzičare. Prema tome, imali smo strahovito mnogo počasti i mnogo su nas lepo primali. Drugo, imalo je šta i da se pročita, imalo je šta i da se vidi. Zavisi kako ko. Ja ne ulazim u rokerske vode.
SAŠA DRAGIĆ: Što se rokera tiče, reći ću samo ovo: bilo je seksa, bilo je droge, bilo je rokenrola, ali je bilo i muzeja.
PETAR JANJATOVIĆ: Ja sam imao sreću da smo još u gimnaziji moj brat i ja sarađivali na Prvom programu Radio Beograda 1972, 1973. i 1974. godine. Neverovatna količina pisama je dolazila iz Bugarske i Rumunije zato što je tamo Prvi program Radio Beograda bio izuzetno mnogo slušan na dugim talasima. Ta emisija ponedeljkom uveče između osam i deset je za Rumuniju i Bugarsku bila prozor u svet. Jednom je za mene stiglo pismo iz Bugarske i jedan paketić, a u njemu, neverovatno, potpuno stvrdnuto, ulepljeno pakovanje žele bombona. To je neko od srca izdvojio i poslao, jer je taj prozor u svet njemu užasno mnogo značio. Yu grupa je imala turneju po Bugarskoj, ako se ne varam, 1973. godine. Neki menadžer je to organizovao i otišli su malo zbunjeni. Ali tamo su ostali potpuno zapanjeni. Dok su svirali, publika je znala njihove pesme napamet zahvaljujući toj emisiji. Dakle i na taj način se priča širila.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
